ЕЛЕГИЈА О ЧОВЕКУ - РОБУ

Ако маштате о томе да шест дана недељно за, у најбољем случају, минималну зараду радите у простору од неколико квадрата, киосци једне велике домаће фирме представљају идеалан избор.
Магови продаје у ланцу киоска фирме која послује у читавој Србији пре неколико година дошли су на идеју како да повећају приходе. У главној улози је биће, које се, на основу односа послодавца према њему, свакако не може назвати човеком. Евентуално, може се назвати човеком - робом. Такав сужањ најчешће шест дана у недељи, скучен у пар квадрата, ради за, на папиру енормних, 22.000 динара. У пракси, неретко се дешава да месечно буде ускраћен за трећину, а понекад и за половину тог износа. Од лопужа које ће му направити мањак, човек-роб се не може одбранити, те постаје свестан да ће све оно што је нестало између два пописа, а није евидентирано у продаји, морати да надокнади из свог џепа. Већи проблем му праве они који су га ангажовали. Од њега очекују да подстиче „активну продају“. Ако не успе, уместо казне чека га „дестимулација“. Са овом праксом човек-роб је веома добро упознат, баш као и његове муштерије. Суштина „активне продаје“ огледа се у томе да продавац купцу, осим артикала које је купио, нуди и друге производе, за које руководство фирме процени да би могли бити атрактивни за продају. Сваки пут кад чујете глас човека - роба који вам уз цигарете које купујете нуди жваке, кафу или упаљач, знајте да у извесној мери учествујете у замишљеној „активној продаји“. Руководећи труст компаније која запошљава више хиљада невољника, генијалном идејом покушава да повећа приходе фирме у киосцима широм калакурнице која се у званичним документима још увек назива Република Србија. Легитимним би се и могло сматрати, под условом да за евентуалне лоше резултате „активне продаје“ није одговоран нико други до човек-роб.
- Санкције су двоструке. Ако не нудим производе који су на акцији у „активној понуди“ ризикујем пријаву приликом контроле неког од менаџера фирме. Умањење плате по пријави најчешће износи 20 одсто, а поновни прекршај значи отказ. Осим тога, ако се роба не продаје планираним темпом, који одређује менаџмент, плата ће ми такође бити смањена. Дешавало ми се да, у складу са планом, морам да продам поједине артикле у укупној вредности од 10.000 динара. Ако не испуним норму, плата ми се смањује за читавих 10.000. Због тога сам неколико пута морала сама да купим робу у вредности од 4.000 ““ 5.000 динара, како бих изгубила мање. Ово смањење плате руководство фирме означава као „дестимулацију“, јер је најстроже забрањено користити реч казна, говори једна од радница која има ту част и привилегију да ради у фирми која људе третира као стоку.
Ако човек-роб и успе да испуни захтеве руководства фирме, најчешће школованог у затуреним одељенима еминентних универзитетских центара у Блацу, Црној Трави или Лепосавићу, на располагању ће имати право мало богатство од минималне зараде.
- Најчешће радим 48 сати недељно. Попис се неретко организује баш онда када би требало да имам слободан дан. Услови рада знају да буду тешки, посебно недостатак тоалета. Тада се сналазим, молим неку од сталних муштерија да припази на киоск пар минута, да одем у неки од угоститељских објеката у близини, јада се наша саговорница.
Као у сваком робовласничком систему и овде се несрећник заробљен у пар квадрата третира као оруђе које говори. Говор треба да буде усмерен искуључиво ка купцу, уз тежњу да се оствари што већи профит. Ако се проговори мало више, и то о за нијансу шкакљивијим темама, попут елементарне правде, за пултом ће се веома брзо наћи неко друго оруђе, са нешто краћим језиком.
„Плата је редовна. Додуше, минимална. И то под условом да не направиш грешку. Достојанство не могу да ми узму. Немам га.“