Рајко (Хоризонт) Ковачевић: Спектакл на бини, истина у тишини

Шабац га познаје као забављача који подиже енергију “на 200 на сат”, али права прича о Рајку Хоризонту почиње тамо где се гасе рефлектори, у сазревању кроз веру, верности свом граду и потрази за песмама које остају за сва времена

Кад уђе у просторију, не мора да се представи. Преко 190 центиметара висине, коса до рамена са благим таласима који делују нехајно, али су заправо део пажљиво грађеног имиџа. На левом уху две–три спојене висеће алке. Довољно да сигнализирају рокерски педигре, али не толико да пређу у карикатуру. У профилу, са светлијим цртама, очима и косом која пада преко чела, подсећа истовремено на Bon Jovi из осамдесетих и на Карлеса Пујола у данима када је носио капитенску траку Барселоне, спој аутеничности и сирове енергије. Рајко Ковачевић, познатији као Рајко Хоризонт.

-Погледај клинце данас, сви исти, исто се облаче, исто размишљају. Као да се боје да искоче из масе - примећује Рајко.

Он је свесно изабрао другачији пут, иако то има своју цену. Косе никада није желео да се одрекне.

-Ако се разликујеш, одмах си под притиском. Ругају ти се. Лудак си за све док не направиш нешто велико. А кад направиш, ти исти кажу: „Ма ја сам знао за њега још од почетка“.

-Хтео сам да будем бунтован. Да не будем исти као сви други, да не идем утабаним путем. Најтеже је успети у свом граду. Ту си под највећом лупом. Нико није пророк у свом селу – каже Рајко док још једном познанику у знак поздрава благо клима главом.

Ајмо жене није за све жене
Најпознатија Рајкова реченица није настала како би освајао жене.
-Другар често је долазио са много другарица на наступе. Једном приликом нашалио се са њима у мом присутву и рекао да ће сигнал за игру бити реченица „Ајмо жене“. То ми је звучало симпатично и изговорио сам. Маса се покренула и тако је остало.

Бунтовник са разлогом
У души је рокер, по сензибилитету ближи дисторзираној гитари него синтисајзеру, али професионално је укорењен у свет комерцијалних песама које функционишу и у клубовима и на свадбама и на вашарима.

-Рок сви везују за бунт и енергију, народњаке за емоцију и љубав. А ја сам хтео да спојим и једно и друго - објашњава.

-Ми смо сваку кафану у којој смо свирали претварали у клуб. Није то више била обична свирка. Донели смо рок енергију у народну музику. Кад спојиш енергију, емоцију и неку поруку, онда музика стварно има снагу. Онда то није само песма, него став.

Његове песме и текстови су директни, духовити, често на ивици безобразлука, како и сам каже. Публика зна шта добија. Енергију, игру и мало провокације.

Ритуал „Гори земља“
На наступима постоји ритуал. Када осети да атмосфера пада или да је на врхунцу, подигне руку, забаци косу и викне: „Гори земља“, а затим и „Ајмо жене!“

Столице се померају, бас се појача, маса реагује. Сваки пут, без задршке и изузетка.

-Ајмо жене сам први пут изговорио уз песму „Мама не да да те дирам“. Само се десило. Нисам планирао. Као ни „Ајмо студенти Београда и Слушај сад“.

Тај ритам и текстови постали су део шабачког фолклора, али иза њих стоји и разумевање публике.

-Жеља да неког насмејеш, неког погодиш право у срце, неког подигнеш на ноге. Да свако нађе нешто своје. Када дајеш искрено, без рачунице, онда ти се врати. Као и енергија кад изађеш на бину. Е то је магија. Ја то не знам да објасним. Као да нисам исти човек.

Први лет и први пад
Први наступ са „Хоризонтом“ за Рајка је био крајње упечатљив. У тадашњем Дому синдиката за Рок параду одабрали су песму која траје читавих 12 минута. Уморан, са тремом, доживљава пад, прави пад.
-Крцато, нема ваздуха, мене ухватила трема, жедан. Дајем сигнал басисти да скратимо песму, он не схвата и усред свега падам као даска. После су три дана по граду причали свашта. Ето како одмах лепимо етикете људима.

Рајко Хоризонт је свестан компромиса који прави. Каже да су му једни замерали да је продао рокенрол, а други да није народњак. На сцени наступа као забављач.

-Мора да има динамику. Не можеш сат времена само да „дереш“. Људи се засите. Мораш да их дигнеш, па спустиш, па опет дигнеш са емоцијом. Као да их загрлиш све одједном.

Описује како подигне енергију „на 200 на сат“, а онда полако „удари“ на сентимент.

-Крене: „У очима кријем тугу...“ Тада дотакнеш емоцију. Неко се сети бивше девојке, неко своје грешке, неко нечега што га боли. И то је јаче од било каквог скакања.

Спектакл уживо
Деведесете памти као „тмурне“, са ратом и маглом у ваздуху.

-У таквом времену не можеш само да изађеш и забављаш народ. Мораш да даш нешто више од тога. Мора да буде спектакл. За мене је музика увек била борба. Прво са собом, па онда са свима око себе.

На сцени је правио спектакл, дирао теме о којима се ћутало.

-Одмах су рекли: „Овај је луд“. Људи прво виде оно што штрчи. Костим, фризуру, покрет. Суштину схвате касније. Тако је било и када смо наступали баш на овом месту, у Хотелу Слобода, пре три деценије.

Венчаница и мотор за шоу
Рајкo памти наступе који су били више перформанс него свирка и то баш у Хотелу „Слобода“ деведесетих. Остало је забележено да је у старој Црвеној сали наступао рекордан број вечери, али су се највише препричавали његови ексцентрични уласци. Једном је на бину изашао у венчаници, пркосећи свим правилима тадашњег естрадног дрес-кода, док је други пут у салу ушао мотором. Ко не верује фотографије су доказ.
-У приземљу Хотела био је салон венчаница. Замолим да ми дају једну за наступ. Тада је то била табу тема.

Са годинама је научио да поштује процес и да цени квалитет песама.

-Бисер је бисер за сва времена. Неке песме расту с тобом. У младости их не разумеш, а касније ти легну као да су јуче написане за тебе.

Иза сценске енергије стоји дисциплина. Каже да је бенд „братство, а не јефтина прича“. Познају се већ деценијама.

-Различити смо, али на истом путу. Није битно ко воли јаја на око, а ко чварке. Битно је да гледаш у истом правцу. На пробама је грмело, али из сукоба су настајале најбоље ствари. Креативна свађа. Без тога нема ничега.

Борба са собом и другима
Рајко не романтизује пороке. Пушење је својевремено оставио али му се после вратио. Алкохол и дрога никада нису били његов пут.

-Највећа борба је у глави. То људи не виде. Виде бину, виде енергију, а не виде шта се унутра дешава. Лако је паметовати, али је тешко увече сабрати дан и рећи: где сам погрешио, шта сам мислио, шта сам рекао. Много је лакше бити лош него добар. Лако је опсовати. Тешко је прећутати – тихо говори док пали још једну цигарету.

На тренутак застаје, повлачи први дим, и више за себе каже:

-Има ствари којима се не поносим. Свега се човек нагледа и доживи када си у овом послу. Сретнеш људе са тешким судбинама. То те дотакне, па станеш и размислиш.

Верује да много тога у музици и животу је продукт божанског.

-Нема везе са логиком. Инспирација падне, и то је то. Ја верујем да је то дар од Бога. Тако је и са вером. Није исто кад нешто радиш реда ради и кад стварно разумеш зашто то радиш. Пост те учи дисциплини. Лако је не јести месо. Тешко је постити мислима.

Године, мисли и тишина
Године му дају меру и дистанцу.

-Сваки дан си мало другачији. Оно што ти је некад било страшно, после ти буде симпатично. Све је процес сазревања. У музици, у животу, у вери. Ништа се не дешава преко ноћи. Кад видим некога ко се стварно променио, постидим се. Схватим колико сам спор и колико још имам да радим на себи.

Најлепши период?
-Сваки носи нешто своје. Али ти први дани… уђеш у просторију да свираш у три поподне, изађеш у три ујутру, а немаш појма кад је пао мрак. Не осећаш умор. То је љубав.

Између бунта и дисциплине, између рокерског става и народњачке бине, између експлозије и тишине, налази се његов идентитет. Није реч о иронији, маски или шаблону.

-Паднеш, устанеш, па опет паднеш, опет устанеш. Али ако идеш напред, макар и споро, идеш у добром правцу – додаје.

Родни град никада није напустио, а каже да је могао. Верује да у музици има још нешто да каже, дода, да тачка није стављена.

М.Ж.Б.