Инфо

25. новембар 2010.25. нов 2010.
МИХАИЛО БАТА БОЖАНИЋ - НЕКАД И САД

ПРЕДСЕДНИК ПО ВОЉИ ГРАЂАНА

У серији текстова под насловом “Где су, шта раде“, “Глас Подриња“ доноси приче о људима који су својом делатношћу допринели развоју овог краја ( 15 )
Рођен у Шипурским Ливадама, шабачком предграђу, 1926. године од мајке Соке и оца Милана, Михаило, као средње дете у породици у којој су били још и сестра Љубица и брат Лука. Зна да су се Божанићи доселили из Лике, из Коренице 1921. године и каже да није случајност што су баш Шабац изабрали, хтели су после рата да се настане јужно од Саве, како би избегли евентуалну поновну мобилизацију у неку другу војску сем српске како је то било у првом рату.
- Очева одлука је била да буде у Србији а не у делу Србије. И што с мене тиче, ја му кажем двапут хвала, прво што нисам доживео усташтво и друго и овај сад рат, сви моји који су остали тамо, да би преживели раселили су се по свету.
Основну школу и гимназију Михаило је завршио у Шапцу, Економски факултет у Београду. Још у септембру 1944. године отишао је у Народно-ослободилачку војску, добровољно са свега 18 година и како каже, прикључио се из патриотизма пошто тада није био политички ангажован. До 1950. године био је у војној служби али је схватио да то није за њега, вратио се у Шабац, почео да ради у “Шапчанки“, касније био начелник за привреду у Општини, касније је био финансијски директор пољопривредног комбината све до 1967. године. Потом је изабран у Општину за заменика председника, на том месту био до 1969. када је изабран за председника и на тој функцији остао до 1974. године. Потом је осам година био руководилац Фонда здравства за Подринско-колубарски регион а онда четири године био потпредседник Регионалне скупштине, одакле је отишао у пензију.
По његовом изгледу не би се рекло да припада старијој генерацији, по ведром духу и здравом разуму ближи је младости, а по чврстом ставу остао је доследан ономе што је од родитеља наследио и чему га је живот учио.
Михаило, или Бата, како га Шапчани више познају, човек је богатог животног и радног искуства. Бројна радна места и функције на којима се налазио допринела су само обогаћивању личних ставова а оно што је на тим местима радио памти се по добру. Зато с правом може да прича о фирмама које су некада биле угледне а данас се само помињу. Једна од њих је “Шапчанка“.
За време рата Немци су формирали постројење за такозвано пулпирање воћа, на локацији преко пута железничке станице где је сада тржни центар. То воће су конзервисали и тако слали за Немачку. После ослобођења власт је прихватила ту производњу и развила се у фабрику угледну у југословенским размерама. “Шапчанка“ је у великим количинама извозила годинама за Америку концентрат од купине, и то шумске. Када је формиран велики комбинат АИК “Шабац“, било је лепо замишљено да пољопривредна предузећа производе воће и поврће које је потребно за прераду, например, грашком је “Шапчанка“ снабдевала пола југословенске армије. Имала је углед у земљи, у Европи али и свету, извозила и за Америку и за Русију. А за то што се после десило не постоји објашњење, ја бар немам неко сувисло објашњење које би се могло схватити. Не само “Шапчанка“, погледајте “Зорку“ шта је остало, пољопривредни комбинат...нестало је много тога.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa