Марија Ђурковић у рукама држи кључеве свих категорија

У широј породици прва је жена која је села за волан камиона. Возач свих категорија, инструктор вожње, мастер инжењер саобраћаја и ADR саветник

Иза ње су хиљаде километара за воланом, али и године проведене у учењу и усавршавању. Марија Ђурковић из Дуваништа данас је возач свих категорија, инструктор вожње, мастер инжењер саобраћаја и ADR саветник. Деценију након што је стекла та звања, каже да је сваки корак на том путу утемељен у љубави према послу уз који је одрасла.

-Све се некако дешавало паралелно- студирала сам, радила и полагала возачке категорије. У основи је била љубав према послу и потреба да помогнем породици, јер имамо своје камионе и бавимо се транспортом. Одрасла сам уз тај посао. Можда је необично што сам се као жена определила за професионалну вожњу, али мени је то било логично. Увек је недостајао још један возач, па сам помислила да бар тако могу да помогнем- прича Марија.

Одрасла сам уз тај посао. Можда је необично што сам се као жена определила за професионалну вожњу, али мени је то било логично. Увек је недостајао још један возач, па сам помислила да бар тако могу да
помогнем

Жеља која је наишла на подршку
Вози камион, аутомобил, мотор, трактор, бицикл... Практично све што има точкове. У широј породици прва је жена која је села за волан камиона. У марту је, прича, била у Турској, спојивши посао и годишњи одмор. Њена жеља није наишла на отпор ближњих, напротив. Дуго је размишљала о томе, чак и пре него што је почела да полаже.

-Веома сам захвална својој породици и пријатељима, јер сам од њих увек имала безрезервну подршку. Мислим да је управо подршка најближих један од најважнијих предуслова за успех. Да није било људи који су ме подржавали, вероватно бих у неком тренутку и одустала. Заправо, тек када неко други наброји све што сам урадила, сама постанем свесна тога. Мени је све то било природно- каже.

Проблем са недостатком радне снаге
Истраживала сам и дошла до податка да је просечна старост професионалног возача око 55 година и да Србији недостаје између 50.000 и 70.000 професионалних возача. У наредном периоду имаћемо озбиљан проблем са недостатком радне снаге и тек тада ће се видети колико су ови послови важни. Без возача нема пуних маркета, апотека, пумпи и нормалног снабдевања, а младог кадра за овај посао је све мање.

Уписала је саобраћајни смер у Мачванској средњој школи у Богатићу. На листи жеља била је и Техничка школа, па је из практичних разлога, због путовања, прешла у Шабац. Након тога је завршила Политехнику у Земуну и стекла звање мастер инжењера саобраћаја. Све испите је положила из прве- и типовање и вожњу. Пошто се закон мењао 2016. године, положила је и за трактор.

Први испит на друму
Инструкторски испити уследили су из жеље да се у неком тренутку повуче из транспорта и бави обуком кандидата. Ипак, први излазак на друм прошао је неочекивано, као мали тест избора који је успешно прошла.

-Сећам се првог дана када сам кренула камионом. Мама је, као и свака мајка, за срећан пут просула воду. И баш тог првог дана један камион је прешао на моју страну и откинуо ми ретровизор. Није била моја кривица, али сам се страшно потресла. Дошла сам кући убеђена да више никада нећу сести у камион. Родитељи су ми рекли да такве ствари могу свакоме да се догоде и да нема разлога да одустанем. Поправили смо шта је требало и наставили даље. После тога, срећом, више нисам имала ниједан такав пех. Тако генерално функционишем у животу, јер ако жалим због прошлости, нећу моћи да идем даље- наводи.

Борба са предрасудама
Некада се, каже, сматрало да је возач само „шофер“, да је необразован и да је то занимање које не захтева знање. Међутим, та професија обухвата много више од оног што се чини.

-Не желим да ме занимање дефинише као особу. Поред тога што сам возач, завршила сам школу, говорим два страна језика и бавим се пословима који захтевају велико знање и одговорност. Организујем утовар и истовар, водим рачуна о документацији и царинским процедурама. Дешавало ми се да припремим комплетан транспорт, завршим папире и организујем све како би возачи сутрадан могли одморни да крену на пут- напомиње.

У саобраћају је пажња најважнија
Познајем жене које су одлични возачи и мушкарце који имају проблем да се паркирају. Вожња је техника која се учи временом и километражом. Имам десет година возачког искуства и огроман број пређених километара, па и даље за себе кажем да стално учим, јер никада не наиђете на потпуно исту ситуацију на путу. Најважније је водити рачуна о себи и о другима, да будете концентрисани на оно што радите- пратите возила испред, иза и поред себе. Немамо сви исте моторичке способности, нити смо увек у истом психичком стању, а управо то често одлучује како ћемо реаговати у критичној ситуацији.

Предрасуде о женама за воланом нису је заобишле. Сусретала се са непријатностима и коментарима, иако су данас присутни мање него раније.

-Дешавале су ми се ситуације у којима су људи сумњали у моје способности само зато што сам жена. Рецимо, када треба да паркирам камион у рикверц, коментари су били: „Да ли ће она то успети?“ Али све су то технике које се уче и увежбавају- напомиње.

Проблем је, наводи, што многи учесници у саобраћају не воде довољно рачуна о сопственој безбедности. Дешавало јој се да ноћу једва избегне бициклисту у тамној одећи, без светала и светлоодбојног прслука. То су ситуације које могу трагично да се заврше.

-Као возач највише ценим безбедност у саобраћају. Важно је да водимо рачуна једни о другима- о возачима, бициклистима и пешацима. Са више саобраћајне културе и емпатије свима би било лакше. Често ми се дешава да ме други возачи не пусте да се укључим са споредног пута, па се иза мене ствара колона. Недостаје нам толеранције. Данас се свима негде жури, а саобраћај је управо место где нема простора за журбу. Једна грешка може да има озбиљне последице- истиче.

Искуство демантује претпоставке
Женама које себе виде у том послу поручује да искористе прилику која им се укаже.

-Познајем много жена које су одлични професионални возачи. Имам колегинице које су међу најбољима у распоређивању терета, као и жене које успешно раде у међународном транспорту. Увек сам спремна да помогнем свакоме ко жели да се бави овим послом. Најважније је да човек следи свој пут, јер нико други то неће урадити уместо њега. Као када учиш да возиш бицикл- ако не кренеш, никада нећеш научити- наглашава.

Оцена возача у Србији
Возила сам кроз Бугарску, Турску, Словенију, Хрватску, Црну Гору, Немачку и још неке земље. Када бих оцењивала нашу саобраћајну културу, дала бих јој неку тројку. Нисмо толико лоши, али имамо много простора за напредак. Турска је, рецимо, прилично хаотична када је реч о поштовању правила. Са друге стране, у односу на Словенију, имамо још много да учимо. Рекла бих да смо негде између. Саобраћај сваке године однесе огроман број живота. Када погледате статистику, саобраћајне незгоде су међу водећим узроцима смртности. Зато је важно да се више пажње посвети безбедности.

У последње време се мало повукла из свакодневне вожње и више се бави организацијом посла, али љубав према волану је остала.

-И даље се борим за положај професионалних возача, јер је то данас прилично деградирана професија, и у домаћем и у међународном транспорту. Услови су често лоши. Велики проблем су администрација, папирологија и чекања на границама. Уместо да се усавршавамо и идемо напред, велики део времена губимо на те ствари- објашњава.

У наредном периоду планира да у Шапцу покрене ADR обуке за возаче. Верује да је у претходних десет година поставила добре темеље, а сада је време да на њима настави да гради нешто ново.

Д.Димитријевић