МАЧВУ И БУДАН САЊА

Никола Моравчевић је први пут угледао светло дана у Загребу, где је његов отац био краљевски официр. Потом је дошло краће школовање у земљи, дечачка радозналост и преживљавање у Мачви, у време Другог светског рата, Животни токови одводе га преко „велике баре“. Престижну титулу доктора у области Светске књижевности, стекао је у америчкој држави Илиноис, на тамошњем Универзитету у Чикагу. Успешну академску каријеру, зачинио је интересовањем за историјски роман, којим настоји да уведе више светла у славну прошлост Србије од Немањића до данас, коју су како воли да каже комунисти занемарили у име “седам офанзива“.
Тако је, између осталог и настао његов роман-сећање на једног од најуспешнијих Срба у “расејању“, грофа Саву Владиславића, за који је и добио новоустановљену награду “Јанко Веселиновић“. Њено недавно уручење у Удружењу књижевника Србије, интересовање које је изазвала у књижевној јавности, било је и повод овог разговора, за “Глас Подриња“.
Колико вам значи ова награда, имајући у виду да је Јанково најчитаније дело, роман Хајдук Станко, највише штампано издање у историји српске књижевности свих времена?
- Као дечачић за време Другог светског рата, који сам силом околности провео код рођака мога оца у Мачви, „Хајдук Станко“ ми је била омиљена књига и због тога и дан данас имам извесно осећање сентименталног пијетета према њој и њеном писцу. А ова награда ми много значи и због тога што после двадесетак година успешног књижевног рада на пољу историјског романа, она индиректно значи и да ме Удружење књижевника Србије коначно прихвата као српског писца иако већ скоро шест деценија живим у иностранству.
Шта вас привлачи да се бавите историјом знаменитих српских ликова чије дело је мање заступљено у овдашњој јавности?
- Ја сам у Сједињеним Америчким Државама докторирао у области Светске књижевности и остварио успешну академску каријеру у вишем образовању углавном на Универзитету државе Илиноис у Чикагу, где сам напредовао до редовног професора и осмогодишњег проректора те угледне научне институције. У току своје научне каријере сам се бавио књижевном критиком и написао преко две стотине књижевних есеја на теме из руске, француске и српске књижевности, штампаних у већем броју најпознатијих америчких, канадских и британских часописа. А пред крај моје научне каријере сам се окренуо историјском роману и први од серије романа које сам до сада написао је роман Албион, на тему наших односа са савезницима у Другом светском рату. Иако је тај роман прво написан на енглеском језику, ја сам га потом превео на српски и његово прво српско издање у Београду је изашло 1994. године код приватног издавача Слободана Машића. Од тада је изашло у још три издања и данас је једна од начитанијих књига о том периоду наше тешке модерне историје. После Албиона је уследило још петнаестак историјских романа о нашој славној историјској прошлости од Немањића па до данас. Открио сам да је наш народ од седамдесетак година социјалистичке прошлости остао гладан наше раније историје, пошто је у том периоду све то било углавном занемарено у име седам офанзива, па седам офанзива.
Како бисте у најкраћем представили ваш роман гроф Сава Владиславић?
- Он је најуспешнији Србин свих времена који се у „расејању“ (како данас кажу) у време Петра Великог и његових наследника попео до највиших државних и дипломатских положаја у ригидној аристократској хијерархији руског царства. Спасао је Петра Великог од заробљеништва и срамоте у његовом неуспешном рату против Турске почетком друге деценије 18. века и касније успео да повуче најдужу копнену границу на свету, између Русије и Кине, која и дан данас стоји.
Како и колико се ваш одлазак из Мачве одразио на евентуално узвраћање љубави према овој великој српској равници?
- Ово је сентиментално питање на које није лако одговорити. Ја сам силом околности део свог детињства за време Другог светског рата провео у Прњавору Мачванском, јер је мој отац пореклом одатле, али ја, стриктно гледајући, нисам Мачванин. Моја мати је Македонка, а ја сам рођен у Загребу, где ми је отац, као краљевски официр био са службом. Али то детињство је оставило неког емотивног трага, јер тај део Србије веома добро знам, пошто сам прошао сва села од Шапца до Лознице и јурио као дечкић да се купам на Дрини.
Шта вам је најупечатљивије остало у успомени на родно огњиште?
- Иако Прњавор није, стриктно гледано, моје „родно огњиште“, остали су ми у успомени плави обриси Цера, плодна житна и кукурузна поља и зеленкасте бујице Дрине као нешто што подсећа на завичај у белом свету где су све вредности другачије.
Колики је обим коришћења постојеће историјске грађе у раду на овом роману?
- Овде, као и у свим мојим другим романима, ја се строго држим аутентичне историјске грађе, јер сматрам да је то најважнија обавеза успешног писца историјских романа. А што се тиче наше средњовековне историје, прави златни рудник верних података је Дубровачки архив, јер да он не постоји, ми о нашим славним прецима не би смо данас скоро ништа знали.
У чему најпре пронађете инспирацију за ширу разраду те теме или лика?
- Као писац историјских романа, ја углавном бирам личности које су на том пољу значајне по свом учинку и чије су акције условиле велике промене у околностима у којима су живеле. А наша историја је пуна таквих личности, те то није тешко.
Да ли планирате и за када упознавање ваших читалаца у Шапцу и околини са овим романом али и вашим ширим књижевним опусом?
- Ја обично долазим у Београд преко лета, када остајем мало дуже, али и у јесен, у време Сајма књига, јер обично сваке године имам по један нови роман. Пошто у Београду немам ауто, не путујем много по Србији, али све је на крају крајева могуће ако се унапред добро организује. А мислим да су моја дела довољна да се моји читаоци упознају са мном, јер не мислим да писци својом личношћу треба да пропагирају своја дела.
Настојите ли да одржавате везу са завичајем и на који начин?
- Моја дела то чине. Тренутно по београдским књижарама има у штампи бар десетак мојих романа, а и мој издавач Гојко Божовић из куће „Архипелаг“ активно ради на томе да се они продају. Ожењен сам Српкињом, др Јеленом Банковић, па је и то једна битна веза са завичајем. Сем тога, члан сам Крунског савета Престолонаследника Александра Карађорђевића, па и то доприноси томе да сам добро обавештен о свему што се у нашој земљи дешава.
Шта убудуће можемо очекивати од вас на књижевном пољу?
- Ја пишем нови роман који се поново тиче наше средњовековне историје.