Образовање пут до успеха

Закон одређује обавезе послодавца, међутим нема разлике у степену инвалидитета. Тежи облици инвалидности још увек тешко проналазе своје место на тржишту рада. Позитивни примери у пракси. Стручност увек изнад ограничења и препрека

Свака компанија која има има више од 20 запослених обавезна је по Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом да запосли једну oсобу са инвалидитетом.

Компаније које имају између 20 и 49 запослених обавезни су да имају најмање два инвалидна лица међу радно ангажованима, а потом на сваких педесет обавезна је још једна особа са инвалидитетом међу запосленима.

Запосленим се сматра особа у радном, пријављена надлежним организацијама обавезног социјалног осигурања, а ту су сврстани: запослени по уговору о раду на неодређено време, одређено време, уговор о непуном радном времену и они који обављају посао ван просторија послодавца. Заполенима се не смтарају особе које обављају привремене и повремене послове, по другим уговорима остварују накнаду, директори који у складу са чланом 48. Закона о раду остварују накнаду у складу са правима и обавезама директора.

У број запослених укључују се и оснивачи предузећа која су засновали радни однос у свом предузећу, као и пензионери који су поново засновали радни однос. Лице које ради са непуним радним временом увек се рачуна као један запослени. Лица која су засновала радни однос у својству приправника такође се сматрају запосленим лицем.

Како нема диференцијације у платама, доприносима, логично је да послодавац ангажује неког ко има мањи степен инвалидности, јер је то уштеда

Санкција за непоштовање је новчана казна (од 200.000 до милион динара за правна лица, до 50.000 динара за одоговрно лице у правном лицу и између 5.000 и 400.000 за предузетнике, а средства обезбеђена на тај начин се упућују Националној служби за запошљавање са наменом потпоре самозапошљавању особа са инвалидитетом. То говори писана правна норма.

У пракси немали број компанија нема особу са инвалидитетом међу запосленима и плаћа „пенале“, али и по питању инвалидитета није одређена разлика међу типовима инвалидитета. Особом са инвалидитетом се сматра параплегичар, кавдриплегичар и неко са знатно мањим степеном инвалидности.

Особа са инвалидитетом да би стекла документ тог статуса одлази у Националну службу за запошљавање, тамо се процењује преостали ниво радних способности. Постоје категорије где је неопходно прилагођавање радног места и друга у којој то није неопходно, међутим имају исти статус.

Како нема диференцијације у платама, доприносима, логично је да послодавац ангажује неког ко има мањи степен инвалидности, јер је то уштеда која би у супротном захтевала за теже облике прилагођавање радног простора, тоалетног чвора. Истовремено испуњава законску обавезу. Због тога су особе са тежим обликом инвалидности још увек тешко запошљиве, те је једини пут образовање којим би себе наметнули изнад конкуренције за неко радно место.

Највише академско звање из колица
Буквално у једном тренутку, из до данас неутврђеног разлога Јелена Товаровић је постала параплегичар. Такву шокантну судбину је прихватила као неминовност и пронашла себе у образовању. Данас је то особа са два факултета, др Јелена Товаровић, доктор психологије, као и дипломац Филилошког факултета. Од недавно је део Одељења друштвених делатности у Градској управи Шабац.

-Задужена сам за комуникацију са цивилним сектором и рад на различитим пројектима. Потребно је време за свакога да уђе у проблематику рада, али уз сарадњу са колегама сваки проблем је решив. Најважније за мене је што радом овде помажем људима што је у суштини позива психолога. Све особе са инвалидитетом треба да знају да што могу други, можемо и ми, препреке једноставно не постоје на радном месту уколико има жеље, воље и упорности. Од првог дана треба да буду усресређени на посао, цене себе и аутоматски ће прилагођавање бити брзо и ефектно.

Стручност изнад ограничења
Весна Вићентић, дипломирани психолог, има урођени инвалидитет који је везао за колица од рођења. Борбеност и упорност је део њене личности што је води кроз основну школу где је најпре морала да је упише у Сокобањској у Београду, потом по повратку у Мали Зворник полагала разредне испите на крају године стичући знање кроз доласке наставника на кућну адресу, да би у средњој школи похађала наставу као и сви други, уз помоћ пријатеља који су јој помагали за долазак у учионице на спрату.

-Желела сам и себи и другима да покажем колкико могу и следила сам своје снове. Као одличан ђак у основној и средњој школи нисам могла да замислим да не кренем на факултет. То уопште није била опција. Због проблема са смештајем, превозом одабрала сам ванредно студирање – приближава нам Весна.

Приликом разговора за посао постављена је тему прихватања странака са којима ће водити разговоре, међутим није било разлога за страх.

- Ово је мала средина, сви се познајемо и нисам се суочавала са отпором. Изненаде се странке када дођу, али чим тај тренутак прође, сарађујемо на квалитетан начин. Посао који радим није само канцеларијски, постоји теренски рад што је мени отежано да обављам, али уз сјајне колеге које су ме мењале на терену могу да будем у канцеларији и дајем допринос у струци – додаје Весна истичући значај пре свега самопоштовања.

- Морају особе са инвалидитетом, као и сви да цене себе, верују у знање које поседују. Наравно да је неопходна подршка, међутим инвалидитет није одредница квалитета једне личности, већ само околност која није примарна, већ секундарна у односу на знање и квалификације. Колико цениш себе толико те и други цене.
Д. Благојевић