Инфо

2. март 2017.2. мар 2017.
АЛЕМ КАМЕН СРПСКЕ МОДЕРНЕ
ЗНАМЕНИТИ ШАБАЧКИ ГИМНАЗИЈАЛЦИ: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

АЛЕМ КАМЕН СРПСКЕ МОДЕРНЕ

Најевропскији уметник у српској култури и најсрпскији у европској традицији. Есејиста, критичар, песник, пародичар, полемичар. Преводилац са француског, немачког, енглеског, руског, шпанског, пољског и италијанског језика. Приповедач, путописац, новинар, уредник. Један од најзначајнијих интелктуалаца модерне српске уметности и културе 20. века
Станислав Винавер рођен је првог дана марта 1891. године у Шапцу, у угледној јеврејској породици. Отац Аврам је био лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Након основне школе уписао је Шабачку гимназију, а потом отишао у Београд, где је матурирао. Студирао је математику и физику на Сорбони, у Француској, којом је остао опчињен до краја живота. Друговао је са Бергсоном, који га је “за књижевност окренуо” и Вандом Ландовском, познатом пијанисткињом из Варшаве, а математику му је предавао Анри Поенкаре.
Винаверово дело је толико бујно и разгранато да се опире свакој каталогизацији. У најкраћем - новинар, политички коментатор и сатиричар, преводилац са француског, немачког, руског, енглеског и шпанског језика, позоришни, ликовни, књижевни и музички критичар. Прву збирку песама Мјећа објавио је у двадесетој години, а потоњи зборници поезије: Варош злих волшебника, Чувари света, Ратни другови и Европска ноћ, врхови су наше модерне поезије. Његове Приче које су изгубиле равнотежу означавају почетак авангарде у српској књижевности, Манифест експресионистичке школе, увод програмске књиге нове српске књижевности, Громобран свемира први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи Руске поворке и Немачка у врењу значајни су документи о догађајима којима је присуствовао. Чувеном Пантологијом новије српске пеленгирике, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом. Чардак ни на небу ни на земљи и Језик наш насушни есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је 1001 ноћ, Раблеове Гаргантуа и Пантагруел, Гетеове Јаде младог Вертера, Хашекове Доживљаје доброг војника Швејка, Твеновог Тома Сојера... Писао је у листу Време, Прогрес, Зенит, загребачкој Критици, Мисао, Политици, сарађивао је у Радио Београду, био уредник новинске агенције Тањуг, а у часопису Република три године је у рубрици Београдско огледало описивао културни живот престонице.
Винаверова животна биографија није манње бурна од литерарне. После балканских ратова, учествовао је у Првом светском рату као један од 1.300 каплара, био је сведок Октобарске револуције, а потом и фашистичког спаљивања књига у Берлину. После дипломатске и новинарске каријере у Прагу и Берлину, у Другом светском рату као Јеврејин био је заробљеник немачких логора, да би све до смрти у Југославији био идеолошки непожељан. Као реформатор и велики познавалац српског језика, Винавер се залагао за језик који ће црпети богатство из живота, јер је сматрао да Вуков није подобан да изрази све потребе модерног човека. Константин Винавер је у једном интервјуу рекао да је основна преокупација његовог оца „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику.“
До краја живота (1. августа 1955. године у Нишкој Бањи) остао је отпоран на све врсте канона и догмата, разбарушен, немирног, радозналог духа, гласовит говорник. Био је сигуран у своју реформаторску мисију. Пророчки је говорио: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје.”
Уметника који је био “најевропскији у српској култури и најсрпскији у европској традицији”, родни град није заборавио. Винаверу се Библиотека шабачка “одужила” чињеницом да је свечаној дворани у Анексу дала његово име. Пре три године, организован је Научни скуп, у сарадњи са Институом за књижевност и уметност из Београда, а потом је објављен Зборник радова. Представљена су Винаверова Сабрана дела, у осамнаест томова, које је објавио Службени гласник. Приредио их је проф. др Гојко Тешић, неуморни заљубљеник у Винаверово дело, које је проучавао скоро четрдесет година.
Прошле године у Шапцу су по први пут организовани “Винаверови дани европске културе”. Град је угостио проф. др Гојка Тешића, Милицу Ковић (уметникову унуку) и значајне професоре и докторе наука из Београда и Новог Сада. У Библиотеци шабачкој приређен је научни скуп “Станислав Винавер и француска култура”, а у Народном музеју постављена изложба Друштва српских уметника “Лада”, као реминисценција на поставку из 1936. године, коју је отворио Винавер.

антрфиле Раблеовом делу “Гаргантуа и Пантагруел”, Винавер је дописао више од 100 страна, вођен идејом да не би требало преводити буквално, него тако да се најбоље пренесе дух оригинала, али тадашње уредништво Просвете избацило је тај додатак, који, нажалост, није ни сачуван. У преводу Мановог романа, када Том Сојер жели да каже нешто попут “Ма немој ми рећи”, Винавер “чује”: “Трт Млојка”.

антф „Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.“

антр „Ко жели да ме нађе нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и ја сам себе тражио... Ту ће наћи и то и оно што ја још не знам.“

антр „У Шапцу смо сви били истински различити људи. Није било много оних који су личили једни на друге, и говорили слично као у Паризу, Лондону или Берлину. Сви смо били посебни и другачији, и зато смо били сви једнаки. Нико није покушавао да се издигне изнад осталих покушавајући да имитира некога са бољом репутацијом. Могли смо да будемо запамћени ако увек следимо само своје могућности и квалитете. Тако је било у свим градовима у Србији, али највише у Шапцу, јер смо поносан град, и следимо свој пут.“
(Винавер као Константин у књизи
“Црно јагње и сиви соко” Ребеке Вест)

антр „Хтео сам да „направим“, пошто-пото, један разговор са Винавером. Нажалост, то ми је успело само донекле. Говор који ми је том приликом одржао, ја сам записао колико сам могао тачније. Његово изражавање личи на ракету: прво један снажан млаз у висину, па тек онда, тамо горе, расцветавање у читав круг варница. Свака идеја код њега носи у себи способност поновног распрскавања. У томе и лежи главна немогућност верног доношења Винаверовог говора, који је, око једне главне идеје, стално отварање, стално расцветавање, стално прскање у све шире кругове.“
(Новинар и књижевник, Бранимир Ћосић, Лозана 1929.)

антр Књижевно путовање у Шабац: “То је најсвеснији крај, они говоре најлепшим српским језиком, они мисле најконцизнијим српским изразом, они умеју најраздраганије да се радују, а најдуховитије се смеју. И њихова песма била је некада ненадмашна.”
(Винавер, Књижевно путовање у Шабац)

антр „Ја сам заљубљен у пролазност. За мене најстрашнија ствар – то је мрамор.“ Мрамор – то није она жива смрт која вас плаши, којој се одупирете, то је мртва смрт, пепео.“

антр „Свака мрвица са богате трпезе науке и културе до које смо долазили била је за нас алем-камен који је сијао светло и кроз ноћ, и пред којим прекодан ни само сунце није остајало мирно.“
(Винавер, “Шабачка гимназија у почетку 20. века”)
М. Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa