Свака слика је молитва

Иако је његов отац желео да заврши економију и постане директор неке угледне фирме, Драган Бартула није одустао од сна да постане сликар. Јер, ми јесмо оно што сањамо. Оно што нас истински призива, наше је послање у овом свету. Да живимо оно што јесмо, једноставан је рецепт за срећу. Да живи будемо. Да јесмо.

Затекли смо га у атељеу (где другде), у који се „затворио у септембру“, где ради на циклусу „Чувари копља Светог Ђорђа“. У дворишту породичне куће у Лозници, друштво нам је правила руска плава мачка Анка док је Бартула зането, као да прича први пут, а сигурни смо да је увек тако, говорио о сликарству.

- Први пут сам излагао '85. године на Октобарском салону у Шапцу. Кадa сам дошао на отварање, видео сам да се моја слика налази између два барда. Био сам шокиран. Једна мала госпођа ишла је по галерији и питала “Ко је Бартула“? Била је то Мица Ковачевић, која ме је тражила да ми да хонорар. И данас памти како су ми, због узбуђења, дрхале руке. После смо Глиша, Станкеља, мој кум и ја отишли у „Пикову даму“ и остали до зоре.
„Пикова дама“ остала је у памћењу Шапчана као место где се окупљају уметници. „Стихови су текли“, а Ика свирао на хармоници. Гизе (власник) пред зору је певао „Melancolia in settembre”. У то време, када је овај свет изгледао мање тесан и скоро ведар, Бартула је заволео Шабац. Због дружења, сликара и сликарства, „Соњине“ (галерије Културног центра), „која има тематске групне изложбе, више од двадесет година у постојаном континуитету“, „Октобарског салона, једне од најзначајнијих изложби у Србији, коју је Тања Марковић подигла на висок ниво“...

опширније у штампаном издању