Могу да кажем да идем мојој кући

Давида Кушча зна већина Шапчана. Дружељубиви пријатни младић редован је посетилац готово свих градских дешавања. Међутим, вероватно мало ко зна да се зимус нашао пред великим искушењем. После смрти хранитељке Бисе, која је бринула о њему све до његове 34. године, Давид је завршио на улици.

-Цео живот сам провео код Бисе у хранитељској породици. Никада ме нико од родбине није посетио нити питао како сам. Од социјалне помоћи живим и данас. Око три месеца сам провео на улици, од децембра до фебруара. Пуштали су ме да преноћим у просторијама Боксерког клуба „Мачва“, а дању сам боравио у „Ајриш пабу“. Зарађивао сам тако што сам избацивао смеће из локала викендом, прича Давид.

Као и много пута до сада, за Давида је чула Ружица Поповић, председница фондације „Хумано срце Шапца“. Прво га је примила код себе, а потом, уз помоћ Градске управе Града Шапца пронашла кућу која му је дата на коришћење, а коју је фондација адаптирала.

Изузетно сам захвалан „Хуманом срцу Шапца“ и Ружици Поповић, као и мојим пријатељима који ме подржавају, пре свега професору Владану Костадиновићу. Свима бих поручио да своје родитеље поштују и цене што их имају, јер ја знам како је бити ни на небу ни на земљи

-Давида сам знала још док је био у хранитељској породици. Негде у фебруару ме је назвао Пајкић и питао ме да ли имам неки смештај за њега, јер се нашао на улици. Тада сам сазнала да након смрти хранитељице, која гаје задржала у кући и након његовог пунолетства, њени сродници нису желели да он и даље остане ту. Примила сам га прво код себе, где је био од фебруара до јуна. Обратила сам се у међувремену локалној самоуправи, да видим да ли имају неки празан стан. Изашли су ми у сурет и пронашли простор који је требало средити, наводи Ружица Поповић.

Фото: Глас Подриња

Посебно је поносан на диплому коју је стекао 2011. године у Средњој пољопривредној школи, на смеру цвећар – вртлар. Много му значи и вера, а у молитви је проналазио утеху у тешким тренуцима

Стан у Војводе Мишића, је сређен, опремљен и Давид коначно има свој кров над главом. Ружица Поповић му је помогла и око других административних ствари, како би добијао саоцијалну помоћ и имао здравствено осигурање.

-Фондација и даље брине о њему, добија гардеробу, храну. Све услове има у тој кући. Сваки живот нам је битан и нико не сме бити заборављен, поручује Ружица Поповић.

Давид се лако навикао на нови смештај. Срећан је што има где да оде и истиче да је одлично прихваћен од комшија. Труди се да кућу одржава, а планира да среди и простор испред ње.

-Много ми значи што сада имам где да одем и што могу да кажем да идем мојој кући. Имам комфор, хигијенске навике и дисциплину. Сналазим се, а имам и помоћ „Хуманог срца“. Водим рачуна да увек сви судови буду опрани, да буде чисто. То је живот, не може се увек чекати нешто од родитеља или старатеља. Човек падне, пита Бога шта је згрешио, али мора да устане, да нађе смисао живота. Падови су саставни део живота. Мени је то једно животно искуство. Сада знам да морам да водим бригу и о томе да ли су ми рачуни плаћени, имам обавезе. Кућа је била у хаотичном стању, ванцивилизацијски. Било је прљаво, у дворишту је било много смећа. Међутим, добио сам подршку и комшија и заиста за њих имам само најлепше речи. Осећам се овде достојанствено. Договор кућу гради. Планирам да средим двориште, да ту посадим цвеће, каже Давид.

Фото: Глас Подриња

Посебно је поносан на диплому коју је стекао 2011. године у Средњој пољопривредној школи, на смеру цвећар – вртлар. Много му значи и вера, а у молитви је проналазио утеху у тешким тренуцима.

-Изузетно сам захвалан „Хуманом срцу Шапца“ и Ружици Поповић, као и мојим пријатељима који ме подржавају, пре свега професору Владану Костадиновићу. Свима бих поручио да своје родитеље поштују и цене што их имају, јер ја знам како је бити ни на небу ни на земљи. Молим се Богу увек када наиђем на недаће. Нашао сам у кући икону Светих апостола Петра и Павла. Обележаваћу их као крсну славу, каже Давид.