Сећања радника „Зоркиних“ фабрика: Била су то лепа времена

За многе од њих, фабрика није била само радно место, већ велики део свакодневног живота, којег се данас помало са сетом, ипак радо сећају

Шабачка „Зорка“, некадашњи привредни гигант, деценијама је представљао ослонац економског живота града. Сећања бивших запослених, данас пензионера, на године проведене у фабрици и даље су жива. Још се препричавају времена када су се у раним јутарњим сатима кроз Поп Лукину улицу сливале колоне радника који су одлазили у „Зорку“, и око 14 часова истим путем враћали.

Заједништво
Радни век Милојке Ђокић обележиле су Земљорадничка задруга Јарак где је као благајник и обрачунски радник радила седам година и „Зорка - Транспорт“ у којем је провела пуних 28 година, одакле је 1998. године отишла у пензију.

- У Зорки сам радила у транспорту и комерцији, највећи део у тадашњој управној згради. Променила сам неколико канцеларија, с једног до другог краја простора Хемијске индустрије. Канцеларија је једно време гледала у прераду плавог камена, после у ђубрива и на крају на улицу. У пензију сам отишла са свега 53 године живота, након 35 пуних година радног стажа - присећа се.

Свој радни век памти по добрим односима међу људима. Kаже да се лако уклапала у колектив и да никада није имала озбиљнијих несугласица са колегама или руководиоцима.

- Лако сам се уклапала и са послом и са људима. Никад нисам имала проблема. Kад сам отишла у пензију, сви су дошли да се поздраве.

На посао је свакодневно путовала из Мајура. Некада бициклом, редовном аутобуском линијом или аутобусом предузећа.

- Радни дан почињао је рано. Стандардно радно време било је од шест до два, мада су у појединим периодима смене трајале дуже. Kад сам почела да радим, првих неколико месеци радила сам од шест ујутру до шест увече. Имали смо фабричку мензу. Кухиња је била одлична, било је и сухомеснатог, меса, салате, оброци обимни. Није се могло појести толико колико су бонови покривали али смо за њих могли да купимо и донесемо кући, и то баш квалитетне производе из наше мензе – прича Милојка.

Било је лепо и сигурно
Са посебном топлином сећа се колективног живота који је постојао у великим предузећима тог времена. Празници су се обележавали заједно, а успех појединца доживљавао се као успех целе радне заједнице.

- За Нову годину смо сами организовали прославе. Kупимо прасе, донесемо шта ко има, дружимо се. Kад неко добије стан, сви се радујемо. Kад купи ауто, то је био догађај за целу фирму. Није било љубоморе, зависти, бар је ја нисам осетила. Осећај сигурности био је присутан, плата је стизала на време, могао си да планираш. Кад Зоркаши примају плату, знало се. Тад је био пун град, продавнице пуне, робне куће. И у самој фирми је постојала могућност куповине по повољнијим ценама, кредити, организована набавка зимнице и меса, поклони за празнике. Сећам се за један 8. март смо добили пакет квалитетних пешкира, а један сам сачувала и после више од десет година поклонила унуци - истиче Милојка.

Међутим, деведесете године донеле су велике промене. Ратови, санкције, инфлација и криза погодили су и привреду и свакодневни живот запослених. Многе погодности су укинуте, а атмосфера се променила.

- После нисмо имали ништа. Нисмо имали ни превоз, ни доручак, ни прославе. То је било деведесетих, све је укинуто. Промене нису биле само материјалне, променили су се и међуљудски односи. Kад је дошло до раздвајања фирми и рачуна, више није било исто. Раније смо се сви познавали, јављали једни другима. После је дошло време да нико никог не познаје - сећа се.

Упркос свему, свој радни век не памти само по послу, већ по људима, сигурности и осећају припадности.

- Било је лепо. Били смо задовољни. Међусобно смо се дружили, помагали. То је оно што је остало у сећању - каже Милојка Ђокић.

Kада се данас присећа свог радног века, Милка Стефановић не говори само о послу, већ о времену које је обележило животе читавих генерација радника. Почела је 1972. године у лозничкој Вискози, где се запослила као хемијски техничар, да би седам година касније прешла у шабачку „Зорку“, у фабрику „Термопласт“ у Месарцима.

- Почела сам у Вискози као лаборант. Радило се у три смене. Четири дана прва смена, па слободан дан, четири дана друга, па опет слободан дан, па четири дана трећа смена. Међутим, ни супруг ни ја нисмо желели да останемо у Лозници јер смо обоје желели да се вратимо у шабачки крај и пређемо у „Зорку“. Kада се отворила фабрика пластике у Месарцима, прво је прешао он, а годину дана касније, у марту 1979. године, прешла сам и ја. Термопласт у Месарцима био је део великог система Зорке, који је у то време ширио производњу пластичних маса кроз више погона. У почетку сам радила у лабораторији, али сам због здравственог проблема и тешке операције, после опоравка прешла у књиговодство. Радила сам плате и погонско рачуноводство. Kасније сам се поново вратила у Месарце и тамо остала до краја радног века – прича Милка.

Путовање до посла
Укупно је остварила 35 година радног стажа. У пензију је отишла 2007. године, након што је преко бироа допунила две године потребне за пуну пензију.

- Свакодневица запослених у Месарцима подразумевала је и путовање аутобусом до посла. Радници су годинама користили организовани превоз који је обезбеђивала Зорка. Радило се од 6 ујутру, па је аутобус кретао доста раније. У почетку се брзо стизало до посла пошто смо путовали преко Орида, међутим касније се ишло преко Владимираца јер су се успут „купили“ радници из Лојаница, Крнула, Скупљена. Није било увек једноставно путовати сваки дан, дешавало се да се аутобус поквари, или падне велики снег па не може преко брда да пређе па онда изађемо и наставимо пешке.

Али, тада нам је било забавно, младост је чинила своје – присећа се.

Стан, летовања
Ипак, оно по чему посебно памти Зорку нису само посао и обавезе, већ погодности које су фабрике тог времена пружале својим радницима. После година подстанарског живота, 1987. године добија стан од фирме.

- То нам је много значило, свој кров над главом. Осим стана, радници су имали могућност да користе одмаралишта широм тадашње Југославије. Захваљујући Зорки обишли смо готово целу јадранску обалу. Примиш плату, уплатиш летовање и одеш. Све је било обезбеђено - пут, храна, смештај, по повољним ценама. Kада се вратиш, стигне аконтација плате и настављаш нормално да живиш. Осим летовања, организовани су излети, посете сајмовима и прославе празника. Осми март се редовно обележавао. Стално се нешто дешавало – прича Милка.

Бонови
Међутим, и она се сећа да су деведесете године донеле потпуно другачију стварност. Инфлација, несташице и економска криза промениле су начин живота.

- Почели смо да примамо бонове уместо новца. Нисмо знали шта ћемо с њима. Не можеш њима да платиш рачуне, а то ти је плата. Радници су били приморани да се сналазе на различите начине. Путовали смо у иностранство како би набавили основне животне намирнице, уновчавали чекове, сналазили смо се како смо знали и умели.

И данас, готово две деценије након одласка у пензију, одржава контакте са некадашњим колегама.

- Чујемо се телефоном најчешће, кад се сретнемо станемо и испричамо се, увек се обрадујемо. Било је лепо време. Много смо радили, али смо и путовали, дружили се и живели - каже Милка Стефановић.

С.Г.