Нова књига Ивана Глишића „Шапуле“ из Пуле
Моје књиге, моји снови
„У недоумици сам где да сврстам ову моју књигу. Може бити есеј, аутобиографска, библиографска. По мени је Документ о једном времену, и о менталитету тога времена. Прича о томе како су моје књиге настајале, објављиване и прихватане, без обзира да ли је то поезија или проза“, каже аутор
Када је у питању шабачки књижевник, и некадашњи новинар, Иван Глишић, с правом можемо рећи да је библиотека у малом. То доказује и његов књижевни опус од преко педесет књига поезије и прозе. Свака од њих је свет за себе, тематски језички, стилски. Неке сврставају у херметизам, неке у уметност ради уметности, неке у соцреализам, аркадијске идиле, фантастику, дадаизам, фовизам, експресионизам, надреализам, веризам, реализам, попарт, хумор и сатиру, рок или панк књижевност, па чак и у надградњу фанзина. Скоро у свакој његовој књизи присутан је стрип, цртеж, прича и песма ствараоца из света авангарде. Ипак, по мишљењу аутора, све оне су заборављени правац у уметности ““ нубизам.
Управо та стваралачка разноликост нашла је своје место у невеликој, али вредној, недавно објављеној, књизи „Моје књиге, моји снови“. Прошлогодишња сарадња са Издавачком кућом „Шапула“ из Пуле уродила је и ове године плодом. После књиге „Моје песме, моји снови“, у коме је аутор описао преко осамдесет плоча, снимљених на његове стихове, у новом делу нуди својеврсну библиографију, с краћим или дужим, појашњењима о свакој од њих седамдесет, било да их је писао самостално или као коаутор.
Од „Најлепших стихова“, објављених крајем шездесетих година прошлог века, „Свадбарења“, преко романа почетком седамдесетих „Јер знала је мама, мене ће скрцкати леви елемент“, рукописа „Здраво Колумбо, овде Америка“, психолошког портрета „Крлежа против Крлеже“, „Сморвила“, ћириличних књига „Ратни албум“, „Мачванке“, и „Аз буки вједи“, панк романа „Деца улице“, па до дела попут „Шабачки графити“ „Пасја времена“, „Деца улице“, „Шабац моје младости“, „Чизме слободе“ и последње две књиге, прешао је Глишић дуг књижевни пут.
А тај пут никада није био посут ружама. Трње рецензија, оспоравања, политичких неподобности ондашњег и данашњег времена, боло је душу и тело, угњетавало глас разума, који је ипак проналазио пут до читалаца и поклоника Глишићевог стваралаштва.
Томе сведочи и пример првог Глишићевог романа „Јер знала је мама, мене ће скрцкати леви елемент“, на тему о прогону рокера код нас од стране власти. Требало је да буде објављен почетком седамдесетих година прошлог века у Независним издањима Слободана Машића. Али, после хапшења Ивана Ивановића, Машићевог писца, због романа „Црвени краљ“, о корупцији и криминалу у југословенском фудбалу, државне службе заплениле су и остале рукописе, па и Глишићев. Објављен је одломак, уз „рнр добацивања“ Бранислава Московљевића, најављена књига, али и ту је стављена забрана, а рукопис уништен. Светлост дана угледала је петнаест година касније код Машића али верзија коју је Глишић написао по сећању на оригиналну.
Слична прича везана за муке око објављивања наставила се из године у годину. Прва званична Глишићева књига „Свадбарење“, у издању Клуба завичајних студената Шапца, 1974, иако су у њој љубавне песме, стопирана је, јер ју је илустровао Милић од Мачве, рецензент био Мика Антић, а штампана у Лозници, у малој уметничкој радионици сликара Миће Поповића. Сва тројица били су припадници тадашњег Црног таласа у уметности.
Глишић напомиње да није био само он на удару. Због студентских и социјалних превирања широм некадашње Југославије, стопирани су у Шапцу, до тада једном од најлибералнијих градова, Чивијада, Клуб младих стваралаца, група „Боје и речи“, књига поезије и сликарства младих шабачких уметника „Збор зборили. Укинути часописи „У ствари“, „Пламен“, „Корак“, „Сусрети“, „Колоквијум“, а пред Брозову смрт, и Клуб завичајних студената. Рајмонд Руић је од песама из сачуваног примерка „Свадбарења“ компоновао лп „Пастир крај ватре“. У сред снимања неко је дојавио за забрану, певач Дарко Домијан и музичари добију позив за војску, осамнаест месеци у Кичеву. Снимање је настављено после скоро две године.
И тако, корак по корак, уз неизоставне препреке и баријере, али са вољом и ентузијазмом, ишао је Глишић својим зацртаним књижевним путевима. Не одустаје ни данас када је тешко наћи издавача у свом родном граду. Наставља упорно са својим самиздат издањима, а о томе сведочи и књига у припреми „Фанзини“, како сам каже, својеврсни буклет о његовом упливу у панк, уз појашњења везана за покрет, начин живљења, стил у уметности и одакле вуче корене. Али, ни ту није крај.
Управо та стваралачка разноликост нашла је своје место у невеликој, али вредној, недавно објављеној, књизи „Моје књиге, моји снови“. Прошлогодишња сарадња са Издавачком кућом „Шапула“ из Пуле уродила је и ове године плодом. После књиге „Моје песме, моји снови“, у коме је аутор описао преко осамдесет плоча, снимљених на његове стихове, у новом делу нуди својеврсну библиографију, с краћим или дужим, појашњењима о свакој од њих седамдесет, било да их је писао самостално или као коаутор.
Од „Најлепших стихова“, објављених крајем шездесетих година прошлог века, „Свадбарења“, преко романа почетком седамдесетих „Јер знала је мама, мене ће скрцкати леви елемент“, рукописа „Здраво Колумбо, овде Америка“, психолошког портрета „Крлежа против Крлеже“, „Сморвила“, ћириличних књига „Ратни албум“, „Мачванке“, и „Аз буки вједи“, панк романа „Деца улице“, па до дела попут „Шабачки графити“ „Пасја времена“, „Деца улице“, „Шабац моје младости“, „Чизме слободе“ и последње две књиге, прешао је Глишић дуг књижевни пут.
А тај пут никада није био посут ружама. Трње рецензија, оспоравања, политичких неподобности ондашњег и данашњег времена, боло је душу и тело, угњетавало глас разума, који је ипак проналазио пут до читалаца и поклоника Глишићевог стваралаштва.
Томе сведочи и пример првог Глишићевог романа „Јер знала је мама, мене ће скрцкати леви елемент“, на тему о прогону рокера код нас од стране власти. Требало је да буде објављен почетком седамдесетих година прошлог века у Независним издањима Слободана Машића. Али, после хапшења Ивана Ивановића, Машићевог писца, због романа „Црвени краљ“, о корупцији и криминалу у југословенском фудбалу, државне службе заплениле су и остале рукописе, па и Глишићев. Објављен је одломак, уз „рнр добацивања“ Бранислава Московљевића, најављена књига, али и ту је стављена забрана, а рукопис уништен. Светлост дана угледала је петнаест година касније код Машића али верзија коју је Глишић написао по сећању на оригиналну.
Слична прича везана за муке око објављивања наставила се из године у годину. Прва званична Глишићева књига „Свадбарење“, у издању Клуба завичајних студената Шапца, 1974, иако су у њој љубавне песме, стопирана је, јер ју је илустровао Милић од Мачве, рецензент био Мика Антић, а штампана у Лозници, у малој уметничкој радионици сликара Миће Поповића. Сва тројица били су припадници тадашњег Црног таласа у уметности.
Глишић напомиње да није био само он на удару. Због студентских и социјалних превирања широм некадашње Југославије, стопирани су у Шапцу, до тада једном од најлибералнијих градова, Чивијада, Клуб младих стваралаца, група „Боје и речи“, књига поезије и сликарства младих шабачких уметника „Збор зборили. Укинути часописи „У ствари“, „Пламен“, „Корак“, „Сусрети“, „Колоквијум“, а пред Брозову смрт, и Клуб завичајних студената. Рајмонд Руић је од песама из сачуваног примерка „Свадбарења“ компоновао лп „Пастир крај ватре“. У сред снимања неко је дојавио за забрану, певач Дарко Домијан и музичари добију позив за војску, осамнаест месеци у Кичеву. Снимање је настављено после скоро две године.
И тако, корак по корак, уз неизоставне препреке и баријере, али са вољом и ентузијазмом, ишао је Глишић својим зацртаним књижевним путевима. Не одустаје ни данас када је тешко наћи издавача у свом родном граду. Наставља упорно са својим самиздат издањима, а о томе сведочи и књига у припреми „Фанзини“, како сам каже, својеврсни буклет о његовом упливу у панк, уз појашњења везана за покрет, начин живљења, стил у уметности и одакле вуче корене. Али, ни ту није крај.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
