У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН ПРВЕНАЦ МИЛИЦЕ ГЛИГОРИЋ „БЕЛА ВРАНА“
У ПОТРАЗИ ЗА СОПСТВОМ
Романсирана биографија, иначе ауторкин роман првенац, представљена прошле среде, 16. новембра, у Библиотеци Шабачке гимназије, привукла пажњу присутних својом тематиком у којој се раскринкава лицемерје нашег друштва
Некадашњи ђак Шабачке гимназије, данас дипломирани правник на државном универзитету са положеним правосудним испитом, Милица Глигорић, у свет писане речи отиснула се, како је и сама нагласила, јер је то захтевала њена уметничка душа. Не пронашавши се у ономе за шта се школовала посветила се писању које је изнедрило њен први роман под називом „Бела врана“.
- На писање ме је подстакла љубав и муж који, једноставно, чини све за мене. Он је уз мене у свим ситуацијама, било лепим, било ружним. То ме је подстакло да напишем нашу животну причу, од упознавања, па све до краја. Занимљивио је да сам свој први роман писала руком, а онда сам текст прекуцавала. Такође је мало необично што сам почела са аутобиографијом која се иначе пише на крају списатељског рада ““ рекла је Милица.
Својеврсна романсирана аутобиографија, у којој главна јунакиња Ивана трага за својим сопством, личним индентитетом, доноси и својеврсну критику друштва.
- Све је у тој књизи скупљено кроз фрагменте и друштвених збивања и личних догађаја, животних. Наравно, тај симболички назив „Бела врана“, указује свима нама на нешто што је помало злокобно. Слути неку злу коб, али, наравно, није само то симбол беле вране. Симбол беле вране може бити и велика промена, отпорност ка нечему што не желимо да се уклопимо у неке калупе на које смо сви навикли. У томе и показујемо своју различитост. Наравно, маса не прихвата када смо другачији. То је можда и основ ове књиге. Свакако да је и љубав снажна Миличина порука, јер љубав је покретач свега и она може све. То је једна истинита, заправо, животна прича. Кроз стваралачку имагинацију она плете ту неку мрежу сопственог индентитета који није ни дат, него је просто спознајан и кроз културу и образовање, све што једна млада особа носи ““ рекла је Бранка Тодоровић, уредница Књижевне сцене Културног центра.
Осврнувши се на своју шездесет и пет година дугу сарадњу са Шабачком гимназијом и њеним ученицима, књижевник Иван Глишић о књизи „Бела врана“ Милице Глигорић рекао је да је то оштра критика провинције.
- Али не као географски појам, него провиниције унутар нас, која не прихвата ништа ново и која тапка у месту стварајући од духа и ума армирани бетон. А ко се томе супротставља не бива прихваћен и дају му епитет „бела врана“. Милица Глигорић латила се тешког задатка, јер писци аутобиографске књиге пишу на крају каријера, а она је то урадила на почетку. Даље писање, самим тим, биће још много лакше ““ додао је Глишић.
Са јасним порукама да људе не треба „етикетирати“, ако су другачији по било ком питању, и да је од свега најбитнија љубав према мушкарцу, породици, пријатељима, ауторка излази као победник из животне борбе испуњене патњом, која једноставно мора да се заволи.
ПЛАНОВИ
Иако је тек недавно изашао њен роман првенац, Милица Глигорић написала је и други роман „Душе“.
- Ради се о три сестре, њиховим различитим особинама, доживљајима. Написала сам га како бих могла да прикажем три типа личности. Неће ускоро из штампе. Можда за једно годину-две ““ поручила је Милица.
- На писање ме је подстакла љубав и муж који, једноставно, чини све за мене. Он је уз мене у свим ситуацијама, било лепим, било ружним. То ме је подстакло да напишем нашу животну причу, од упознавања, па све до краја. Занимљивио је да сам свој први роман писала руком, а онда сам текст прекуцавала. Такође је мало необично што сам почела са аутобиографијом која се иначе пише на крају списатељског рада ““ рекла је Милица.
Својеврсна романсирана аутобиографија, у којој главна јунакиња Ивана трага за својим сопством, личним индентитетом, доноси и својеврсну критику друштва.
- Све је у тој књизи скупљено кроз фрагменте и друштвених збивања и личних догађаја, животних. Наравно, тај симболички назив „Бела врана“, указује свима нама на нешто што је помало злокобно. Слути неку злу коб, али, наравно, није само то симбол беле вране. Симбол беле вране може бити и велика промена, отпорност ка нечему што не желимо да се уклопимо у неке калупе на које смо сви навикли. У томе и показујемо своју различитост. Наравно, маса не прихвата када смо другачији. То је можда и основ ове књиге. Свакако да је и љубав снажна Миличина порука, јер љубав је покретач свега и она може све. То је једна истинита, заправо, животна прича. Кроз стваралачку имагинацију она плете ту неку мрежу сопственог индентитета који није ни дат, него је просто спознајан и кроз културу и образовање, све што једна млада особа носи ““ рекла је Бранка Тодоровић, уредница Књижевне сцене Културног центра.
Осврнувши се на своју шездесет и пет година дугу сарадњу са Шабачком гимназијом и њеним ученицима, књижевник Иван Глишић о књизи „Бела врана“ Милице Глигорић рекао је да је то оштра критика провинције.
- Али не као географски појам, него провиниције унутар нас, која не прихвата ништа ново и која тапка у месту стварајући од духа и ума армирани бетон. А ко се томе супротставља не бива прихваћен и дају му епитет „бела врана“. Милица Глигорић латила се тешког задатка, јер писци аутобиографске књиге пишу на крају каријера, а она је то урадила на почетку. Даље писање, самим тим, биће још много лакше ““ додао је Глишић.
Са јасним порукама да људе не треба „етикетирати“, ако су другачији по било ком питању, и да је од свега најбитнија љубав према мушкарцу, породици, пријатељима, ауторка излази као победник из животне борбе испуњене патњом, која једноставно мора да се заволи.
ПЛАНОВИ
Иако је тек недавно изашао њен роман првенац, Милица Глигорић написала је и други роман „Душе“.
- Ради се о три сестре, њиховим различитим особинама, доживљајима. Написала сам га како бих могла да прикажем три типа личности. Неће ускоро из штампе. Можда за једно годину-две ““ поручила је Милица.
О. Гавриловић
Најновији број
18. април 2024.
