Сећања Шапчанки и Шапчана

Први кораци, прве љубави, први састанци и растанци. Школски дани. Мирис омиљеног јела и кафе. Корзо. Клубови и кафане са најбољом музиком. Поласци и доласци са аутобуских перона. Испраћаји у војску, матурске вечери. Концерти, спортска надметања. Радне акције, изградња града. Живот и историја кроз генерације Шапчанки и Шапчана

Шабац је рођен уз реку. На обалама Саве подигнут је утврђени средњевековни град у смирај петнаестог века. Био је бедем на граници између силне Османске империје и европске силе Угарске. Погранични положај је кроз историју плаћао скупо, бивајући први на удару.

Од слатке воде почео је да се шири. У близини данашње шабачке тврђаве, заоставштине прошлих времена, налази се данас велико поље. Некада је ту била касарна, а пре ње, у претпрошлом веку зграда царинарнице. Ту је пристајао пароброд којим се пловило до Београда. Међу путницима беше и Лаза К. Лазаревић, славни лекар и писац. Чекајући брод често је писао. На том месту настала је и прича “Све ће то народ позлатити”.

Испод мостића што спаја град са комплексом “Стари град” некада је протицао Камичак. Био је река која пролази градом. Многи су у њој научили да пливају, а на њеним мостовима се састајали, растајали, дружили и испуњавали дане. Прва сећања старијих долазе с “Дударе”. Пространством обухвата читав поглед још пре него се и пређе мостић реке која више не постоји. Ту је било места за игру, предах, слободно време и озбиљан тренинг.

-Дудара је била препуна дудова и спортских терена, а онда је ту настала депонија. Годинама саде дрвеће, али не може то на земљи испод које се, после депоније, дешавају бројне хемијске реакције. Моћ стакла и бетона пресецају пут хлорофила, поља су овде била... (Иван Г.)

С Дударе, где су дудови ницали још у време Књаза Михаила могло се или натраг на реку или право ка центру града. На првој раскрсници сваки избор је имао своје дражи. Право улицом Краља Александра, десно ка Великом парку и Вашаришту или лево ка Бенској бари. Вашариште је увек било ту, али Бенска бара и Велики парк су другачије изгледали и значили још средином прошлог века. У Јанка Веселиновића била су заједничка дворишта на граници са шумовитим пределом и великом баром.

-Били смо сиромашни, али нико није био гладан. Заједно смо гајили воће и поврће у дворишту, заједно смо товили свиње, а онда када дође време свињокоља, поново заједнички рад и делимо. Једном сам се буквално изгубио у Великом парку у другом разреду, као да сам у шуми. Изашао сам код Саве и тек по димњаку некадашње воћаре успео сам да се оријентишем и вратим кући. (Иван)

У центру, од места где се улице: Масарикова, Цара Душана, Господар Јевремова и Карађорђева сусрећу, одвијао се живот града. Од раног деветнаестог столећа до данашњих дана. Млади су живели за шетње и сусрете на корзоу.

-Очи нам засијају, срце се огласи, и кораци су научили да мисле: ако се окренемо код „Луцића“, срешћемо се негде код поште... И онда, као случајно се погледамо. Млађи су стизали око седам, озбиљнији око осам сати. Млађи би трчали кући у девет, ови други се шетали до десет. За то време, круг корзоа се окрене неколико пута, што је значило неколико значајних погледа, понеки осмех, а онда се Он одважи, приђе Њој и обично је отпрати до куће (Славица Мићић).

-Сећам се безбрижности и гимназијалских дана. Корзо је био место сусрета. Тачно се знало где ко стоји, ко припада ком друштву. Није нам било важно да ли имамо најновије патике, или су старе неколико година. Без обзира на то да ли смо имали новца за излазак или не, увек смо се добро провели и уживали. Посебан доживљај је био када одемо на пицу, или банана сплит у Лав. (Славица Г.)

На корзоу или уз њега први пут су се Шапчани сусретали са некадашњим чудима какви су били телевизија или светски филмски хитови. Ко је више желео уживо утисак имао је позориште као сигурну луку.

-Биоскопи “Париз” и “Касина”, летња башта “Зелени венац”, Дом синдиката, игра кликера у шабачкој порти, бокс мечеви у башти Синдиката, профи бокс (Миодраг К.)

-Одлазак с татом у позориште, колико год да су деведесете биле гадне, позориште нас никада није изневерило. (Кристина)

-Ја се увек присетим корзоа и телевизорчића изнад улаза у видео клуб, где се пуштао МТВ који је тек почео да се емитује. Да не заборавим башту хотела Слобода где је цео град лети излазио. Шљункара ми је била једина и најлепша дестинација за три, четири лета током деведесетих. Кафићи: “Седмерац”, “Апис”, “Цепелин”, “Кец” (Бојан)

У централним улицама и околини могла се утолити и жеђ и глад. Када се тело напуни енергијом беше на претек могућности за уживање у музици. За свачији укус, познато и непознато.

-Прва пица у Вињети и најлепши хамбургер код Ђорша Рашића у Барама, ресторан Лав у Стојана Новаковића који је у оно време имао жабље батачиће на менију. (Бојан Р.)

-Сок од дуње у Точкоњи, парфе у “Слободи”, сладолед код “Рајка”, ћевапи код “Фејзуле”, венчања у сали Општине. (Владимир)

-Деца нису смела у Дом омладине. Изађем кроз прозор куће, па с друштвом до зида иза баште Дома. Онда на „лоповске” и са ивице слушамо Лолију, Гибу и друге. Када смо почели да излазимо биле су популарне баште хотела „Слобода“, „Зеленог венца“, и мотел. Свирали су: Стари звуци, Цвака цвак, Микица Антонић, а после фајронта код „Лиле“ у Малу, да нам свира до зоре. (Ђорђе Р.)
Време за изласке било је ограничено. Сурови подсетник био је часовник на кули цркве.

-Крај основне школе. Имам излаз до 20 часова, идем у биоскоп од 18, па после филма трк у Занатски центар по хамбургер, па трк кроз Милоша Поцерца да стигнем кући на време, иначе следећи викенд казна (Сања)

Сваки избор од центра отварао је друга врата. Данашња Масарикова памти све славне ученике Гимназије. Ко крене Карађорђевом и Поп Лукином упознаће индустријски део и место највећих успеха Металопластике - халу “Зорка”. Широм оторена врата Кош клуба чекала су оне који би да се опробају у баскету. У свакој значајнијој улици било је нешто вредно пажње.

-Волео сам војни авион у самом центру, старе тушеве и тобоган на Старом граду, артерац у малом парку и на Камичичку, стари Партизан, као и Кош клуб и Харт хамбургерију.

-Мој Шабац. Мали, миран град, правих пространих улица, који се може препешачити за дан. То су сећања која ме испуњавају када год се врате у мисли. Родитељи су ме уписали у вртић “Младост”, у насељу Бенска бара. Иако је било ближих, мајка је желела да бар тако “видимо град”, признала ми је то касније. Сваки дан смо ишли до тамо, враћали се. Деловало ми је као да идемо на други крај града (Марија И.)

Где су данас црвене, беле, зелене и жуте зграде Тркалишта, ка коме се скретало из Масарикове, некада је било широко поље и спортски центар града.

Нешто незаборавно на Тркалишту биле су коњске трке. Недељом или неким празником. Две трибине, мала и велика, биле су увек препуне. На малој су били судије за трке и неке важне личности, а на великој сви остали. Испред трибина – баријере, које су означавале тркачку стазу. Испод трибина биле су просторије фудбалског и боксерског клуба. Увек је неко имао тренинг.

Шабац је уживао углед. Бурна историја инспирисала је режисере.

-Моја прва успомена је снимање филма “Партизани” 1974, када сам имала пет година. Та кућа и данас постоји где је сниман филм. (Нена)
Поделите са нама своје сећање на Шабац.

М.Ж.Б./Д.Б.