Инфо

2. децембар 2021.2. дец 2021.
Фото: "Глас Подриња"

Фото: "Глас Подриња"

ПОКРЕНИ СЕ... (17)

Животна снага за дуговечност

Који су то састојци које треба да помешамо не би ли обезбедили дуговечан и срећан живот? Да ли смо поред свих олакшица које нам је модеран свет донео задовољнији од генерација које су нам претходиле, или имамо још тога да учимо. Верујемо да ћете кроз причу о бака Рини, деведесетседмогодишњој Ивани Петровић из Липолиста, наћи одговоре на неке од ових питања, али и инспирацију да у животу кренете да цените и свакодневну рутину, јер она заједно са “крупним” стварима чини овоземаљску магију живљења
Планина је одгајила. Бобице и козје млеко подарили здравље. Други светски рат јој је обележио одрастање. Још се живо сећа пута пређеног пешке до Сремског фронта са мајком и жеље да види брата. Почеци слободе били су почеци бола. Каже да је ране од Немаца мање боле, од оних нанесених од стране комшија након што је остала удовица. Међутим, без обзира на тежину, оправдања за одустајање није било. Нису јој сломили крила. Други брак јој донео срећу, а деца снагу да иде напред. Данас, у деведесетседмој години живота, мајка троје биолошке и једног детета из супруговог првог брака, бака четворо унучади, прабака дванаесторо праунучади и чукунбака двоје чукунунучади, у сваком тренутку је орна за песму и шалу. Весеље је одувек волела, тврди, а оно је уједно и један од главних састојака њеног рецепта за дуговечност у којем је још и здрава исхрана, рад, али и храброст да се у сваком тренутку суочи са оним што живот носи.

Ивана Петровић-Рина, најстарија Липолиштанка је тема овонедељног наставка серијала текстова пројекта “Покрени се..”. Тема и инспирација.

Ивана Петровић - Рина, Фото: "Глас Подриња"


Колико знам песама не би могло стати у камион, а тек прича. Омиљене су ми о Војводи Момчилу и његовом Јабучилу


Тешка, али лепа времена
Рођена је на хришћански празник, Велику Госпојину, 1924. године, у Белој Реци. У школу није ишла, тада је то била привилегија намењена дечацима. “Женско је. Удаће се. Шта ће јој”, било је мишљење већине. Са осам година је почела да чува стадо на планини. Јела је бобице, боровнице, глогиње. Свакодневно пила козје млеко. Удисала свеж ваздух и неговала свој и данас слободан дух.

-Брат је ишао у школу и доносио свју таблицу за писање кући. Њега то није нешто интересовало, али сам ја сама писала слова које је он за задатак добијао и тако научила да пишем и читам. Мој посао је био да чувам стоку по планини. Због тога сам здрава. Пила сам изворску воду, јела печурке и бобице- објашњава бака Рина и каже да је данашњим генерацијама тешко живети измеђуосталог и због тога јер нема више чисте хране:
-Друга је атмосфера, све се променило, све је прскано. Нико нема да једе чисто и здраво.

Рат и одрастање
Одрастање у породици у којој је било укупно десеторо деце (пет од стрица и пет од њених родитеља), није било лако, али је по Рининим речима било лепо. Држали су се заједно и бринули једни за друге.
Романтичне слике детињства прекинуо је Други светски рат. Брат јој одлази на Сремски фронт, а она и мајка пешке из Беле Реке да га траже.

-Брат ми је отишао у армију и ја сам са мајком пошла за њим. Митровица, Чалма, Манђелос, Бингула, Ердевик- набраја бака Рина села којима је пролазила пре скоро осамдесет година, као да управо пешачи њима, а поред сваког корака до бојишта, сећа се и звука авиона и збегова у планини, мада тврди тада је било лакше могао си бар да видиш свог непријатеља, док данас народ умире од неких оку неухватљивих ствари.

-Памтим Немце и Други светски рат. Крили смо се по шумама од авиона који су пролетали по четири у пару. Тада смо их бар видели, знали са чим ратујемо и против кога се боримо, док данас људи умиру од ствари које не могу да виде, као што је ова Корона- каже Рина.

Непријатељ пред вратима
Ослобођење јој није донело олакшање. Напротив, прве године по окончању рата памти као најтеже у животу. Тек се удала и родила дете, а мужа су јој из војске вратили мртвог. Почела је борба. Борба за преживљавање.

-Остала сам сама. Муж ми је био сироче, без иког свог. Након његове смрти ништа нам није остало. Обрађивала сам земљу и имала жито. Оставила сам два џака да имам да прехраним дете, али су ми и та два џака узели. На бабине су ми донели два прасета, када сам их одгајила месо сам морала да предам. Фалило је два килограма до онога што су они прописали да морам да им дам, за та два килограма сам била и затворена. Од јутра до мрака. Гладна и боса. Али све се преживи. Нисам ја џабе са планине. Нису могли да ми сломе крила- емотивно прича бака Рина.

Деца као снага
Удала се и други пут. У нову заједницу обоје супружника уносе по једно дете из првих бракова. Током заједничког живота добијају сина и ћерку. Четворо деце Рининим крилима даје јачи залет.

Породица извор снаге, Фото: "Глас Подриња"


Бавимо се пољопривредом. Имамо воће, али пет ари малина је само моје. Сама режем, копам, берем. Много сам срећна што могу саму себе да служим- прича Рина


-Сви су лепо расли и дали су ми снагу да живим. Касније су ми омогућили још лепши живот. Захваљујући њиховој подршци седам година сам певала са женама у фолклору. Волим песму, она ми је помогла да продужим век- каже Рина, и додаје:

-Колико знам песама не би могло стати у камион, а тек прича. Омиљене су ми о Војводи Момчилу и његовом Јабучилу.

Бели лук и рад за виталност
Рина је недавно прележала и корону. Организам јој је готово неоштећен изашао из те битке. Одувек је била доброг здравља, али за сваки случај у џепу носи бели лук.

-Здравље ме служило и ништа ми није тешко било. Много пута сам из Липолиста дошла пешке у Шабац, а онда сам почела да возим бицикл. Возила сам га до седамдесете године када ме ударио ауто у Лозници. Имала сам отворени прелом бутне кости после којег сам се опоравила, али више не возим- објашњава Рина, која и данас обрађује својих пет ари малина, од орезивања до бербе.

-Бавимо се пољопривредом. Имамо воће, али пет ари малина је само моје. Сама режем, копам, берем. Много сам срећна што могу саму себе да служим- прича Рина, док без наочара које никада није ни носила, штрика божићне чарапе за децу.

Оптимизам
Задовољство је било причати са Рином. Бити са њом и осетити њену невероватну животну енергију. Такође, задовољство је било присуствовати љубави и уважавању које остали чланови породице показују према Рини. Некако смо стекли утисак да су једни другима истинска снага, јер колико год су Рини деца давала крила да иде кроз живот, чини се да је она њима сада она најјача кап оптмизма, која многима у данашње време недостаје.
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa