Дуг пут до одмора

Квалитет живота не подразумева само запослење, сталан извор прихода, већ и довољан број алтернатива да се слободно време квалитетно искористи. Код особа са инвалидитетом сан о некој дестинацији на путу до обистињења обично пролази дуг и трновит пут.

Велика већина објеката на туристичким локацијама у Србији је недоступна, а доступност се мери у промилима. Препреке које постоје су савладиве у односу на степен инвалидитета. Драгана Марковић - Матић није рођена са инвалидитетом, али га је услед обољења стекла. Има делимичну могућност, у краћем временском интервалу да се креће помоћу штапа, али већи део је неопходно да буде у инвалидским колицима.

- Довољно дуго могу бити ослоњена на штап да би савладала један или два степеника, међутим особе које су трајно везане за инвалидска колица суочене су са великим проблемом, најчешће нерешивим – истиче Драгана.

Иако звучи парадоксално, али многе бање, дакле рехабилитациони центри по вокацији, углавном су недоступни. Не чини само прилаз објекту њега потпуно доступним, иако многи сматрају да је рампа до улаза већ довољна за ту квалификацију. Неретко ширина врата није довољна, пространост собе, величина тоалета.

Полазна основа за решење свих проблема могла би да буде чињеница како су у већини случајева проблеми решиви уз мало жеље и добре воље

- Имали смо супруг и ја ситуацију да власници вила или приватних смештаја дају погрешну информацију да је објекат доступан за ОСИ, без намере да некога преваре, већ не знају шта значи доступност објекта за инвалидна лица.

Могуће је импровизовати у њеном случају, услед могућности делимичног коришћења доњих екстремитета, међутим парплегичари једноставно могу само да се врате са дестинација удаљених више стотина километара.

Дуг пут од жеље до реализације
Ово је само део не баш пријатних авантура које почињу већ са жељом за одмором код особа са инвалидитетом. Агенције углавном немају податке о доступности објеката за које је могуће резервисати смештај, док о посебним понудама за ОСИ нема потребе ни говорити. Тенденције у туризму су већ дуге да смештај не подразумева само хотеле или одмаралишта, већ и виле, приватне смештаје.

-На неким сајтовима постоји податак да ли је доступан објекат, међутим због искуства о којем сам говорила, неопходно је проверити до детаља. То није питање због питања, већ жеља да утврдимо можемо ли заиста имати комодитет да се релаксирамо и да одмор има сврху. Многи улази у СПА центре су недоступни, у много базена није могуће ући, јер пут до њих води преко степеница. Догодило се да свлачионица постоји, али је мала у мери да од ормарића није могуће ући – додаје саговорница наглашавајући да су и неке знаменитости често ван домашаја.

-Суочени смо и са архитектонским баријерама у местима које посећујемо. Локације које упознајемо преко интернета углавном не можемо да спознамо уживо иако смо пред вратима.
Сужене су могућности превоза. Практично једина опција остаје лични аутомобил. Особама са инвалидитетом су прилагођени нископодни аутобуси, који имају мале рампе што се спуштају како би колица имала приступ.

-Већина туристичких аутобуса је високоподна, односно апсолутно недоступна. Једном смо одлучили да тестирамо нископодни и догодило се да, иако има неопходни додатак, возач није обучен како да га покрене, јер у неколико година колико је ту, није било случајева жеље особа у колицима да уђу у аутобус. Био је предусетљив, помогао је супругу на „о-рук“ ситем да ме унесу у колицима, али се потом испоставило да је додатак неиспараван, што даље намеће питања техничког прегледа и како је возило прошло преглед – додаје Драгана појашњавајући да ни једнодневни излети нису лаки.

Драгана и Маринко на Дрини, Фото: Приватна архива

-Супруг Маринко и ја волимо етно места, међутим готово сва су потпуно недоступна за мене и онда уколико не постоји летња башта, односно време није одговарајуће, не постоји могућност посете. Кафићи и ресторани су већином недоступни, због много степеника, уских улаза, малих тоалета. Ко путује зна да иако новије бензиске пумпе имају тоалете за инвалидна лица, они су углавном закључани и служе као оставе, погодни због величине. Увек остаје утисак да особе са инвалидитетом не путују, те да је прилагођавање само додатни трошак за инвеститора, власника.

Законска форма је једно, суштина нешто друго, а удаљеност међу њима је често превелика. Довољно је, на пример, да хотел има један апартман прилагођен собама са инвалидитетом и да буде у категорији доступних, без обавезе да тај апартман опоредели искључиво за инвалидна лица.

Примери које треба следити
Није увек „трава зеленија“ на другој страни границе, но у овом случају јесте. Искуство две географски удаљене локације из албума успомена Маринка и Драгане говоре о томе.

-Бања Мако у Мађарској је апсолутно доступна, у сваком сегмету и једноставно не размишљате када одете, где желите да приступите врата су отворена и доступна. Као други свет је Дубаји, где сам боравила код сестре. Не само да су апсолутно сви туристима бликси објекти доступни, већ постоје и посебне руте за инвалиде, други су редови где чекају, саме локације обезбеђују асистента, угоститељски објекти омогућавају угодност боравка – наглашава Драгана истичући да постоје позитивни примери у Србији, само што их нажалост нема много.

-Авалски торањ, Нишка бања, Бања Кањижа јесу доступни у великој мери. Најважније је да прилагођавање не подразумева превелика средства и да је потребна само воља да се то учини и решење постоји. На тај начин је олакшан приступ особама са инвалидитетом, а није угрожен комодитет свих других, дакле “win-win” ситуација.

Полазна основа за решење свих проблема могла би да буде чињеница како су у већини случајева проблеми неприступачности решиви уз мало жеље и добре воље. На светском нивоу, чак трећину европских туристичких кретања чине путовања особа са инвалидитетом, а годишњи приход је око 80 милијарди евра. Наравно укључујући и боравак у хотелима и учешће у туристичким садржајима.

Д. Б.