“Изградња” је била кључна у развоју Шапца, остављајући трајни траг кроз бројне изграђене објекте

Упркос разним потешкоћама, године проведене у шабачкој “Изградњи” некадашњој радници Вери Вукашиновић остале су у лепом сећању. И данас, са поносом прича о градилиштима на којима је радила и објектима које су подизали радници овог предузећа

Грађевинско предузеће „Изградња“ деценијама је било један од носилаца развоја Шапца. Бројне стамбене зграде, индустријски комплекси, пословни и јавни објекти који и данас служе грађанима, настали су захваљујући раду генерација грађевинаца овог колектива. Међу њима је била и Вера Вукашиновић, једна од ретких жена која је у време када је грађевина важила готово искључиво за мушки посао, обављала дужност шефа градилишта.

- Рођена сам Шапчанка, а љубав према грађевинарству открила сам још током школовања. Била сам стипендиста АИК-а где ми је отац радио, али сам и тада знала да се нећу тиме бавити јер сам силно желела грађевину. Завршила сам средњу грађевинску школу и живот ме је одвео у Прибој где је супруг радио као машински инжењер и где смо се задржали две године. Он је хтео да дође у Шабац, јер није желео да остане у тој мањој средини а онда се отворио конкурс за машинског инжењера у Шапцу. Посао сам добила и ја, најпре у канцеларији на месту референта за норме и то сам радила четири године. Али, за једног грађевинца да седи у канцеларији, није нормално. Одлазила сам често на објекте, гледала старије колеге како раде, учила од њих. У Изградњу сам дошла 2. новембра 1975. године и остала до септембра 1999. године. Тада сам већ имала 30 година радног стажа, отишла сам на биро на пет година до пуне пунзије, тада је тако могло. Кад сам одлазила у пензију, фирма је већ била у проблемима, тонула је све дубље и тешка срца сам прихватила да одем. Имала сам само 49 година и још сам била пуна енергије. Касније сам схватила да сам отишла у прави час, јер су колеге које су остале пролазиле кроз веома тежак период. Није било посла, није било новца, многи су се тешко сналазили за живот. Ипак, када данас помислим на те године, не сећам се проблема. Сећам се људи, градилишта и једног лепог времена - прича Вера.

Животни позив
Грађевинарство је тада било професија у којој су доминирали мушкарци, али су жене у „Изградњи“ успевале да се изборе за своје место и одговорне функције.

- Жене су углавном радиле у канцеларијама, у рачуноводству, правној служби или администрацији, али било нас је и на градилиштима. Била сам једна од жена шефова градилишта, заједно са Бранком Жегарац, Богданком Суботић, Милком Мрђом, Љубинком Видаковић, Миром Топаловић и још неким колегиницама. Морали сте да будете одлучни, упорни и да знате посао. Грађевинке су можда мало дрчније од других жена, такав је посао, истовремено смо биле и веома друштвене. Знале смо да се изборимо за себе, али и да будемо део колектива – присећа се.

Изградња је изградила Шабац
Током више од две деценије рада учествовала је у изградњи бројних објеката који су данас саставни део урбаног идентитета Шапца.

- Радила сам на згради Т2 на Тркалишту, познатој зелено-белој вишеспратници, затим на стамбеним објектима Т5, Т6 и Т8, згради иза поште, доградњи зграде суда, објектима Навипа, складиштима „Зорка фармације“, на три беле зграде код железничке станице. Учествовала сам у бројним другим стамбеним и пословним пројектима. Кад данас прођем поред тих зграда, ја их гледам као на део себе. Сваки објекат има неку причу, неки проблем који смо решавали, неке људе који су на њему радили. Било је градилишта на којима смо почињали практично ни из чега. Није било ни телефона, ни струје, ни услова какве данас имају градилишта. Све си морао да организујеш, мериш, рачунаш, планираш. Сећам се зграде код старе аутобуске станице коју сам почела практично сама, без пословође. То је била огромна одговорност, али управо због тога човек касније осећа посебан понос. Посао није био лак, нарочито за жене. Радило се по свим временским условима, на високим температурама, киши, ветру и снегу. Данас када видим модерна градилишта, буде ми драго због млађих колега. Ми смо имали скромне бараке, пећи бубњаре око којих си се грејао с једне стране, док ти се друга смрзава. Лети су биле несносне врућине, зими хладноћа. За жену није било лако, али ја сам тај посао волела. Никада ми није било тешко да обиђем сваки део градилишта, да се попнем где треба и проверим да ли је све урађено како треба. Никад панталоне нисам носила већ сукње, хаљине, ципеле на штиклу. Кад идем на објекат, преобујем се у патике. Увек сам водила рачуна да будем уредна и пристојна, али сам исто тако сматрала да шеф градилишта мора да зна сваки детаљ посла и да буде међу људима – истиче Вера.
Мање смо имали, али смо били срећнији

Осим рада, важан део живота у „Изградњи“ чинило је дружење. Вера прича да је управо колектив био највећа вредност предузећа.

- Имали смо предивна дружења, нарочито за 8. март. Путовали смо заједно, обилазили културно-историјске знаменитости, одлазили на Козару, у Јасеновац, Суботицу, Крупањ. То нису била само службена путовања, већ прилике да се људи зближе. У аутобусу се певало, шалило, причало. Тада су нестајале све разлике међу људима. Данас ми се чини да је тога много мање. Људи су тада били упућенији једни на друге и више су се дружили – каже.

Ово је мој град, овде сам рођена, школовала се и провела радни век. Део себе сам оставила у тим
објектима. Мање смо имали него данас, али смо били срећнији. Имали смо више заједништва, више поштовања и пуније срце

Према њеним речима, „Изградња“ је од мале фирме израсла у правог грађевинског гиганта.

- Када сам дошла било је око 540 запослених. После је кренула велика експанзија. Градила се Робна кућа, Шећерана, бројни стамбени блокови, индустријски објекти. Стизали су нови кранови, нова опрема и нова технологија. У једном тренутку имали смо око 1.800 запослених. То је била огромна фирма и озбиљна снага. Међутим, ратови, санкције и инфлација деведесетих година оставили су траг. То су била тешка времена. Сећам се да примимо плату у четири поподне, а већ сат времена касније њен добар део није вредео. Новац је губио вредност из сата у сат. Све је било теже, послова је било мање, а трошкови су расли. То су успомене које нису лепе, али ни оне не могу да засене све оно добро што је постојало у Изградњи. Ја сам отишла на биро па у пензију па ме је добар део дешавања око пропадања фирме мимоишао. Иако нисам била срећна што сам отишла, испоставило се да су млађе колеге које су остале, силу јада виделе да домире некако радни стаж. Све што је лепо изграђено у Шапцу, радила је Изградња. Било је фирми које дођу, започну посао па одустану, а онда га наши људи заврше. Цео Шабац је градила Изградња. То су радили вредни људи, мајстори, техничари, инжењери, генерације радника које су оставиле траг иза себе. Ово је мој град, овде сам рођена, школовала се и провела радни век. Део себе сам оставила у тим објектима. Мање смо имали него данас, али смо били срећнији. Имали смо више заједништва, више поштовања и пуније срце. Због тога се тог времена и данас радо сећам - закључује некадашња шефица градилишта, сада пензионерка који пише поезију и дане проводи на плацу у селу.

Зоркин солитер, Бенска Бара, Тркалиште
Грађевинско предузеће “Изградња” основано 1952. године, упркос снази и квалитету рада, доживело је стечај и ликвидацију 2007. године.

- Основано је 1952. године као Градска занатска радионица, да би већ 1954. године прерасло у Грађевинско предузеће „Изградња“. Током наредних десетак година предузеће се постепено ширило, развијало своје капацитете и повећавало број запослених. Први велики објекат који су градили био је Зоркин солитер 1965. године. Од тог тренутка „Изградња“ постаје једно од најпрепознатљивијих грађевинских предузећа у Шапцу. Практично сви значајнији стамбени и индустријски објекти у граду носили су њихов печат. Сведоци смо изградње два велика стамбена комплекса на Тркалишту и Бенској бари. Најпре је извршено исушивање терена, а потом су блок по блок грађени стамбени објекти, све до половине осамдесетих година. Ту је и водоторањ изграђен 1979. године, један од симбола Шапца, који је почетком овог века срушен како би на његовом месту био изграђен тржни центар. У међувремену је „Изградња“ подигла и водоторањ на Летњиковцу – прича историчар Радомир Петровић, архивски саветник.

Архива у 827 кутија
Осим стамбених објеката, радници Изградње градили су и индустријска постројења. Готово да није било друштвеног предузећа за које нису радили. Од првих објеката за Зорку па све до једног од последњих великих капиталних пројеката - Шабачке шећеране.

- Захваљујући квалитету рада и добро организованој грађевинској оперативи, осим у Шапцу и на подручју Мачве, радили су широм тадашње Југославије. О томе сведоче бројни грађевински пројекти који се данас чувају у Архиву. Када је реч о архивској грађи, занимљиво је да су и Архив и „Изградња“ основани исте, 1952. године. Фонд „Изградње“ данас је најобимнији фонд у Архиву, заузима чак 120 дужних метара архивске грађе, односно 827 архивских кутија. Ту су књиге, деловодници, записници са зборова радника из седамдесетих и осамдесетих година, као и бројна документација органа управљања.

„Изградња“ је била организована кроз више ООУР-а. Имали су тесаре, зидаре и друге занатске службе високог квалитета, као и развијену грађевинску оперативу која се временом усавршавала и модернизовала. Доношењем закона о трансформацији друштвене својине у приватну, формирана су акционарска друштва и холдинг системи. То је, заправо, био почетак краја многих друштвених предузећа, не само у Шапцу већ и широм тадашње Југославије. По мом мишљењу, „Изградња“ није морала да доживи такву судбину. У тренутку одласка у стечај поседовала је значајну механизацију, стручне кадрове и оперативу способну да настави са радом. Међутим, недостајала је одговарајућа подршка и политичка воља да једно такво предузеће опстане. Стечај је отворен, а 2007. године спроведена је и ликвидација предузећа – прича Петровић.

У најбољим годинама, током осамдесетих, „Изградња“ је запошљавала око 3.000 радника, уз велики број сезонаца.

- „Зорка“ и „Изградња“ представљају два симбола развоја Шапца у другој половини 20. века. Осим зграда и индустријских објеката, градили су и мостове, нарочито у мањим општинама и на каналима широм региона. Дакле, њихови радници били су оспособљени за веома различите врсте грађевинских радова – каже Петровић.

С.Г.