Животна прича као лекција

Младост носи потребу за доказивањем, показивањем. Биологија подстиче да се искажемо као бољи, спретнији од другог, а некада то такмичење носи опасност што остаје ван свести учесника. Велики је проблем када сложени механизам као што је аутомобил, од средства за превоз од тачке А до тачке Б постане, постане муниција за доказивање и исказивање. Није важно имати само добар аутомобил, већ и бити бржи од других. Многи се, иако не искусни, осећају снажно, спретно, сигурно и за мало јачи стисак на гасу, за мало ризичнија претицања, некада и за контролу док промили алкохола у крви расту, међутим у животу који нема репризу деси се грешка и...

Цена која се плаћа сваки дан
Цена може бити крај живота, може бити она која се плаћа у остатку живота или мања за оне које је фортуна погледала, но шансе нису тако велика за најповољнију опцију. Славиша Савић, актуелни секретар Удружења параплегичара Мачванског округа (УПМО), једну грешку из младости плаћа читав живот. Једно вече му се чинило да вози сувише споро да би стигао до места у дискотеци, хтео је да убрза... превртање, мрак сећања и буђење у болничкој постељи уз информацију шта се догодило.

Недуго затим следи и истна да више никада неће ходати.

Фото: УПМО

-Младима увек говорим да сам имао снове, жеље. Хтео сам да упишем Машински факултет, постанем инжењер, да тражим и пронађем своју срећу. Једна грешка је све променила и натерала ме да редефинишем све. Сваког јутра се будим са сећањем на тај априлски дан 1993. Возио сам без дозволе, возио сам брзо, ризично, сада плаћам цех. Многи најпре помисле да је реч о вожњи под дејством алкохола, но до дискотеке и алкохолних пића нисам стигао – присећа се Славиша свог искуства које је претворио у серију предавања матурантима средњих школа „Још увек возим, али не ходам“. Предавања су намењена будућим возачима који су управо у процесу обуке или ће ускоро бити. Прво је реализовано 23. фебруара 2015. године, а од тог тренутка је говорио око 350 пута у већини подручја Србије. У збиру са једном особом са инвалидитетом из Зрењанина организовано је око 450 својеврсних трибина.

Најбоље је учити на туђим грешкама, а ја им нудим своју као лекцију

-Предавања реализујемо у сарадњи са Агенцијом за безбедност саобраћаја. Од почетка је идеју препознао и Локални савет за координацију послова безбедности у саобраћају и имамо апсолутну подршку. Много је података који указују колико често млади губе живот у саобраћају, много је спотова снимљено, апела упућено, но део младости је и осећај да се то баш мени неће десити. Другима се догађа увек из неког разлога који код нас није опција. Тако сам размишљао и ја. Својом причом желео сам да будем неко ко је изашао пред њих и могу да виде шта се може десити када је самоувереност превелика. Најбоље је учити на туђим грешкама, а ја им нудим своју као лекцију.

Предавање матурантима средњих школа „Још увек возим, али не ходам“, Фото: "Глас Подриња"

Предавачи су имали обуку у Агенцији за безбедност саобраћаја, све са идејом да начином говора, организацијом презентације, ситним поклонима и помагалима која у процес укључује и ученике, оставе јачи утисак.

Део предавања су и специјалне наочаре попут скијашких чији су визири прилагођени могућности опажања особе под дејством алкохола, дејством лакших и тежих дрога, како би се безбедно уверили колико се перцепција у тим случајевима мења.

Циљ допрети до свести
Матуранти предвање одслушају, није било проблема са недисциплином, но колики је утицај на њих није могуће измерити, већ се једино може надати да ће, за своје добро, бити одговорни.

-Трудим се да пратим како реагују, који део приче их заинтересује. Покушавам неким реченицама да изазовем њихову пажњу и да се оне урежу како би их водиле у будућности као учеснике у саобраћају. Не учимо ми њих животу, нисмо ту да апелујемо на начин живота, већ да укажемо на могуће последице и утичемо колико можемо да сви буду одговорни учесници у саобраћају, због себе и најближих. Увек последња реченица коју изговорим гласи: „Ја нисам никога слушао, хвала вам што сте ви саслушали мене.“

Желимо да укажемо на могуће последице и утичемо колико можемо да сви буду одговорни учесници у саобраћају, због себе и најближих. реченица коју изговорим: „Ја нисам никога слушао, хвала вам што сте ви саслушали мене.“

О утицају који остављају овакве акције није могуће судити прецизно. Нажалост, број младих који у саобраћајним удесима губи живот или задобија тешке телесне повреде је још увек велики, сваки изгубљен живот је непроцењив и све изнад нуле је много. Око стотину годишње младих прекине живот на овај начин, што је за око 30 мање у односу на пре неколико година. Постоје и друге превентивне превентивне активности наравно, а у тој племенитој борби сви су савезници.

Сваки изгубљен живот је трагедија, сваки спашен живот је спашен свет и уколико је и једна девојка или један младић који је сео за волан и у свести имао оно што је чуо током предавања „Још увек возим, али не ходам“ сав труд је имао смисла и најбољи је подстрек да се истраје на том путу.

Д. Благојевић