Инфо

31. март 2022.31. мар 2022.
Митар Паликућа:  Пример и узор за све, Фото: Приватна архива

Митар Паликућа: Пример и узор за све, Фото: Приватна архива

Пројекат УПМО и Гласа Подриња: „Заједно у медијима“ (4)

Радост од сваке радости већа

Свака борба је лакша и свака жртва има смисла, ако на крају иза постоји безрезервна подршка, љубав, поштовање. Нови живот су многе особе са инвалидитетом лакше изградиле уз породицу. Здравко и Митар су само два примера највећег, оног животног успеха
Постоје различити типови личности, екстровертни, интровертни, наметљиви, повучени, мање или више дружељубиви, мирнији, експлозивнији, међутим ниједан човек није острво, трага и има потребу да са неким подели живот, срећу, тугу, емоције да са неким планира, побеђује тешкоће, остварује снове. Уме живот да наметне самоћу, али како год да се она испуни, без другог остаје осећај некомплетности.

Живот је играо сурову игру са ообама са инвалидитетом и наметнуо нека ограничења, међутим, ако је и понека врата могућности затворио, оствио је отворена сва остала, а има их толико.
Једна од животних прилика су врата породице, врата среће на које треба храбро и одважно покуцати. Неко ће увек отворити, за заједничке победе, срећу и постигнућа која ће обојити живот најлепшим нијансама.

Срећа јача од злог времена
Здравко Јокић је средином осамдесетих био новопечени тата у срећном браку. По повратку са посла у дому би га чекала супруга Тања и син Аца. Наследник је имао свега два месеца, када се један радни дан његовог оца претворио у животну прекретницу какву нико није желео. Повреда на раду га је одвела у болничку постељу, а убрзо му је лекар саопштио да губитак осећаја у ногама није тренутни, већ трајни. Морао је у инвалидска колица.

-Повреда се догодила 1985. године. Тешко је сетити се тог тренутка, не само повреде, већ и када вам саопште тешку истину, али истину. Психички паднете, делује да се цео свет срушио, што на неки начин и јесте, међутим осетите подршку најближих, освестите се, схватате да сте и даље супруг, отац и да самосажаљењем ништа не постижете, а отежавате живот најближима. Борба је једини исправан пут и тако почне нови живот – присећа се Здравко.

Недуго раније у Мали Зворник је стигла Тања, из ондашњег Совјетског савеза. Она и Здравко су стварали породицу и још се прилагођавала на другу државу, живот када је судбина решила да изазов учини тежим.

-Неколико хиљада километара од куће, почињете нови живот и онда се догоди то. На почетку шок, али онда преломите у себи, знате да је некоме кога волите тешко, али да заједно можете све савладати. Догодило се нешто што нисмо желели, но морамо даље, живот тече, нема сажаљења. Околности су другачије, обевезе нису. Морате бити снажни када је најпотребније. Почињала су тешка времена за све, не само за људе у колицима – истиче Тања.

Време је за повратак кући. Ситуација се променила, али обавезе које очекују оца су још увек ту. Дете стасава, расте.

Здравко Јокић:
Поносни отац и дека, Фото: Приватна архива


-Треба га одгајити, васпитати на прави начин у складу са највећим вредностима врлине, поштења, треба усмерити дете да постане добар човек, а време зло за свакога. Криза, почиње рат. Преко реке ратна зона. Чују се пуцњи, долазе различите вести и тако неколико година. Испратите дете у школу, пуцњи трају, живот од данас до сутра, али да то дете не осети.

У тим тренуцима психичка снага је најважнија. Заједно са супругом трудио се да упије све лоше из свакодневице како би донео радост детету колико је у могућности. Одлазио је где год је могао. Уколико би сусретао чудне погледе, игнорисао би их и размишљао о ономе што је примарно. Одрастајући дете види да отац не хода као други.

-Син мене и не памти ван колица. Када је било време објаснили смо му да сам се повредио на послу, рекао да нисам једини, учио сам га шта све у животу човека може снаћи, много је особа у колицима. Брзо је све разумео и још као мали је знао да ми довезе колица, да ме гура. Било је у суседству много деце и сва су ме волела, ја њих водим и они мене. Никада нисам на себе гледао као инвалида и самим тим нису ни други. Највише је болео осећај немоћи што не могу да зарадим, да му пружим све што желим, а опет стасава у скромног дечака, момка, човека који је малим задовољан.

Данас су Тања и Здравко не само родитељи, већ и бака и дека. Кроз многе недаће су прошли захваљујући заједништву.

-Много је изазова иза нас, сваки дан је изазов у таквим временима, али када знате да имате неку своју заједницу, породицу која вас чека када затворите улазна врата, знате због чега се борите и нови дан почињете с новом снагом.

Медаље на слово М
Ликом и делом Митар Паликућа је одавно постао пример и узор за све. Једног од најталентованијих фудбалера нашег подручја један удес који је доживео као сувозач трајно је везао за колица.

- Само делимичан опоравак је био могућ и то су ми брзо саопштили. Био сам киван помало, опхрван питањима зашто баш мени, зашто ја, међутим увек сам био неко ко има позитиван однос према животу. Схватио сам да је стање непроменљиво, нисам желео да гајим било какву лажну наду, црним мислима нисам дао да допру до свести и почео сам да сагледавам могућности у новим околностима - вели Митар.

Фудбал је постао прошлост, 2006. је отишао на први тренинг стоног тениса, десет година касније освојио параолимпијску медаљу за Србију у Рио де Жанеиру. Колекција пехара и медаља заузима читав један зид породичног дома у Новом Саду, међутим најважнији трофеји нису ту, четири медаље на исто почетно слово, ни з, ни с, ни б, већ М, зову се: Милица, Максим, Марта и Миња.

-Супруга Милица и ја смо одувек желели децу, желели смо породицу. Процес вештачке оплодње је био дуг, сваки неуспешан покушај је био велики стрес, али смо једно друго подстицали, храбрили и веровали у успех. Молитве су нам услишене 2014. када се родио Максим.

Једна од животних прилика су врата породице, врата среће на које треба храбро и одважно покуцати


Син је улепшаво живот и супружници Паликућа су желели још деце, хтели су да подаре леп поклон и сину, не само да су успели, него и дуплирали. На свет су стигле близнакиње Марта и Миња. Родитељство је једина обавеза која истовремено може бити тешка и најлепша на свету.

-Много је изазова, време је такво, али се свакодневно трудимо да им обезбедимо све што можемо и да их усмеравамо на прави пут. Девојчице су из радозналости кренуле на ритмичку гимнастику и од шале дошли до припреме кореографије за државно првенство. Максим је понео фудбалски ген и тренира најпопуларнији спорт. Важно нам је само да су они срећни, да се друже, развијају правилно, свој пут ће изабрати сами, на нама је да у њих усадимо најважније вредности.

Спортски успеси су лепи, само свако такмичење има крај, светла се угасе, постоље склони и важно је да човек има где и коме да се врати и покаже оно што је досегао.

-Без породице не би било мене, без супруге Милице све што сам постигао не би било достижно. Без њих би био љут на живот, са њима сам срећан, остварен човек. Они су та потпора, снага и енергија која је увек ту. Сваком оцу би недостајало да трчи са децом, да им помогне при првим корацима, шутира лопту, много тога, али опет много више је радости које имате и за које инвалидност није препрека – закључује Митар.
Д. Благојевић

Најновији број

24. новембар 2022.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa