СВЕ ПОЧЕЛО 1932. ГОДИНЕ У ПСД ЦЕР (2)
Промоција туризма у Подрињу
Планинарство као спортска грана није било познато у Србији дуго година. Прво планинарско друштво у Србији основано је у Београду, давне 1901. године. Крајем двадесетих година прошлог века, планинарска друштва се трансформишу у туристичко-привредне организације. На тај начин је и у Шапцу 1932. године основано студентско друштво које је у наредним годинама организовањем излета на Церу промовисало туризам у Подрињу.
Други светски рат је прекинуо рад ове студентске организације, али је 1950. године у Шапцу дошло до промена. Наиме, Главни одбор Савеза бораца даје директиву да се оснују друштва народне технике, ватрогасна, бициклистичка, планинарска, пливачка и друга слична друштва.
Након два неуспешна покушаја, тек је на трећој седници Главног одбора Савеза бораца дато одобрење за оснивање Друштва и то на личну одговорност Александра Савића, касније првог председника Друштва. После ове одлуке, дана 13. августа 1950. године, реализован је излет у Малом Зворнику, где су тада извођени радови на градњи бране, а касније хиодроелектране.
Дана 27. августа 1950. године, одржана је оснивачка скупштина, која је за име друштва одредила име наше најславније планине, а 13. август за дан оснивања друштва које се и данас обележава. Планинарско друштво је у наредним годинама организовало излете, саборе и такмичења. Давне 1958. године долази до спајања савеза планинара и смучара и од те године друштво мења назив у Планинарско-смучарско друштво „Цер“ које и данас носи.
Свако спортско друштво за име бира неки појам који је везан за активности чланова, тако да је „Цер“ за планинарско-смучарско друштво био најлогичнији и најбољи избор. Планина Цер, обилује богатом историјом, коју изгледа запостављамо, стављамо негде са стране, осим појединаца који имају идеје и жељу да то отргну од заборава тако да покрећу иницијативе за проглашење Цера Парком природе, покрећу изградњу спомен комплекса врше истраживања и објављују радове.
Сви се са поносом сећају једног занесењака у Цер вишегодишњег председника и члана ПСД „Цер“ - археолога Миливоја Васиљевића, који је и објавио књигу „Церу с љубављу“. Овом аутору дугује се захвалност за време и труд који је уложио прикупљајући материјал о родној планини, са чијим ћемо радом бити упознати кроз неколико наредних бројева.
Почетком Нове ере Цер је био граница између римских провинција Далмације и Доње паноније. Главно занимање становништва било је земљорадња, сточарство, и рударство са насељима типа данашњих салаша. Упадом варварских племена са севера Римљани су ради одбране приморани да подижу утврђења и тако настају Тројанов град, Кулина, Косанин град и Видојевица. Након поделе Римског царства на Источно и Западно (касније названо Византија) Србија припада источном царству. Граница је била река Дрина. У В и ВИ веку настављају се напади Хуна, Геспида и Гота што је приморало Римљане да наставе са израдом утврђења, због чега на Церу настаје Коњуша. Почетком ВИ века већим насељавањем Словена овај крај добија српски карактер, јер Срби дају имена рекама, брдима, насељима...
Многа места су везана за догађаје из Првог српског устанка, али је Цер своју славу и препознатљивост стекао у Првом светском рату као место где је вођена и добијена прва битка српске војске над Аустро-угарском. Највећи допринос у Церкој бици дао је 2. прекобројни пук у чију част ПСД “«Цер”» од 1989. године реализује акцију «Марш трагом другог прекобројног пука».
Цер је добио име по врсти храста, којим је некад био густо обрастао. Данас поред храста има највише букве, али се планина пошумљава и четинарима.
Од дивљих животиња на Церу се могу срести лисице, веверице, зечеви, јазавци, творови, али и срне и понеки јелен. Од птица има јастребова, кобаца, совуљага, ћукова и др. У средњем веку, калуђери у манастиру Радовашници гајили су соколове од којих су сакупљали перје, које је било на цени. Соколови су коришћени за лов а њихово перје за украшавање (калпаци, челенке и сл.).
Поред историјског значаја, Цер има и лековита својства као ваздушна бања, а то су све неки потенцијали, који чекају да се искористе као најбоља позивница младима да се учлане и препознају лепоту живљења у природи. И у наредним бројевима кроз пут у прошлост биће и планова који ће освежити будућност ове старине од клуба.
Други светски рат је прекинуо рад ове студентске организације, али је 1950. године у Шапцу дошло до промена. Наиме, Главни одбор Савеза бораца даје директиву да се оснују друштва народне технике, ватрогасна, бициклистичка, планинарска, пливачка и друга слична друштва.
Након два неуспешна покушаја, тек је на трећој седници Главног одбора Савеза бораца дато одобрење за оснивање Друштва и то на личну одговорност Александра Савића, касније првог председника Друштва. После ове одлуке, дана 13. августа 1950. године, реализован је излет у Малом Зворнику, где су тада извођени радови на градњи бране, а касније хиодроелектране.
Дана 27. августа 1950. године, одржана је оснивачка скупштина, која је за име друштва одредила име наше најславније планине, а 13. август за дан оснивања друштва које се и данас обележава. Планинарско друштво је у наредним годинама организовало излете, саборе и такмичења. Давне 1958. године долази до спајања савеза планинара и смучара и од те године друштво мења назив у Планинарско-смучарско друштво „Цер“ које и данас носи.
Свако спортско друштво за име бира неки појам који је везан за активности чланова, тако да је „Цер“ за планинарско-смучарско друштво био најлогичнији и најбољи избор. Планина Цер, обилује богатом историјом, коју изгледа запостављамо, стављамо негде са стране, осим појединаца који имају идеје и жељу да то отргну од заборава тако да покрећу иницијативе за проглашење Цера Парком природе, покрећу изградњу спомен комплекса врше истраживања и објављују радове.
Сви се са поносом сећају једног занесењака у Цер вишегодишњег председника и члана ПСД „Цер“ - археолога Миливоја Васиљевића, који је и објавио књигу „Церу с љубављу“. Овом аутору дугује се захвалност за време и труд који је уложио прикупљајући материјал о родној планини, са чијим ћемо радом бити упознати кроз неколико наредних бројева.
Почетком Нове ере Цер је био граница између римских провинција Далмације и Доње паноније. Главно занимање становништва било је земљорадња, сточарство, и рударство са насељима типа данашњих салаша. Упадом варварских племена са севера Римљани су ради одбране приморани да подижу утврђења и тако настају Тројанов град, Кулина, Косанин град и Видојевица. Након поделе Римског царства на Источно и Западно (касније названо Византија) Србија припада источном царству. Граница је била река Дрина. У В и ВИ веку настављају се напади Хуна, Геспида и Гота што је приморало Римљане да наставе са израдом утврђења, због чега на Церу настаје Коњуша. Почетком ВИ века већим насељавањем Словена овај крај добија српски карактер, јер Срби дају имена рекама, брдима, насељима...
Многа места су везана за догађаје из Првог српског устанка, али је Цер своју славу и препознатљивост стекао у Првом светском рату као место где је вођена и добијена прва битка српске војске над Аустро-угарском. Највећи допринос у Церкој бици дао је 2. прекобројни пук у чију част ПСД “«Цер”» од 1989. године реализује акцију «Марш трагом другог прекобројног пука».
Цер је добио име по врсти храста, којим је некад био густо обрастао. Данас поред храста има највише букве, али се планина пошумљава и четинарима.
Од дивљих животиња на Церу се могу срести лисице, веверице, зечеви, јазавци, творови, али и срне и понеки јелен. Од птица има јастребова, кобаца, совуљага, ћукова и др. У средњем веку, калуђери у манастиру Радовашници гајили су соколове од којих су сакупљали перје, које је било на цени. Соколови су коришћени за лов а њихово перје за украшавање (калпаци, челенке и сл.).
Поред историјског значаја, Цер има и лековита својства као ваздушна бања, а то су све неки потенцијали, који чекају да се искористе као најбоља позивница младима да се учлане и препознају лепоту живљења у природи. И у наредним бројевима кроз пут у прошлост биће и планова који ће освежити будућност ове старине од клуба.
С.К.
Најновији број
18. април 2024.
