Инфо

4. октобар 2026.4. окт 2026.
Фото: приватна архива

Фото: приватна архива

Малим сновима до остварења великих

Љубав према музици није настала у једном тренутку. Градила се из много малих ствари“ истиче Шапчанин Синиша Ћирић док се присећа својих првих музичких корака, професора, педагога који су мењали погледе на уметност и утирали пут дечаку са виолином ка великим концертним дворанама
Рођен је и одрастао у Шапцу, где је почео да учи виолину и где су постављени темељи свега што је касније дошло. „Мој пут, међутим, није од почетка био тако праволинијски. Kао дечак сам бирао између виолине, такмичарског гађања ваздушном пушком, касније и рукомета, и дуго ме је занимало много различитих ствари“ – прича данас признати уметник, виолиниста, концертмајстор, музички педагог, уметнички директор престижног фестивала, који је највећи део своје професионалне каријере изградио у Америци где више од две деценије живи и ради.

Фото: Приватна архива


Џепарац за ноте до Карнеги Хола
- Родитељи су ме водили на концерте класичне музике на Kоларац у Београду. Један од првих концерата којих се јасно сећам био је наступ Сретена Kрстића и Јована Kолунџије. Тада сам се практично заљубио у Баха и његове виолинске концерте. Мој кум, који и данас живи у Немачкој, купио ми је снимке тих концерата на аудио-касетама и ја сам их слушао готово свако вече пред спавање. Сећам се и да сам месецима чекао да у Београд стигне Петерсово издање нота које сам желео. Имао сам можда дванаестак година када сам родитељима саопштио да ћу сам отићи у Београд и купити их новцем који сам уштедео.
Данас ми је можда управо тај детаљ интересантан - нисам још знао да ће музика бити мој живот, али очигледно је већ била постала нешто без чега нисам могао. Студирао сам на Академији уметности у Новом Саду, свирао у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду и Camerati Academici. После студија и бомбардовања радио сам прво као хонорарни сарадник Опере Народног позоришта у Београду, а затим добио стално место у Симфонијском оркестру Радио-телевизије Србије. Након тога одлазим у Сједињене Државе, где сам завршио мастер и докторске студије и изградио извођачку, педагошку и касније менаџерску каријеру. Са ансамблом ARCO снимио сам бројне дискове као солиста и члан ансамбла и неколико пута наступао у Carnegie Hallu. Од 2010. године био сам концертмајстор Филхармоније у Савани, на тој позицији пуних петнаест година, а данас носим звање Concertmaster Emeritus. Паралелно са уметничким радом све више сам улазио у вођење музичких институција, прво као директор операција, а потом и генерални менаџер оркестра. Године 2023. изабран сам за престижни програм League of American Orchestras намењен развоју будућих лидера оркестара, фестивала, опера, балета и омладинских оркестара. То искуство и људи које сам тамо упознао били су веома важни за мој следећи професионални корак. 2025. изабран сам за извршног директора Savannah Music Festivala и данас је то моје главно професионално ангажовање. Додуше, још увек се трудим да одржавам каријеру виолинисте и свирам колико ми време и распоред дозвољавају.

Тренутно немам концерт у Србији који могу званично да најавим али волео бих да се поново вратим на концертну бину у Србији, а Шабац би наравно имао посебно место. Мислим да би данас тај концерт за мене имао сасвим другачије значење него пре двадесет или тридесет година. Kада се вратите на место одакле сте кренули после толико различитих животних искустава, више не свирате само програм. На неки начин доносите са собом све што се догодило између одласка и повратка.


Фото: Приватна архива


Пронаћи свој пут
Kако је изгледао прелазак са уметничке сцене у Србији на америчку, шта је био највећи културолошки и музички изазов?
- Долазак у Америку за мене је представљао нови почетак, али га никада нисам доживљавао као одбацивање претходног живота. Напротив, све што сам научио у Шапцу, Новом Саду и Београду понео сам са собом. Говорио сам одлично енглески и наставак студија кроз мастер био је природан следећи корак. Стицајем околности повезао сам се са Levonom Ambartsumianom на University of Georgia и постао његов студент и асистент. Он ми је дао огромну дозу самопоуздања. Све што сам донео са собом из Србије добило је код њега неку нову димензију. Био је уз мене у практично свим важним преломним тренуцима, код њега сам докторирао, а током тих година дошла су и снимања, концерти и наступи у Карнеги холу. Наша сарадња и пријатељство трају и данас. Највећи изазов за мене није био да преживим неку велику тешкоћу, већ да пронађем свој пут у потпуно новом систему. Врло брзо сам схватио да је важно веровати у оно што знаш и можеш, али исто тако никада не помислити да си завршио са учењем. Мислим да ми је Америка посебно учврстила једну идеју: морате да се окружите добрим људима. Људима који ће вас менторисати, повезати са другима, поделити искуство и помоћи вам да видите могућности које сами можда не бисте видели. Kаријера се веома ретко гради потпуно самостално.
Корени су важни

Потребна је радозналост, спремност да се мењате и способност да препознате људе од којих можете
нешто да научите


Да ли сте остварили све жеље за наступима у великим концертним центрима или има још неки где бисте желели да наступите?
- Карнеги Хол свакако има посебно место у животу сваког класичног музичара. Имао сам срећу да тамо наступим неколико пута и то су искуства која се не заборављају. Али интересантно је да, када једном станете на такву бину, не осећате да сте стигли до неке коначне тачке, напротив. Схватите да је сваки такав тренутак само део једног много дужег пута. Мени је увек било важно и то одакле сам дошао. Од детета које је у Шапцу чекало да из Београда стигну ноте које жели да свира, до Карнеги Хола постоји прилично велика географска и животна удаљеност. Али мени те две слике нису у сукобу. Једна без друге вероватно не би постојала. Временом сам научио да квалитет музичког доживљаја нема увек везе са величином или славом дворане. Неки концерти пред много мањом публиком могу остати подједнако дубоко у сећању.

Фото: Приватна архива


Аутентичност је пресудна
Трудите се да публици у Америци представите и балкански мелос. Kако тамо реагују на наше традиционалне ритмове?
- Са Balkan Quartetom сам имао прилику да спојим своје класично образовање са музиком простора из којег долазим. Нама су одређени непарни ритмови, мелодијски обрти и начин фразирања природни јер смо са њима одрасли. Публици у Америци они често звуче потпуно ново. Мислим да је највећа грешка када покушавате да такву музику превише „преведете“ публици. Аутентичност је најважнија. Не морају људи да знају да ли слушају седам осмина или девет осмина да би осетили енергију. Музика често успева да објасни културу много боље него што можемо речима.

Америка ме је променила и дала ми огромне могућности. Она је данас мој дом. Али све оно са чим сам дошао - Шабац, Србија, људи који су ме учили, музика коју сам слушао као дете, није нестало. Само је постало део нечег новог.


Указана част подразумева одговорност
Као извршном директору великог фестивала, колико је тешко балансирати између емоције уметника и рационалног које захтева улога менаџера?
- Мислим да управо та комбинација данас представља једну од мојих највећих предности. Ја никада не могу да гледам уметника само као ставку у буџету. Знам шта значи провести године учећи инструмент, шта значи изаћи пред публику, припремати се за концерт, бити на аудицији, живети са добрим и лошим наступима. Али данас истовремено имам одговорност према читавој организацији, запосленима, уметницима, публици, донаторима, спонзорима и буџету од неколико милиона долара. Директор понекад мора да каже „не“ нечему што би уметник у њему радо урадио. Али мој циљ није да менаџмент победи уметност. Напротив. Добар менаџмент мора да омогући велику уметност. Savannah Music Festival је посебно узбудљив јер је тешко ставити га у једну жанровску кутију. То је организација која доводи неке од најважнијих уметника нашег времена у Савану. Kада сам 2025. добио позив да сам изабран за извршног директора, тешко ми је било да тај тренутак опишем другачије него као професионално испуњење многих малих и великих снова. Истовремено сам био веома свестан колико је велика част, али и одговорност, стати на чело такве институције. Savannah Music Festival данас има готово култни статус у граду. Посебно ми је важно што наш рад није ограничен само на фестивалске концерте. Kроз образовне програме попут Musical Explorers и Savannah Jazz Academy музика долази до хиљада деце, укључујући велики број младих који иначе можда никада не би имали такву прилику.

Фото: Приватна архива


Професори који уче, утичу и мењају
Кроз ангажовање у педагошком раду, да ли постоји нешто што сте „преписали“ од професора из школовања у Србији?
- Данас је мој непосредни педагошки рад мањи него раније, али образовање младих је и даље један од веома важних делова мог професионалног живота. Од својих професора сам понео готово све. Мој први професор у Шапцу био је Ахмет Лекић, кога Шапчани веома добро познају и којег смо, нажалост, прерано изгубили. Био је благ, али доследан. Препознао је таленат и покушавао да ме усмери и научи дисциплини у време када виолина код мене није увек побеђивала све друге интересе. У средњој школи мој професор је био још један легендарни педагог, Брана Вуковић, који ми је дао много озбиљнији технички приступ инструменту. На Академији у Новом Саду дошао је професор Урош Пешић, човек који је вероватно оставио највећи појединачни утицај на мене као младог уметника. Био је фантастичан педагог и изузетна личност. Kолико је његов утицај био велики можда најбоље говори чињеница да сам свом најстаријем сину дао име Урош, по њему. Kасније је у Америци ту улогу на један другачији начин имао Levon Ambartsumian. Kада данас разговарам са младим људима, зато им не говорим само о вежбању. Говорим им колико је важно да пронађу људе од којих могу нешто да науче. Талент је важан, рад је неопходан. Али добар професор или ментор може понекад да промени читав ток живота.
Професор који је поставио прве темеље технике свирања и усадио љубав према инструменту је Ахмет Лекић, без дилеме. Kада се данас вратим мислима у тај период, мислим да је његова највећа заслуга била што од мене није покушавао да направи неку верзију детета које ја тада једноставно нисам био. Занимљиво је да много мојих најранијих музичких успомена нису везане само за часове. То су и родитељи који ме воде на Kоларац, Сретен Kрстић и Јован Kолунџија који свирају Баха, касете које ми кум шаље из Немачке и које слушам пред спавање, чекање нота да стигну у Београд. Kада све то саберем, љубав према музици није настала у једном тренутку. Градила се из много малих ствари.

Фото: Приватна архива


Километри не раздвајају везе
Kолико Вам недостаје Србија и да ли одржавате професионалну везу са домаћом музичком сценом?
- Србија је део мене без обзира на то колико дуго живим у Америци, а Шабац је у томе посебно место. Моја сестра и зет и данас живе у Шапцу и обоје предају клавир у Музичкој школи. Родитељи су ми у Београду тако да су породичне везе са Србијом веома живе. Ту је и можда најважнија веза са Шапцем, моја супруга Маја је такође Шапчанка, а ми смо заправо љубав из средњошколских дана. Онда нам се догодио готово читав један живот одвојено, да бисмо се 2011. поново пронашли и одлучили да живот наставимо заједно. То ми је једна од лепших животних прича управо зато што показује колико је тешко предвидети куда ће вас живот одвести. Маја је изградила и веома успешну сопствену каријеру. Данас води сопствену агенцију и ради на промоцији уметности, образовања и ствари у које и сама верује. Kод нас се приватни и професионални живот тешко могу потпуно раздвојити јер смо и Маја и ја везани за уметност, културу, маркетинг, образовање и рад у заједници. Породица ми је веома важна. Врло интензивно подржавамо сво троје деце: најстарији син је почео каријеру у Вашингтону као адвокат и судијски приправник, ћерка Анастасија се већ 9 година озбиљно бави балетом а свира и флауту, док најмлађи Лука свира трубу и предано тренира и заљубљен је у фудбал. Што сам старији, све јасније разумем да професионални успех нема много смисла ако немате људе са којима можете да га поделите. Мој посао данас подразумева много вечерњих догађаја, концерата, састанака, путовања и периода године када Фестивал практично постане живот двадесет четири сата дневно. Зато време не покушавам толико да „нађем“ већ настојим да га свесно направим за људе који су ми важни. Због свега тога, без обзира на километре, Шабац за нас никада није постао само место из прошлости.

Много малих снова
Да ли се може рећи да живите „амерички сан“ или сан дечака из Шапца?
- Више волим ово друго - сан дечака из Шапца. Амерички сан је можда део те приче јер Америка заиста јесте средина у којој сам добио прилику да се развијам, учим, мењам професије и померам своје границе. Али дете које је слушало Баха на касетофону у Шапцу није имало никакав план да једног дана докторира у Америци, неколико пута свира у Карнеги Холу, петнаест година буде концертмајстор америчког оркестра и на крају води један од најзанимљивијих америчких музичких фестивала. Такав план не постоји. Постоји само следећи корак. Мени је кроз читаву каријеру било најважније да верујем да могу да направим тај следећи корак, да никада не престанем да учим и да будем довољно радознао да прихватим могућност да мој пут можда неће изгледати онако како сам га замишљао са двадесет година. Зато не мислим да сам остварио један велики сан. Пре бих рекао да сам имао срећу да током живота остварим много малих снова које као дете нисам ни знао да могу да сањам.

Фото: Приватна архива


Будите радознали, верујте, и сањајте...
- Никада немојте престати да учите. Талент јесте важан, али сам по себи није довољан. Рад јесте неопходан, али ни он није све. Потребна је радозналост, спремност да се мењате и способност да препознате људе од којих можете нешто да научите. Ја сам имао огромну срећу да су се у различитим периодима мог живота појавили Ахмет Лекић, Брана Вуковић, Урош Пешић, Levon Ambartsumian и многи други људи који су ми дали нешто што тада сам нисам имао. Зато бих младом човеку рекао да не покушава да све уради сам. Тражите добре професоре и менторе. Окружите се позитивним и способним људима. Постављајте питања. Слушајте искуства других. Градите односе. Прихватите да ћете погрешити. И немојте дозволити да вас један неуспех убеди да немате способност за нешто. И још нешто што ми се данас чини посебно важно: немојте прерано одлучити како ваша каријера мора да изгледа. Ја сам желео да будем виолиниста. Био сам виолиниста, концертмајстор, професор, снимао дискове и свирао у Карнеги Холу. Онда сам открио да могу да водим оркестар. Затим сам открио да могу да водим фестивал. Ништа од тога није поништило оно претходно. Све се надоградило једно на друго. Ако имате знање, радну навику, радозналост и веру у сопствене способности, пут може да вас одведе много даље него што сте у стању да замислите са дванаест или тринаест година. Ја сам тада само желео да стигнем до Београда и купим ноте Баховог концерта. Испоставило се да је то био сасвим добар почетак.
С. Г.

Најновији број

12. новембар 2026.

Најновији број

Временска прогноза

Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa