Предраг Миличић, рукометни тренер у Швајцарској

Породично наслеђе вукло ка фудбалу, али једно питање променило перцепцију. Одлазио у инoстранство и раније, али у Швајцарској пронашао себе. Швајцарска другачија од свих држава, у свему

Отац Александар био је и остао легенда тузланске Слободе, сваки Тузлак га зна. Град у којем се само о фудбалу причало, жамор деце на пољани стапао се са шутевима ногом, али за Предрага Миличића све то беше игра у којој учествује, мада се не проналази. На једном часу физичког, професор је питао „Ко хоће на рукомет?“

- Јавило се нас седам. Само нас двојица смo остали у рукомету, Зоран Јовичић, касније репрезентативац Словеније и ја. Фудбал смо играли напољу. Тренинзи су ми сувише личили на оно што радим с друштвом иначе, а мислим да нисам ни имао неопходне предиспозиције за фудбал – сећа се Предраг Миличић, рукометни стручањак из Шапца који је већ четврт века у швајцарском рукомету.

Почео је у Тузли, каријера га је водила преко Шапца, Португала, Ваљева, опет Шапца и онда печалбе у Швајцарској. Био је на ширем списку јуниорске репрезентације, али не и на ужем.

-Радио сам са Вујом, Вуком, Милом, с Гужвом у Ваљеву и упијао. Најзаслужнији за пут у Швајцарску су Драган Танасић Темпа и наравно, Златко Портнер, један од људи који су оставили најзначајнији траг у швајцарском рукомету – говори Миличић, наглашавајући да су то била времена у којима се на одлазак гледало као спас.

-Тешко је сада рећи, међутим, мислим да је у мени био осећај како одлазим у једном правцу, не на краћи период. Наши роитељи су из генерације где се о одласку није размишљало, али ми смо били другачији. Желео сам да играм рукомет, да упознајем друге државе, културе и веровао сам да правим прави избор и да ће променити живот. Значило ми је и у спортском смислу да имам времена за доказивање.

У првом клубу где је играо, тренер му је био Златко Портнер, не само врхунски рукометаш, већ и сјајан педагог, много више од спортског шефа.

-Један од најтежих тренутака у каријери био је разлаз клуба са Златком Портнером. Златко је градио тим, стварао екипу, атмосферу, тимски дух који је водио до највишег ранга и онда се догодио разлаз, те је наследник само покупио заслуге које су припадале Злаји. Дешава се и то у спорту, но остао је горак укус.

Добре и лоше ситуације су га обликовале. Како истиче, увек је умео да контролише емоције и константно се преиспитивао. Жеља га је највише вукла напред.

-Иако је тело на врхунцу средином двадесетих година, сматрам да сам ја у тридесетим постао најбоља рукометна верзија себе. Све што сам претходно учио од врхунских тренера, добило је потпуни смисао у тридесетим годинама, многе лекције сам тек онда схватио и у рукомету сам највише уживао у том периоду, који многи посматрају као залазак каријере. У том периоду је дошао и Курбалија, пивотмен, с којим сам одлично сарађивао у игри.

Играо је за Берн, Бил, Лакерс Стафа. Тренирао је Бил, Стафу, Валденсвил, регионалну репрезентацију Цириха, Швајцарски национални тим до 19 година, Баден. Још је трајала играчка каријера, када је добио прилику да провери и тренерске вештине.

-Понуђено ми је да будем играч и тренер у мом ондашњем клубу Билу. Изгледало ми је као изазов. Прихватио сам и убрзо сам схватио многе лепоте и тог позива, те ме је ова улога усмерила ка теренерском позиву.

На спорт у Швајцарској се гледа на другачији начин, те иако постоје улагања, врхунски спортисти, увек су приоритети јасни. У фокусу је масовни спорт.

Школа пре спорта
-У Швајцарској не постоји избор спорт или школа, већ је школа приоритет, све друго иде уз њу. Спортске академије се отварају при школама, где се распоред тренинга одређује на основу школских обавеза. Могуће је формирати колектив ван школе, но онда су тренинзи пре или после часова, небитно да ли је то рано ујутру.

Отворене су могућности које и компаније мотивишу да улажу у спорт.

- Не само финансијски, као спонзори и донатори, мотивисани су да помажу спорт најмлађих, већ су спортисти запослени по посебним условима, на пола радног времена или на неки начин који ће им омогућити да тренирају. Наравно, у том случају тренинзи су обавезни, не да се неко води као запослени спортиста, а да се спортом не бави.

На више локација у Швајцарској постоје рукометне академије, као и национална у Цугу. Систем рада и игре се прилагођава новим стандардима ове игре.

-Сваки спорт, тако и рукомет, мења се и тешко је старим методама остваривати успехе у ново време. Брзина је одавно носећи сегмент нашег спорта и брз рукомет је услов успеха. Овде се форсира брза игра од најмлађег узраста. Праве се бројне грешке, али се најмлађи најпре навикну на брзу игру, а потом се усавршавају технички и такктички у таквој игри.

Уз тренинге, млади имају много такмичења различититог нивоа, где додатно рукометно расту.

- Национална првенства за различите узрасте, 13, 15, 17, 19 година, мини рукомет за децу до 9, верзије са меком лоптом за најмлађе, да се рукомет заволи од малих ногу. Постоје такмичења региона, њих седам (14-15 година), три пута годишње, одакле се селектују играчи за млађе репрезентативне категорије. За децу увек новца има.

Стратегија развоја швајцарског рукомета није усмерена ка највишим резултатским постигнућима, већ има дугорочније циљеве, који би могли довести до великих успеха.

-Циљ је да рукомет постане трећи нациоални спорт. Фудбал и хокеј на леду су једина два спорта која се играју у целој Швајцарској. Рукомет је врло популаран у немачком делу, у француском не толико, у италијанском још мање. Када су други спортови у питању распоред је другачји, а циљ Рукометног савеза је да рукомет постане трећи спорт који играју у целој држави. Женева је близу елитног ранга, Лугано напредује, далеко су од врхунског нивоа, али стратегија и план постоје.

Правила, процедуре, одговорност
Овде је увек био дом, али је изграђен и тамо, нема разлога да буде само један. Четврт века Предраг Миличић живи у „Швици“. Много тога је другачије у односу на Балкан, али на систем се може лако прилагодити.

-Постоји јасан систем права, дужности и одговорности, који је познат свима, те се и проблеми брзо реше. Лекари и професори су најцењенија занимања, у складу са оним што сам рекао, јер много улажу и дају на образовање. Уређен систем и менталитет, јесу отежавајући за спорт, тешко је код њих пробудити ту борбеност и жељу која превазилази ниво спортског догађаја у којем желите да победите, тешко је наћи тај инат. Укратко, мирна, уређена држава, јасних процедура, за некога би можда била и досадна, но то је већ питање укуса.

Д. Благојевић