Бобан Милићевић Тулија из Богатића управља парном машином старом 113 година

Парна машина у дворишту Бобана Милићевића Тулије не може да говори, али сведочи о времену када је обилазила мачванска дворишта и покретала вршалицу. Данас је један од ретких сачуваних примерака који и даље ради, захваљујући човеку који је током живота био први таксиста у Мачви, свирао контрабас, држао кафану, учествовао у покретању термалне бање у Богатићу и надасве остао привржен старим занатима и традицији.

Машина кроз време
-Направљена је 1913. године. Има на њој и каталошки број. Пронашао сам све податке- тежину, висину и остало. Ми смо је купили 1993. године у Ечкој. Довезли су је људи лабудицом, а ја сам је, заједно са покојним Властимиром Петровићем потпуно рестаурирао за три месеца. Све смо раставили и поново направили. Организовали смо пет, шест, можда и десет година чувену манифестацију „Изажањац“ код мог друга Лола Мартиновића и показивали како ради- наводи Тулија.

Нема ту, каже, више много одржавања, направљена је да траје. Зуб времена не може много, али и најбољи материјал не вреди без пажње.

-Највећи проблем био је да нађем специјално уље за подмазивање цилиндра и разделника паре. Преко фиксног телефона сам тражио директора Железница, па људе са Шарганске осмице, јер и они имају парну локомотиву. На крају сам добио адресу техничког директора из Крушевца и замолио га да ми направе три до пет килограма тог уља. После седам дана јавио ми се трговачки путник, узео адресу и број телефона и донео уље на пумпу у Шапцу. Питао сам колико кошта. Није хтео ни да га частим. То уље може да се купи и у иностранству, али је скупо- прича.

За десет година потрошио је три литре и остало му је још можда сто грама. Са парном машином прешао је многе километре како би је показао људима који су памтили време када је била незаменљив део сваког већег имања.

-Некада је машина радила од дворишта до дворишта или на гумну. Вршидба је трајала по три- четири сата, понекад и цео дан, зависно од рода. Више смо уља потрошили када смо ишли у Баново Поље на вашар или у Црну Бару на Хајдучко вече. Треба прећи десетак километара, а машина све време ради- објашњава.

Мајстор за све
Времена су се променила, нема више радне снаге и комбајни су преузели посао. Истовремено, многи људи који су са њим радили данас више нису међу живима.

-Од мајстора Властимира сам много научио. Тако је било и за столарски посао, и за аутомеханичарски. Нисам био вулканизер, али све око струје, аутомобила и механике знам. Ово ново, електроника и компјутери, то ме не интересује. Ако нешто не знам, питам млађе. Није срамота питати- додаје.

Надимак
То је остало од мог деде. Баба се преудала за Тулу, па су после били Тулин, Тулија, и тако је остало. Овде ме не знају ни по презимену. Знају ме као Бобана Тулију, а многи и као Бобана таксисту.

Тако је Бобан изучио многе занате и нема, каже, посла који не може да уради и поправке коју не уме да заврши. Све што је старо двадесет и више година њему је познато.

-Гледам како је неки мајстор нешто урадио, како је заварио, исправио, које је алате користио. Сваки занат има своје. Зато кажем- занат се краде- истиче.

Први занат почео је да учи у Богатићу. Онда је отишао у Шабац код чувеног радио-механичара Лоле Бањца. Код њега је провео годину и по дана поправљајући телевизоре, радио- апарате и транзисторе, што је касније прерасло у дугогодишњу страст.

-Пошто сам учио за радио- техничара, од 1968. године скупљам старе радио- апарате. Имам их сигурно четрдесет, од 1918. године па до шездесетих, кад су дошли транзистори. Деведесет одсто тих радио- апарата и данас је исправно. Само сам неке преправио да могу да примају данашње УКТ станице. Ко год ми донесе стари радио, ја га рестаурирам. Све се расклопи, среди се дрво, лакира, нађу се делови.
Најтеже је пронаћи лампе. Хтео сам ту колекцију да поклоним. Општина је узела колекцију мог комшије академског сликара Драгана Мартиновића, па сам рекао- кад се отвори простор, поклонићу и своје- прича.

Унуцима играчке из радионице
Играчке унуцима није доносио из радње. Настајале су у његовој радионици- прво трактор, затим ретро аутомобил, а потом и фијакер у ком су се возила деца из комшилука.

-Ниједну играчку им нисам купио, све сам својим рукама направио. Прво мали трактор, као „Џон Дир“, на акумулатор. Био је сав од метала и није ишао брже од четири- пет километара на сат. Кад су мало порасли, Вуку и Душану сам направио ретро аутомобил, као „Мерцедес“. И он је био метални, али са јачим мотором и два акумулатора, па су могли да оду до варошице и да се врате- прича.

Када су унуци прерасли играчке, ни оне нису завршиле на отпаду, већ су радовале другу децу.

-Купио сам половни скутер, скинуо мотор и направио фијакер. Возио сам децу, а сада сам га поклонио комшијама да се и друга деца возе. Нудили су ми и по 3.000 евра, говорили да их правим и продајем, али нисам хтео. Ништа нисам бацио, све је остало- додаје.

Такси, кафана и други послови
Свирао сам 35 година, држао кафану, четири године био таксиста и мењао послове како је живот налагао. Био сам први таксиста у Мачви, 1978. године. Имао сам „форд караван“ и држао га као мало воде на длану- увек чистог, сређеног и исправног. Возио сам све- и лопове, и свираче, и проститутке, и болеснике, и гастарбајтере, и шверцере. Није било важно да ли је поноћ или подне, ако треба за Београд- возио сам. После четири године покојна жена ме је наговорила да престанем. Запослио сам се у фабрици пластике у Богатићу као аутоматичар, а 1991. године прешао сам у кафану коју су отворили моји ујак и ујна. Била је то једна од ретких кафана у којој је жива народна музика свирала сваког празника и сваког викенда. Знали су ме сви музичари, јер сам и сам свирао по селима, око Суботице, па и по Београду. Данас је другачије. Некада су људи долазили због дружења, а сада се музика најчешће слуша са телефона.

Рестаурирао је и аутомобиле. Имао је „Опел“ из 1955. године, али га је продао јер му је био потребан новац да ћерке пошаље на факултет.

-Овај „Мерцедес 124“ је код мене већ двадесет пет година. Не бих га продао ни да ми неко понуди нов новцат ауто. Док има нафте и воде, он ће да иде. Ови нови аутомобили, сензори, чипови... То је страшно. Станеш на ауто- путу и можеш само да гледаш- истиче.

Има и мотор из 1918. године, бензинац, америчку донацију после Првог светског рата. Користио се за наводњавање и исправан је и данас.

-Морам нешто да чепркам. Не могу да седим скрштених руку. Имам радионицу и ту правим шта год пожелим. Немам струг, али имам другаре који га имају- каже.

Од запуштеног извора до излетишта
Крајем деведесетих година као потпредседник Савета Месне заједнице Бобан Тулија покренуо је уређење Јокиног граба, природног изворишта удаљеног око пет километара од Богатића. Са пријатељима је очистио простор, избетонирао прилаз, поставио плоче и шљунак, средио пут и прилаз, а старе телефонске говорнице су рестаурирали и поставили. Захваљујући томе, Јокин граб је постао место које су посећивали људи не само из Богатића и Мачве, већ и из других градова. Касније је, у договору са власником плаца, уредио башту, шанк, довео воду и обезбедио све услове за посетиоце. Каже да никада није радио због зараде, већ да је желео да све буде поштено и да се добит равноправно дели. Када су почеле несугласице и наплата улаза посетиоцима, одлучио је да се повуче.

Истрајност и време које мења све
Док показује радионицу и предмете које је годинама обнављао, признаје да данас све мање има оних које то занима.

-Ћерке су заволеле то што радим. Воле да све буде лепо сређено, не нашминкано, него исправно. Код млађих више нема тог интересовања. Не кажем да је то лоше. Мобилни данас има и камеру, и преводи, и све живо. Имам фиксни телефон још од осамдесетих година и преко њега комуницирам. На мобилни се јавим ретко, ако је код мене- каже.

Иако је у животу радио најразличитије послове и прошао кроз бројне изазове, каже да га је здравље, упркос свему, добро послужило.

-Једном сам поломио кичму. Хтео сам да рестаурирам вршалицу, па сам пао и поломио дванаести пршљен. Двадесет дана сам био на Бањици. И данас имам шрафове у кичми, али, хвала Богу, ништа не осећам- прича.

После 41 године радног стажа и деценије проведене у пензији, нема неостварених жеља. Најтеже му је пао губитак супруге Јасмине, са којом је провео живот.

-Прошло је шест месеци откако је умрла. Намучила се. Пред смрт ми је рекла: „Немој после мене да седиш и тугујеш. Иди, свирај, певај. Не због пара, него зато што те то увек држало“- каже.

Његова животна филозофија стала је у неколико једноставних реченица.

-Све што ми је требало, имао сам. Моје паре су само оне које потрошим. Није богатство да стоје у сламарици или у банци. Треба живети поштено, радити и оставити нешто иза себе. То је највеће богатство. Немој да будеш проклет. То што имаш, стичи полако. Никоме ништа није пало с неба. Не може човек да се скући за годину или две. Брза тековина, брза пропаст- закључује Бобан.

„Старост у Мачви - између усамљености и подршке заједнице“: Пројекат остварен уз подршку општине Богатић. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.

Д.Димитријевић