Педагог живота, уметности и стила

Ставаралачку снагу, ентузијазам, емпатију, љубав према уметности али и свом родном Шапцу, Светлана Жегарац, већ двадесет година усмерава ка Галерији „Круг 10“ чији је оснивач

„Галерија „Круг 10“ створена је и опстаје захваљујући пожртвовању и огромној жељи и енергији оснивача Светлане Жегарац, и четрдесетак бивших и садашњих чланова...окупља вредне, креативне и добре људе, углавном аутодидакте трећег доба. То је њихово царство и маштаоница, атеље и друга кућа, ту стварају, излажу, и лече све своје болести, страхове и туге“ - написала је Живана Војиновић у монографији „Круг маштовњака“ издатој поводом десетогодишњице од оснивања сликарског удружења.

Ове године, Галерија обележава 20 година постојања и рада, у које су уткане бројне изложбе, признања, сати сликања и дружења, разговора о уметности.

За многе Шапчане ова галерија није само изложбени простор - већ место сусрета, разговора, утехе, доказ да уметност може да буде начин живота.

Двадесет година Галерије које су пролетеле
„Како су године прошле, тога нисмо ни свесни“, каже Светлана Жегарац, осврћући се на јубилеј. Готово деветнаест година Галерија је деловала у старом простору који, каже, није имао услове, али је имао душу.

- Нисмо имали грејање, само две грејалице које нас никад нису могле угрејати. Простор је био мали, слике смо морали да збијамо, што није по галеријским правилима. Али тамо су били дивни људи и прави сликари и зато је тај простор имао нешто посебно. Пандемија је, међутим, оставила дубок траг. Галерија је изгубила пет истакнутих чланова, носилаца њеног уметничког идентитета. Не могу ни имена да набрајам, расплакала бих се. То су били велики сликари и велики Шапчани. Они су носили дух „Круга 10“ – прича Цеца Жегарац.

Галерија је годинама била и остала до данас место свакодневног окупљања - својеврстан клуб уметника и пријатеља.

- Људи су долазили и без изложбе, само на кафу и разговор. Причали смо о свему, дружили се, били као породица. Данас долазе нове генерације - млади који тек уче да сликају. Важно је да их окупимо и вежемо за галерију. Они ће временом сазревати, а галерија ће поново добити снажан тим –

Женско удружење које је постало бренд
У почетку је Галерија била искључиво женско сликарско удружење, јединствено у Србији у то време.
- Било је много сликара, али ниједно женско удружење. То је био посебан изазов. Касније су се придружили и мушки чланови који су били добродошли јер су подизали уметнички ново галерије али и значили нам доста око самих поставки изложби. Изложбе су се низале, а „Круг 10“ је брзо прерастао локалне оквире, наши радови су путовали у Мађарску, Румунију, Београд и бројне друге градове. У Дому војске у Београду били смо стални гости. Временом је створена традиција сезонских изложби - пролећних, ускршњих и летњих. Ускршња изложба је посебна радост. Осликавамо јаја и поклањамо их пријатељима. То је наш начин да поделимо уметност. Увек су наше изложбе добро посећене, некада се испред простора чека на ред да би се ушло. То нам је давало снагу да наставимо – прича.

Иза ентузијазма уметника и чланова Удружења „Круг 10“ стајали су и велики трошкови – закуп простора, струја, одржавање, материјал за сликање. После скоро две деценије рада Галерија се нашла пред затварањем.

Људи су долазили и без изложбе, само на кафу и разговор. Причали смо о свему, дружили се, били као породица

- Сликарство је скуп хоби, платна, боје, рамови, а уз то смо плаћали и простор. Финансијске обавезе постале су превелике. На наговор пријатеља и породице затражила сам помоћ града. Помислила сам, не сме се угасити нешто што је толико људи градило. Подршком суграђана и институција, Галерија је наставила да живи. Преместили смо се у нов простор пре шест месеци и настављамо даље са истим ентузијазмом – прича Жегарац.

Данас, двадесет година касније, „Круг 10“ није само место где се излажу слике. То је простор где људи уче, лече се кроз уметност и проналазе припадност, а за Цецу Жегарац, уметност није занимање већ позив.

- Сликар на платно увек унесе део своје душе. Зато свака наша изложба живи – објашњава.

Дете, девојка и дама старог и данашњег Шапца
Светлана Жегарац рођена је и одрасла у Шапцу, у времену када је град имао препознатљив грађански дух, спор ритам и снажну културну сцену.

Једно од њених најзначајнијих дела - монументална слика „Покрет“, са осамдесет ликова српске војске из Првог светског рата - данас се налази у музеју манастира Соко-град, као поклон владики Лаврентију.

- Одрастала сам на Баиру, родитељска кућа је била прекопута садашње Тржнице, као најмлађе од шесторо деце. Сећам се дворишта, баште пуне цвећа. Још као девојчица показивала сам склоност ка уметности. Вероватно је то наслеђено од оца који је имао декоратерску радњу, бавио се фирмописањем, тапетар, мајстор и уметник, рестауратор старих исконостаса. Проводила сам сате у његовој радионици иако ме је отац одвраћао од сликарства говорећи да је то свет гладних. Мада мој животни пут није одмах водио професионалном сликарству, уметност је остала моја стална унутрашња потреба.

Пут до уметности, живот као школа
По образовању, са две факултетске дипломе – психологије и филозофије, Светлана је највећи део радног века посветила раду са људима. Управо тај позив, каже, научио ју је стрпљењу, разумевању и способности да препозна таленат код других.

- Радила сам у просвети као дефектолог, касније професор и педагог што ме је научило да свако носи нешто вредно у себи. Касније сам то препознала и код људи који су долазили у галерију, многи су мислили да не знају да сликају, а у себи су носили огромну креативност.

Стил као лични потпис
Њена појава увек је била препознатљива, елегантна, негована и доследна, баш као и њене слике. За њу саму, стил није само питање моде, већ израз личности, начин на који човек говори о себи без речи.
- Стил није оно што је тренутно модерно, стил је оно што остаје и по чему си препознатљив. Још од младости неговала сам посебан однос према естетици, нарочито кад је одевање у питању. За то је највише заслужна моја старија сестра Боба која је имала салон и којој сам била модел. Увек сам носила лепе хаљине, огртаче, учила ме шта се с чим слаже, а усклађивање боја је некако ишло лако, с обзиром на склоност ка сликарству. Одрастање у старом Шапцу, граду грађанске културе и отмених навика, оставило је снажан траг на моје разумевање лепоте. Некада се знало како се иде у град, како се поздравља, како се носи гардероба. Знало се како се облачи за одлазак у позориште, на премијеру или неки скуп. Људи су држали до себе и до изгледа, али не из сујете, већ из поштовања према другима. Као и у животу, тако и у уметности, не волим пренаглашеност, већ склад. Стил се не учи преко ноћи, већ гради годинама, кроз живот, кроз људе које срећете и кроз све што проживите. Окружена сам лепотом, уметношћу, добрим људима, децом, унуцима, праунуцима и то је оно што ме кроз све ове године увесељава и инспирише -

И управо зато многи кажу да Светлана Жегарац није само сликар, већ и чувар једног готово заборављеног грађанског стила - споја достојанства, мере и топлине.

С. Г.