Колико смо као друштво одмакли у погледу родне равноправности? Да ли је питање једнакости полова само или и питање језика? Каква је ситуација на територији Мачванског округа на ову тему? Ко су жене које су успеле да се остваре на свим пољима, на које су препрека наилазиле и шта им је причињавало највећу сатисфакцију на путу успеха? Ово су нека од питања на које ћемо покушати да одговоримо серијом текстова у оквиру рубрике Покрени се, подржане од стране Министарства културе и информисања Републике Србије
Успех нема много везе са родном одредницом. Загарантован је уколико довољно познајете себе, знате да одредите приоритете, дефинишете циљеве и организујете структуру која ће вам помоћи да их постигнете. Прелажење појединих деоница уме да буде напорно, али уз праву подршку на послу и снагу коју вам улива породица пут постаје лакши, а свака препрека савлдива. Наведено би у најкраћем биле поуке које смо на тему родне равноправности добили од прим. др Снежане Ковачевић, помоћнице директора Опште болнице “Др Лаза К. Лазаревић” Шабац за интернистички сектор.
Медицина вас тражи у потпуности -Медицина је изузетна наука, али када се за њу одлучите треба да имате на уму да ће вас она захтевати у потпуности. То је позив који од вас тражи константно емотивно и физичко ангажовање. Уколико је изаберете, пред вама је напоран пут који је могуће прећи само добром организацијом- објашњава докторка Снежана Ковачевић, која је се за Медицински факултет одлучила пред крај Шабачке гимназије. -Желела сам да упишем електротехнику, јер је у мом средњошколском поимању света реч доктор била нешто огромно. Велико у смислу знања, али грандиозно по питању одговорности. Лекарима сам се дивила као људима који имају снаге да узму нечји живот у своје руке и воде га путем излечења. Такво размишљање ми је уливало страх, међутим, временом, до краја Гимназије, некако сам сазрела и схватила да ћу много више да дам као лекар него електро инжењер- каже докторка Ковачевић.
На факултету се вредновало знање, специјализације се добијале на конкурсима На основним медицинским студијима докторка Ковачевић каже да се није сретала са дискриминацијојм на основу пола. Каже и да је била представник оне генерације где су мушке колеге по упису на факултет одлазиле у војску, тако да су на предавањима девојке биле у већини. Вредновало се знање и присутност. Касније, приликом радног ангажовања тврди да је имала велику подршку од колега, а да се у то време, колико год било тешко, до специјализације долазило преко званичних конкурса. Поново, пол није био упитан.
-Никада на послу нисам имала утисак да су предност добијале моје мушке колеге због пола. Друге су се ствари вредновале. Дуго сам чекала специјализацију, али када је расписан конкурс, пријавила сам се и свим критеријумима је добила. Касније, када сам добила субспецијализацију, постојао је веома коректан однос тадашњег начелника доктора Драгојевића, који је тражио од сваког од нас да се изјасни чиме би желео да се бави. Пошто сам у међувремену завршила магистеријум из имунологије, а овде није било разумевања да наставим да се бавим њоме, изабрала сам кардиологију и он је ту одлуку испоштовао- објашњава прим, др Ковачевић.
Одабир области је питање снаге, а не пола Чини се да је у јавности и даље устаљено мишљење да неке области медицине “нису за жене”. Са друге стране, докторка Ковачевић каже да поједине гране изискују само већу физичку снагу, па се због тога чини да се мушкарци лакше сналазе у њима, али да шабачка Болница има жену хирурга, док на Институту за ортопедију Бањица ради жена ортопед.
-Хируршке гране су захтевне што се тиче физичке снаге, па због тога жене ређе иду тим путем. Међутим и то није правило, него само ствар избора жене. Што се самог посла тиче нема никакве разлике- тврди докторка Ковачевић.
Овакве професије траже посвећеност, без обзира којег сте пола, а на вама је да избалансирате своје приватне и пословне обавезе тако да будете успешни, али да породица ни у једном тренутку не трпи
Породица на првом месту Докторка Снежана Ковачевић није прва наша саговорница која тврди да је породица на првом месту. Да би имали снагу за посао и могућност напретка, по њеним речима, мора постојати добра комуникација међу супружницима, неопходно је изградити снажну спону са децом. Ово је право место акумулације снаге за суочавање са свим животним околностима, наводи она.
-Било је јако тешко. Специјализација и субспецијализација су трајале дуго, шест година, а временски су “пале” у деведесете. Време велике инфлације. Прве три године су подразумевале свакодневни боравак у Београду, а постојала су два аутобуса, један који саобраћа ка, а други из престонице. Желела сам да што пре окончам те обавезе, па сам радила дупле смене. Долазила сам кући уморна, а деца су тражила своје. Трудила сам се да будем ту за њих по цену неспавања. Тежак, али уједно и леп период, јер су њихови осмеси и радост када им у десет увече, након напорног радног дана правим палачинке били непроцењиви и одличан генератор снаге за даље напоре- објашњава прим. др Снежана Ковачевић мајка троје, данас одрасле и успешне деце.
Све је могуће -Није било лако, али ако добро процените своје способности све је могуће. Најбитније је наћи меру и бирати према личним афинитетима. Овакве професије траже посвећеност, без обзира којег сте пола, а на вама је да избалансирате своје приватне и пословне обавезе тако да будете успешни, али да породица ни у једном тренутку не трпи. Т.Т.
