Веровали смо у бољи свет

У радној соби књиге, плоче, слике, фанзини, писма, рукописи песама и романа. Све је помешано у креативном хаосу. Сваки детаљ је засебна сторија Кроз собу се шири звук рачунара отвореног на личном фејсбук профилу. Наш саговорник у џинсу, патикама, мајци с принтом испод дукса и црним качкетом, његовим потписом без потписа. Прегледао је новости са зида, лајковао неколико фотографија, а потом отворио месинџер. Дан раније је испратио госте из Загреба. Он је аутор текста за чувену песму Дарка Домјана „Улица јоргована“ и главни јунак документарног филма хрватских аутора о феномену те нумере. Пише им додатне информације. Притиснуо је “послати”, убрзо је добио одговор „Хвала пуно“, све у року од неколико минута. Све пристаје савршено уз личност Ивана Глишића и његов млад дух коме баш ништа не могу деценије. Осам их је оставио иза себе. У лаганом ритму корача деветом.

Просветни радник у пензији, писац, песник, текстописац вечни ентузијаста, идеалиста чије су идеале други изневерили, али он није престао да живи по њима.

- Када сам био млад нисмо могли ни да замислимо овако нешто, каже показујући на екран компјутера.
-Ми смо се дописивали писмима. Доцент Костић, професор књижевности, обезбедио нам је дописне другове за вежбу енглеског језика. Мени припао Стивен из Јорка. Нисам знао ни да ли ће писмо стићи до њега, а камоли могу ли очекивати одговор. Ми смо свет упознавали кроз књиге и филмове.

Одрастање и детињство обојено љубављу
Иван је рођен у породици која је пре и током Рата живела у згради у близини данашњег хотела „Слобода“. После су пресељени у помоћне куће. Делили су заједничко двориште, један једва осветљен нужник, а за купање су имали градско купатило на месту где је данас Комунална полиција.
-Били смо сиромашни, али нико није био гладан. Заједно смо гајили воће и поврће у дворишту, заједно смо товили свиње, а онда када дође време свињокоља, поново заједнички рад и делимо – води нас у атријум успомена Иван Глишић.

Били смо сиромашни, али нико није био гладан

Фото: Приватна архива

Живео је на ободу данашњег насеља Бенска бара. Назив носи по ономе што се ту налазило до седмадесетих година, истинска бара. Када је Сава напуни беше идеална за пецање с узвишења под кестеном, а када се повуче, ето простора за колибе од трске. Зими је клизалиште на отвореном. Зеленилом испуњен град, где год поглед одводи. На другој страни од ондашње Баре, Велики парк, бујан и - велики.

-Једном сам се буквално изгубио тамо, као да сам у шуми. Изашао сам код Саве и тек по димњаку некадашње воћаре успео сам да се оријентишем и вратим кући.

У Шапцу (1926-1946)
1926 - изграђен терен с трибинама на месту где је данас стадион Мачве
1928 - подигнута зграда Прве народне апотеке у Шапцу
1929 - кабаре “Метрополитен” из Њујорка гостовао у Шапцу у хотелу “Париз”
1932 - успостављена редовна аутобуска линија Шабац Београд
1933 - споменик у порти цркве
1933 - подигнут хотел “Зелени венац”
1934 - отворен железнички мост
1934 - отворен Соколски дом
1934 - отворен Занатски дом (Позориште)
1937 - подигнута зграда Народне банке
1938 - отворена фабрика “Зорка”
1940 - завршена зграда Медицинске школе “Др Андра Јовановић”
13.април 1941 - почетак окупације у Другом светском рату
22-24. септембар 1941 - Крвави марш
23. октобар 1944 - ослобођење Шапца и минирање железничог моста
1946 - почиње изградња нових зграда у Шапцу
*Ово је само део важних датума у Шапцу између 1926. и 1946. године

Дечак и сликар, сањари
Док прво присећање приводи крају, Иван с полице изнад монитора скида танку плаву књигу, од неколико десетина страна. Цртеж дечака на средини насловнице. Изнад пише његово име, испод: „Дечак и сликар“.

Фото: Приватна архива

-Ово је мој први роман, писао сам га у осмом разреду. Узмем свеску и оловку, сакријем се у пољски тоалет, ту је био највећи мир, и пишем. Имао сам енциклопедију уметничких дела. Замислио сам сиромашног дечака који их посматра и измишља приче на основу онога што види. Приче су биле пуне бунта и отпора. Књигу су тек недавно штампали моји пријатељи панкери, готово 70 година после настанка рукописа.

Млади су неисцрпан извор снаге коју треба усмерити и подржати

Комшија је био као најближи род
Ратна генерација је трпела немаштину, снажно верујући да је време ипак добро, да свет иде у правом смеру. Сваки сусед је био најближи род, истиче Глишић. Делили су дане и оно мало што су имали, чувајући једни друге. Искрено су веровали да ће сви људи живети као браћа у непролазном добу технологије, највећег савезника у грађењу лепшег света.

-Све се одвијало брзо. Телевизор је био чудо када сам био средњошколац. Био је један, јавни, где је сада стара робна кућа. Цела Карађорђева улица се окупи, свако понесе столицу, гледају дневник и серију „Црни снег“. Свој први телевизор сам купио на рате крајем шездесетих. Организовао сам гледање слетања на Месец. Били смо фасцинирани. У то време смо читали „Трећи талас“ од Тофлера. Говорио је о малим телефонима које имају космонаути, то су у ствари наши мобилни телефони данас.

Шабац Иванове младости

Један град је био свет, а у том свету Ивановог дечаштва и младости поред Тржнице се налазила сточна пијаца, кућице грађене у оријенталном стилу и кафаница на једној страни баре, а на другој архитектура ближа европиском наслеђу.

-Где је сада заграда Навипа, налазила се дивна грађевина с луковима. По њој сам замишљао и грађевине у Стендаловим романима. После кафане „Шаран“ на крају Карађорђеве завршавао се и град. Иза Зорка, али и Зоркин биоскоп. Ми по мраку, зими тамо, да гледамо филм. Мени је тај Шабац био лепши.

Поменути Стивен из Јорка је дошао с три друга почетком шестдесетих да ме посети, водио сам их на Вашар, прошли смо све до извора речице Камичка, пецали на Бари, нису могли да се нагледају. Други пут су дошли седамдесетих, гледали у неверици затрпану бару, зграде које ничу. Питају где је Камичак, затрпан и он. Више нису долазили.

Фото: Приватна архива

Корзо је био центар сусрета Шапчана средином прошлог века. Сећа се Иван да су на једној страни улице шетали родитељи с децом. Када девојчице и дечаци постану девојке и момци, прелазе на другу страну. Ко је волео проводе у кафани имао је култна места „Шаран“ (данас кладионица) и „Точкоњу“ (данас месара) или игранке, али само ако нема слабу оцену. Они други, међу којима је био и наш јунак, отварали су врата света кроз филмове. Биоскопи на сваком кораку. „Париз“, „Касина“, „Дом синдиката“ с летњом баштом, „Зорка“... Пројекције од 16 за основце, од 18 за средњошколце и студенте, од 20 за најстарије.

-Пре филма пуштали су „Журнал“, свако млад је то мрзео. Шапућемо међусобно, јер нема гласне приче, чекајући да коначно почне филм. Зими у салама су грејале пећи бубњаре, још се сећам тог звука. Дозвољени храна и цигарете током пројекције. На половини филма пауза да се замени ролна.
Крајем педесетих премијерно је приказан „Психо“ у биоскопу „Касина“, наравно у термину за старије.
- Обезбедио карту од комшије који је радио на улазу, иако је био у термину када ми није био дозвољен приступ. Да буде горе, прву цигарету у животу запалим на паузи, а поред мене разредни. Филм ми је пресео, сутрадан у школи упозорење пред смањење оцене из владања.

Иван Глишић са младим новинарима у редакцији Гласа Подриња 1987. године, Фото: Приватна архива

Четири унакрсне улице и много сокака
Шабац је индустријски растао у том добу, али је још увек био мали град. Како га описује саговорник, „четири унакрсне улице и много сокака“. Сви су се познавали.

-Разлике у богатству смо мање примећивали, иако их је било, а као да су биле мање важне, бар младима. Дружили смо се сви и зато је Шабац био један од најлибералнијих градова. Знали смо ко је какав човек, то је било важно. Ми смо имали музику из целог света. У позоришту матине викендом. Пуштана је мексичка музика, с разгласа и бригадирске песме, али и шансоне. У биоскопима филмови о рокенролу, Џереми Стил, Хелен Шапиро, слушали смо радио Луксембург. До седамдесетих смо пратили црни талас у кинематографији Европе. Андерграунд сцена с Флеком, Ђоком Поповићем. Плоче смо заједно слушали у Дому ЈНА. Организовали смо сваког четвртка сусрет младих стваралаца и младих војника. То су биле изложбе, свирке, рецитали, покренули смо часопис „Сусрети“.

Помоћи другима и дозволити да други помогну теби, све то може да створи лепши свет

Омладина некада и сада
Имали су млади своју салу у Дому омладине (данас Културни центар), некадашњу „Рупу“. Васко Попа и Мика Антић су били политички неподобни, али су долазили у Шабац.

-Једном је млади партијац покушао да исмеје Попу док је читао своја дела на вечери поезије. Посетиоци су га истерали напоље. Све се променило седамдесетих када су функционери долазили из других градова, доносећи много више подозрења. Свако је могао деловати као непријатељ. Забранили „Чивијаду“, забранили „Завичајни клуб студената“, „Клуб младих стваралаца“, почели су позиви на информативне разговоре.

Носећи јед због свега отпутовао је Иван у Лондон, где је упознао радничку омладину са чироки фризуром. Неколико њих је показивало средњи прст краљевском пару. Називали су себе „панкери“. Исијавали су бунт. Био је после тога Глишић највећа потпора панкерима на њиховим почецима код нас, кроз осамдесете, тешке деведесете.

-Млади су неисцрпан извор снаге коју треба усмерити и подржати. Мене су оптуживали да их кварим, чак и када су испуњавали своје снове. Помогао сам да се изразе, да искажу оно што је у њима, то сам радио читав живот. У просторијама зграде данашње Месне заједнице „Доњи шор“ имали смо од 2000. до 2004. године Арт отпор сцену. Правили смо филмске пројекције, изложбе, различите догађаје, осмишљавали све заједно, све волонтерски. Веровали смо једни другима, заједно веровали у идеале. Због тога су радо долазили у Арт отпор сцену. Уместо подршке, угасили су га. Објаснили су ми да се жале из других установа како им узимам хлеб.

Фото: Приватна архива

Ни Шабац више није исти

Много је оних који су из Шапца кренули пут већих градова, а којима је Иван дао ветар у леђа. Јаве му се и захвале и они за које није ни знао да је утицао. Више не пише, свет није онакав каквим га је замишљао.

-Разумевање у породици, разумевање других, слушање пре причања, помоћи другима и дозволити да други помогну теби, све то може да створи лепши свет. Завист, неразумевање, ратоборност и површност га кваре. То су непроменљиве ствари и срж доброг или лошег, до људи је шта ће изабрати, свако за себе...

Младалачки бунт и даље живи у Ивану Глишићу, иако свет и Шабац одавно нису они из његове младости.

М.Ж.Б./Д.Б.

Тиха или Опрезна генерација (1925–1945)
Тиха генерација одрасла је током Велике депресије и Другог светског рата, што их је учинило конзервативним, вредним и фокусираним на сигурност. Радије се ослањају на традиционалне медије попут новина, радија и телевизије, које сматрају поузданим изворима информација. Цене стабилност и лојалност према послодавцима и заједници, поштујући ауторитет и норме.

Бејби бумери (1946–1964)
Рођени у периоду послератног економског раста, бумери су обликовани оптимизмом и тежњом ка материјалној сигурности. Преферирају телевизију, штампане медије и радио, али су се у каснијем животу прилагодили основним дигиталним алатима, углавном ради контакта с породицом и пријатељима.

Генерација X (1965–1980)
Генерација X, названа и „МТВ генерацијом,“ одрастала је уз телевизију и појаву компјутера, а сада је потпуно прилагођена и дигиталним медијима. Радо гледају телевизију и читају новине, али су такође активни на друштвеним мрежама и препознатљиво су технолошки писмени. Ген X-овци су често у „генерацијском сендвичу,“ балансирајући између породичних обавеза и каријере.

Миленијалци (1981–1996)
Миленијалци су прва генерација одрасла уз интернет и дигиталне уређаје, па лако користе мобилне апликације, друштвене мреже и стриминг платформе. Опрезни су у избору медија и често преферирају садржај који је доступан онлајн, док традиционалне изворе користе у мањој мери. Мање су лојални брендовима од претходних генерација, ослањају се на препоруке и практичност производа.

Генерација З (1997–2012)
Генерација З одрасла је у дигиталном свету где је мобилни телефон део свакодневице, а друштвене мреже главна платформа за комуникацију и информације. Преферирају аутентичан и директан садржај на друштвеним мрежама, а од традиционалних медија користе врло мало. Брендове оцењују по томе колико су повезани с њиховим вредностима.

Којој ви генерацији припадате? Скенирајте QR код на вашем телефону и решите квиз.