Светлана је најстарији радиолошки техничар у Здравственом центру Шабац

-Нисам лекар, али вишедеценијско искуство ме је научило да на снимку препознам најтежу дијагнозу. Тешко је када је пацијент млада особа, а на самом крају свог живота. Ништа друго не можете да учините, осим да таквим пацијентима подарите лепу реч. То су ситуације које много боле и ову тугу носите дуго у себи, прича Светлана Радовановић, најстарији радиолошки техничар у Здравственом центру Шабац, која се овим послом бави већ дуже од 42 године.

Уместо да постане новинарка, што јој је била младалачка жеља, Светлану је сплет околности довео у шабачку средњу Медицинску школу, у којој је тада постојао смер за образовање радиолошких техничара. Са дипломом дефицитарног занимања у рукама, уместо у свом родном граду, запослење је пронашла 150 километара даље – у Смедереву, где је остала пуних 18 година.

– Добро сам се снашла у Смедереву, тамо сам много научила, али сам желела да се вратим у свој град. Тек 2001. године ова жеља ми се остварила запослењем у Антитуберкулозном диспанзеру. Услови рада у то време и сада не могу да се пореде. Некада смо филмове ручно развијали у комори, били окружени хемијским испарењима. Развијач, фиксир, вода, сушење. Сада је све аутоматизовано. Фасцинантно је колико је технологија напредовала од 1983. године, када сам завршила школу, до данас – прича Светлана Радовановић.

Најтежи период у радном веку ове Шапчанке, како наглашава, били су месеци током пандемије ковида. Од друге половине 2019. године, открива нам, шабачки пулмолози приметили су велику фреквенцију младих пацијената, махом мушкараца између 30 и 40 година живота. Необичне промене на плућима јасно су се виделе на рендгенским снимцима, али тада још увек никоме није било јасно шта је разлог овоме. А онда су уследиле забрињавајуће слике из Италије и Шпаније.

– Када је први случај заразе ковидом 19 потврђен у Србији, знали смо да улазимо у тежак и неизвестан период. Никада нећу заборавити тај 6. март 2020. године. Званично смо кренули у акцију, не размишљајући о сутрашњем дану, већ како знамо и умемо да снимимо што више људи. Радило се и по 12 сати, а било је дана када сам имала и више од 120 експозиција дневно. Најтеже је било сусретање са људима који су чекали снимање. Испред АТД–а била је тријажа пацијената. Сећам се, био је јул. Изађем и видим забринута и уплашена лица, а међу њима препознам своје колеге, пријатеље, лекаре. Све је иста мука спојила.

Светлана Радовановић, одрасла је окружена просветним радницима, али је свој живот посветила медицини. И ћерка је за своју професију одабрала просвету. „Свако проналази свој пут, а да ми се пружи друга прилика, сигурна сам да бих поново била радиолошки техничар“, закључује Светлана.

Здравствени центар Шабац