12. РЕВИЈА ПОЗОРИШНИХ ПРЕДСТАВА „ТЕАТАР НА ПРАВОМ ПУТУ“ ПРИВОДИ СЕ КРАЈУ
ЖИВОТ НАШ НАСУШНИ
Сутрашњом премијером представе Саше Радоњића „Клуб љубитеља смене 8“ у режији Филипа Марковиновића, спушта се завеса на овогодишњу манифестацију која је отворила позоришну сезону 2016/2017. Вечерас прва реприза представе „Живот је сан“
Живот наш насушни. Тако бисмо могли описати овогодишњу 12. Ревију позоришних представа „Театар на правом путу“. То је потврдила и премијера представе Шабачког позоришта „Живот је сан“ настала према истоименом делу Педра Калдерона де ла Барке, најзначајнијег писца Златног века шпанске драме. Иако написана далеке 1635. године, када су друштвене моралне вредности биле милитантно чврсте, са повременим распламсавањем политичких и личних страсти на које се гледало готово благонаклоно, а све у сврху нужног метода прочишћења после кога ће друштво неумитно доживети извесну ренесансу, послужила је више од одличне основе за Лукачеву адаптацију. Рађена у данашњем времену, када ни политичке ни личне страсти нема шта да заузда, на Великој сцени „Љубиша Јовановић“ добила је савремену конотацију с јасном поруком: „Калдерон за све времена“. Присвајајући естетику хаоса и користећи сан као парадигму, како рече редитељ Александар Лукач, позориште, иако последње место на коме ће се наћи решење за поменуто стање, покушаће да забави, а можда и замисли свог гледаоца.
И би тако ма колико изгледало већ виђено као и у представи „Дежави“ Семира Гицића. Премијерно изведена треће вечери, редитељка Андреа Ада Лазић на себи својствен начин поручила је, идући пишчевим стопама, да се на нашим просторима ништа не догађа што се већ није догодило. Баш као и у нашим животима. Рађена у копродукцији Регионалног позоришта Нови Пазар, Шабачког и Крушевачког позоришта, на сцену је донела трагичне и комичне моменте главног јунака Миливоја Цветковића (Иван Томашевић), Титовог „фана“, заглављеног у будућности и зачараном кругу у коме се 29. фебруар преступне године бескрајно понавља. Зато и не чуди што се многи од нас, на крају ове представе, будимо из позоришног сна са питањима да ли само у лудилу има система, да ли је сваки апсурд логичнији од стварности која се мења из часа у час, а ипак оставши по старом. Да ли?
А шта бива апсурдније од преиспитивања сопственог живота и то оног „на даскама које живот значе“? Симболика у позоришној симболици духовите приче о остарелој диви, непоновљивој Сари Бернар у истоименој представи рађеној по мотивима драме Џона Марела „Сара“ или „Крик јастога“ и мемоара Саре Бернар „Мој двоструки живот“. Трећа премијера Шабачког позоришта у режији Ферида Карајице публици је понудила филозофску тему са неизоставним питањем: „Зашто сам ту под овим Сунцем?“
И за крај, ништа мање него шпијунски трилер по тексту Саше Радоњића, а у адаптацији и режији Филипа Марковиновића „Клуб љубитеља смене 8“. Последња премијера Шабачког позоришта којом ће се затворити овогодишња Ревија у петак, 14. октобра, донеће, како је и сам редитељ наговестио, „узбудљиву причу о манипулацији и инструментализацији уметности у сврху прљавих послова тајних служби“. Окрећући целу ситуацију наопачке „Клуб љубитеља смене 8“, у извођењу Љубише и Страхиње Баровића, поставиће пред све занимљиво питање: „Да ли је могуће инструментализовати тајну службу и злоупотребити је да би настало уметничко дело?“
А кад је реч о уметничком делу више је него дискутабилно говорити о томе колико се оно уобличило у сваком позоришном комаду који смо видели на Великој сцени „Љубиша Јовановић“ Шабачког позоришта. О премијерама и представама из претходне позоришне сезоне Шабачког позоришта „Ревизор за југоисток“, „Кафаница, судница, лудница“ и гостујућим представама „Дрита“ Пулс театра Лазаревац, „Примадоне“, у режији Ирфана Менсура, а у продукцији „Yугоарт“, „Чудовиште“ Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин, свој суд дала је, више него задовољна, публика.
РЕКЛИ СУ...
„Нема баш много места и позоришта где се увек враћате са неком радошћу. Шабац, очигледно, после свих ових година има неко посебно место за мене. Претпостављам да је то захваљујући представама и доброј заједничкој сарадњи. Свака сезона у позоришту велика је неизвесност јер вам треба и пуно среће и добрих наслова и добрих редитеља и глумаца, а и све више пара. Навијам за позориште и верујем да ће направити узбудљиву нову сезону.“
Никита Миливојевић, редитељ
„Ова награда има специфичну тежину зато што је то награда куће у којој радим за свеукупна достигнућа у прошлој сезони. Пошто сам за ову представу добио још две награде лепо смо заокружили прошлу сезону. „Перикле“ је у свему посебна представа. То је да не кажем буквално експеримент. Рађена је у оквирима старог позоришта. Зачудно је све. Музика као музика није мелодична. То су већином ефекти али који дају неку посебну чар представи. И цела прича је таква, зачудна.“
Коста Павловић, добитник награде „Борис Ковач“
„Миру Ступицу лично сам познавала годинама. Била је изузетна личност. До краја живота веома свесна, разумна. Све је знала. Ништа није заборављала. Природна и дивна особа. Њен опус је огроман. Преко двеста улога у позоришту. Свуда је проносила славу нашег позоришта и глумачког ангажмана.“
Ауторка изложбе мр Ксенија Шукуљевић Марковић, историчар позоришта
„За почетак намерно смо одабрали представу „Живот је сан“ јер је то за мене неки смисао. На крају крајева шта је живот? Живот јесте сан. Калдерон је светски писац, класик највећег формата. Ово је класично дело које изводе највећи театри у свету. Калдеронове речи одзвањају невероватно да се просто човек запита кад је ово написано. То нам даје за право што смо је поставили на репертоар. Играли смо Калдерона као што смо играли Шекспира и знам сигурно да смо урадили добар посао.“
Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта
И би тако ма колико изгледало већ виђено као и у представи „Дежави“ Семира Гицића. Премијерно изведена треће вечери, редитељка Андреа Ада Лазић на себи својствен начин поручила је, идући пишчевим стопама, да се на нашим просторима ништа не догађа што се већ није догодило. Баш као и у нашим животима. Рађена у копродукцији Регионалног позоришта Нови Пазар, Шабачког и Крушевачког позоришта, на сцену је донела трагичне и комичне моменте главног јунака Миливоја Цветковића (Иван Томашевић), Титовог „фана“, заглављеног у будућности и зачараном кругу у коме се 29. фебруар преступне године бескрајно понавља. Зато и не чуди што се многи од нас, на крају ове представе, будимо из позоришног сна са питањима да ли само у лудилу има система, да ли је сваки апсурд логичнији од стварности која се мења из часа у час, а ипак оставши по старом. Да ли?
А шта бива апсурдније од преиспитивања сопственог живота и то оног „на даскама које живот значе“? Симболика у позоришној симболици духовите приче о остарелој диви, непоновљивој Сари Бернар у истоименој представи рађеној по мотивима драме Џона Марела „Сара“ или „Крик јастога“ и мемоара Саре Бернар „Мој двоструки живот“. Трећа премијера Шабачког позоришта у режији Ферида Карајице публици је понудила филозофску тему са неизоставним питањем: „Зашто сам ту под овим Сунцем?“
И за крај, ништа мање него шпијунски трилер по тексту Саше Радоњића, а у адаптацији и режији Филипа Марковиновића „Клуб љубитеља смене 8“. Последња премијера Шабачког позоришта којом ће се затворити овогодишња Ревија у петак, 14. октобра, донеће, како је и сам редитељ наговестио, „узбудљиву причу о манипулацији и инструментализацији уметности у сврху прљавих послова тајних служби“. Окрећући целу ситуацију наопачке „Клуб љубитеља смене 8“, у извођењу Љубише и Страхиње Баровића, поставиће пред све занимљиво питање: „Да ли је могуће инструментализовати тајну службу и злоупотребити је да би настало уметничко дело?“
А кад је реч о уметничком делу више је него дискутабилно говорити о томе колико се оно уобличило у сваком позоришном комаду који смо видели на Великој сцени „Љубиша Јовановић“ Шабачког позоришта. О премијерама и представама из претходне позоришне сезоне Шабачког позоришта „Ревизор за југоисток“, „Кафаница, судница, лудница“ и гостујућим представама „Дрита“ Пулс театра Лазаревац, „Примадоне“, у режији Ирфана Менсура, а у продукцији „Yугоарт“, „Чудовиште“ Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин, свој суд дала је, више него задовољна, публика.
РЕКЛИ СУ...
„Нема баш много места и позоришта где се увек враћате са неком радошћу. Шабац, очигледно, после свих ових година има неко посебно место за мене. Претпостављам да је то захваљујући представама и доброј заједничкој сарадњи. Свака сезона у позоришту велика је неизвесност јер вам треба и пуно среће и добрих наслова и добрих редитеља и глумаца, а и све више пара. Навијам за позориште и верујем да ће направити узбудљиву нову сезону.“
Никита Миливојевић, редитељ
„Ова награда има специфичну тежину зато што је то награда куће у којој радим за свеукупна достигнућа у прошлој сезони. Пошто сам за ову представу добио још две награде лепо смо заокружили прошлу сезону. „Перикле“ је у свему посебна представа. То је да не кажем буквално експеримент. Рађена је у оквирима старог позоришта. Зачудно је све. Музика као музика није мелодична. То су већином ефекти али који дају неку посебну чар представи. И цела прича је таква, зачудна.“
Коста Павловић, добитник награде „Борис Ковач“
„Миру Ступицу лично сам познавала годинама. Била је изузетна личност. До краја живота веома свесна, разумна. Све је знала. Ништа није заборављала. Природна и дивна особа. Њен опус је огроман. Преко двеста улога у позоришту. Свуда је проносила славу нашег позоришта и глумачког ангажмана.“
Ауторка изложбе мр Ксенија Шукуљевић Марковић, историчар позоришта
„За почетак намерно смо одабрали представу „Живот је сан“ јер је то за мене неки смисао. На крају крајева шта је живот? Живот јесте сан. Калдерон је светски писац, класик највећег формата. Ово је класично дело које изводе највећи театри у свету. Калдеронове речи одзвањају невероватно да се просто човек запита кад је ово написано. То нам даје за право што смо је поставили на репертоар. Играли смо Калдерона као што смо играли Шекспира и знам сигурно да смо урадили добар посао.“
Зоран Карајић, директор Шабачког позоришта
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
