Између света тишине и звука у борби за приступачно окружење

Као детету глувих родитеља, глас јој је био непознаница. Комуникација у кући се одвијала показивањем и читањем са усана. Нина је судски тумач, едукатор, дефектолог, али највећа љубав јој је знаковни језик. Жеља јој је да за глуве особе створи приступачније друштво

Одрастање Нине Барановски одвијало се у неуобичајеним околностима. Покрети и мимика заменили су звук у њеном свету тишине. Као детету глувих родитеља, глас јој је био непознаница, а комуникација у кући одвијала се показивањем и читањем са усана. Тај животни пут касније ју је усмерио ка знаковном језику и борби за приступачније друштво.

-Моји родитељи нису рођени глуви, већ је у питању стечена глувоћа. Као мала нисам ни знала да припадам свету чујућих, јер сам од најранијег детињства имитирала њихове покрете, знакове и гестове. Комуникација у кући се одвијала показивањем и читањем са усана. У том периоду није било тумача за знаковни језик. Постојала је фирма ДЕС, која је запошљавала особе са инвалидитетом и имала стручну службу, али системске подршке није било. Родитељи су ме уписали у вртић да бих развила говор, али у почетку нисам причала- само сам отварала уста. Пошто ни они не чују, нису могли да примете да не испуштам глас- прича Нина.

Одрастање и (не)прихватање
Бака је приметила да не говори, па су је у паници одвели код лекара. На прегледу је утврђено да чује, али да имитира окружење у кући.

-Доктори су научили моје родитеље да ставе руку на грудни кош како би осетили вибрације гласа и тако сам постепено проговорила. После сам ишла код логопеда, а родитељи су ангажовали и комшиницу која ми је помагала око школе- додаје.

Родитељи су завршили специјалну школу за глуве у Суботици и нису могли да јој пруже адекватну образовну подршку. Комшинице су јој помагале око телефона, родитељских састанака и службених информација. Нина је била глас куће.

-У суштини, ја сам била њихов преводилац и њихов глас где год смо ишли. Као дете нисам разумела зашто морам све да преводим и да преузимам ту улогу, али у то време није било приступачности. Деца глувих родитеља се иначе зову КОДА (Children of Deaf Adults), и за мене је то било трауматично током одрастања. Била сам јединица и све сам носила на својим леђима- телефонски позиви, комуникација, обавезе. Била сам стидљива, а морала сам да зовем људе, да решавам проблеме. То је било веома тешко- признаје.

Уз све то, суочавала се са подсмехом околине- исмевањем, коментарима о родитељима, неразумевањем знаковног језика. Родитељи су је уписали у „јачу“ основну школу, иако није била близу куће, да би имала бољу подршку. Градским аутобусом је путовала на други крај града због бољег образовања и стручне подршке.

-У почетку је било тешко, али је учитељица урадила велики посао- разговарала је са децом и родитељима, објаснила ситуацију и деца су ме прихватила. После су сви долазили код мене на рођендане, јер је код мене могло све- родитељи нису чули буку и галаму. Тако се моја улога у друштву са одрастањем променила- прича уз осмех.

Родитељи су, међутим, били веома заштитнички настројени, из страха да јој се нешто не деси, па јој нису дозвољавали много тога, плашећи се ризика. Пошто је по природи авантуриста, много тога је радила кришом.

Два света и почетак борбе
-Живела сам двоструки живот- пола у свету тишине са родитељима, пола у свету чујућих. Нигде нисам припадала сто посто. Изгубила сам део детињства, јер сам морала да будем одговорна и да носим терет одраслих. Била сам психички оптерећена, несигурна и пуна страхова. Отац је био доминантна личност, спортиста, члан репрезентације глувих, и код њега није постојало „не могу“. Гурао ме напред и за њега сам била одрасла особа која мора да помаже. Морала сам да се ослоним сама на себе. Тек касније сам схватила да сам преузела родитељску улогу и била родитељ својим родитељима у свету чујућих- прича.
Тај модел је пренела и на приватни и пословни живот- стално је била у улози помагача. Пре четири године је потражила психотерапијску помоћ и тек тада освестила ту улогу.

-Још у средњој школи сам схватила да постоји огроман проблем- где год одеш, нико не зна знаковни језик и глува особа не може самостално ништа да уради. Тада сам себи поставила мисију да направим приступачно окружење, не само за моје родитеље, већ за све глуве особе. После студија географије и туризма почела сам да радим као преводилац у локалној организацији глувих. Тада сам видела колико систем не функционише- каже.

Са колегама у Новом Саду основала је удружење „Руке говоре“, након чега су почеле обуке знаковног језика посредством пројектног финансирања. Почиње и рад на лиценцираној школи, након доношења Закона о употреби знаковног језика 2015. године. Оформљена је школа знаковног језика, прва лиценцирана школа у Србији 2017. године. Данас је Нина судски тумач, едукатор и дефектолог, али пре свега борац за приступачност и равноправност глувих особа. Оснивањем Удружења „Руке говоре“ свој живот посветила је томе да свет тишине и свет звука приближи један другом и да глувим особама омогући достојанствен и самосталан живот у друштву.

Рад удружења временом се проширио на бројне активности- обуке знаковног језика, медијске кампање, приступачне садржаје, туристичке и кулинарске емисије, музејске поставке на знаковном језику, психолошко саветовање и едукативне програме. У музејима је уведен систем таблета са преводом на знаковни језик, као и вођења изложби за глуве особе. Циљ је да у свакој институцији постоји бар основна комуникација.

Изазови и лична мисија
-Највећи проблем је медицински сектор. Лекари често не комуницирају директно са глувом особом, већ са преводиоцем, што нарушава права пацијента. С друге стране, људи имају емпатију, али нису информисани. Када им се објасни како да комуницирају, врло брзо се прилагођавају. Понекад је довољно говорити разговетно и јасно померати усне. Знаковни језик је додатно средство у комуникацији. Глува особа ће бити веома захвална кад покажете интересовање да успоставите контакт- сматра.

Планови Удружења су усмерени на рушење баријера и бољу доступност јавних услуга: превођење образаца јавних служби на знаковни језик, QR кодови на документима, медијски садржаји на друштвеним мрежама, психолошке брошуре и едукације, серијал емисија за глуве труднице и мајке и даље ширење приступачности.

-Водимо двоструку борбу: са једне стране приступачност за глуве особе, са друге стране статус преводилаца који није препознат и плаћен. Закон постоји, али нема казнених одредби, па се споро примењује. Често се дешава да се сарадња прекине због промене људи на позицијама и све мора да почне из почетка- наводи.

Не одустаје, јер не жели да млађе генерације пролазе кроз проблеме кроз које су они пролазили. Мали корак начињен је и у Библиотеци шабачкој. Библиотекарка Горица Рајичић похађала је обуку у њеној школи и стекла звање тумача за знаковни језик.

-Сматрам да би сваки грађанин требало да има равноправан приступ информацијама и услугама и то је веома важно за Шабац. Мали кораци су велики кораци- када у свакој институцији имате једну особу која зна основе знаковног језика, то је огромна ствар. Желим да остане траг да смо нешто променили и да смо направили приступачније друштво- закључује Нина Барановски.

Између света тишине и света звука, она и даље гради мостове- корак по корак, знаковима који говоре више од речи.

Д.Д.