У ГАЛЕРИЈИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ШАПЦУ ОТВОРЕНА ЈЕ ИЗЛОЖБА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
ОД ПОРОДИЧНЕ ИДИЛЕ ДО УЖАСА РАТА
Поставка која је обишла целу Србију изложена је Шапцу. До сада непозната Надежда Петровић - С ОБЕ СТРАНЕ ОБЈЕКТИВА
У Народном музеју у Шапцу, прошлог четвртка, отворена је изложба Надежде Петровић, под називом “С обе стране објектива”. За поставку је коришћен материјал “Спомен збирке Павла Бељанског”, а изложбу која траје до 17. марта отворили су директор музеја Марко Бингулац и аутор др Јасна Кустор.
Иако је јавности првенствено позната по својим сликама, Надежда се страствено бавила и фотографијом, али ти радови дуго нису били доступни јавности. Аутор изложбе др Јасна Кустор дошла је у посед читаве серије фотографија, што је навело да трага даље док није заокружила материјал изложен у шабачком музеју.
-Када сам почела да се бавим Надеждом Петровић, колеге су ме питале:” Зашто то радиш? О њој је све речено.” Онда се деси чудо које задеси истраживача када открије нешто што је било сакривено од његових очију, као што је мој случајни сусрет са унуком Надеждине најстарије сестре Милице- наводи аутор изложбе и управник “Спомен збирке Павла Бељанског” из Новог Сада, Јасна Кустор
Надежда је почела да се бави фотографијом у време када то није било развијено ни популарно. Важи за прву жену фотографа у Србији, а пред крај живота постала је једина жена ратни фотограф у српској војсци. Међу изложеним фотографијама има предивних примера сцена из породичног живота, портрета њене породице, као и ратних фотографија из времена балканских ратова и Првог светског рата. Емотивност, страст и безрезервна љубав према породици која се кроз цео њен живот провлачи јасно се виде на фотографијама али и у њеним писмима. Будући да је била најстарија у кући Миће Петровић , водила је бригу о свим чланова породице као и о пријатељима и сликарима са којима се дружила. Захваљујући њој, у Србију су дошли Иван Мештровић, чувени словенски импресионисти Рихард Јакопич, Иван Грохар и многи други. Њену кућу у Београду препознајемо као стециште интелектуалне и уметничке елите читавог Балкана а можда и шире.
Кроз изложене фотографије можемо да пратимо њен уметнички и животни пут али и да уочимо велику емотивност коју је пренела на своје радове. Управо та сензибилност, Надежду и чини тако великом. Фотографије, много говоре, не само о њој већ и о времену у ком је живела и стварала.
Дуги низ година Народни музеј у Шапцу, у сарадњи са галеријама и музејима Србије, приређивао је изложбе најзначајнијих уметника који су обележили српско сликарство 20. века као што су Сава Шумановић, Урош Предић, Милена Павловић - Барили, Мића Поповић, Паја Јовановић и Милан Коњовић чијом излозбом је шабачки музеј и започео сарадњу са “Спомен збирком Павла Бељанског”. Поставком изложбе радова Надежде Петровић, представљено је ново виђење живота и дела наше славне уметнице.
Колекцију ”Спомен збирке Павла Бељанског” осим Надежде чини још 35 аутора. Поставка “С обе стране објектива” обишла је преко 20 пута читаву Србију, Загреб и Бањалуку. Славна уметница је личност која је данас веома цењена али је пут до тих признања био мукотрпан. Историчарка уметности Катарина Амброзић, уједно и први Надеждин биограф, 1955. године обратила се Павлу Бељанском жалећи се како има потешкоће да прикаже Надеждину изложбу у Београду, јер чак ни Вељко Петровић није веровао да би вредело изложити њене радове. Појавом монографије чија свака реченица даје повод за истраживање, коначно долази до признања Надежде Петровић као великог уметника.
Надежда Петровић, рођена је у Чачку 11. октобра 1873. године. Вишу женску школу завршила је у Београду, а потом је у истој школи радила као учитељица цртања. Њен минхенски период почиње доласком на студије сликарства код Антона Ажбеа 1898. Школујући се у Немачкој понела је најбоље особине минхенског сликарства тих година. Прихватила је минхенски колоризам, али је до краја живота, без обзира на то што је спознала велику уметност путујући по Европи, ипак остала експресиониста. Сликарство Надежде Петровић одликују снажна експресија, љубав према колориту и динамика коју постиже јаким потезима четкице и густим пастуозним намазом. С обзиром на динамику њеног живота заоставштина Надежде Петровић чини завидан број од 250 слика и преко 100 цртежа. Патриотском раду посветила је најбоље и најпродуктивније године, како би помогла свом народу и омогућила да Србија постане једна модерна и савремена земља каква је данас. С тога поред пејзажа и портрета, њен опус чине и радови са националном тематиком.
Иако је јавности првенствено позната по својим сликама, Надежда се страствено бавила и фотографијом, али ти радови дуго нису били доступни јавности. Аутор изложбе др Јасна Кустор дошла је у посед читаве серије фотографија, што је навело да трага даље док није заокружила материјал изложен у шабачком музеју.
-Када сам почела да се бавим Надеждом Петровић, колеге су ме питале:” Зашто то радиш? О њој је све речено.” Онда се деси чудо које задеси истраживача када открије нешто што је било сакривено од његових очију, као што је мој случајни сусрет са унуком Надеждине најстарије сестре Милице- наводи аутор изложбе и управник “Спомен збирке Павла Бељанског” из Новог Сада, Јасна Кустор
Надежда је почела да се бави фотографијом у време када то није било развијено ни популарно. Важи за прву жену фотографа у Србији, а пред крај живота постала је једина жена ратни фотограф у српској војсци. Међу изложеним фотографијама има предивних примера сцена из породичног живота, портрета њене породице, као и ратних фотографија из времена балканских ратова и Првог светског рата. Емотивност, страст и безрезервна љубав према породици која се кроз цео њен живот провлачи јасно се виде на фотографијама али и у њеним писмима. Будући да је била најстарија у кући Миће Петровић , водила је бригу о свим чланова породице као и о пријатељима и сликарима са којима се дружила. Захваљујући њој, у Србију су дошли Иван Мештровић, чувени словенски импресионисти Рихард Јакопич, Иван Грохар и многи други. Њену кућу у Београду препознајемо као стециште интелектуалне и уметничке елите читавог Балкана а можда и шире.
Кроз изложене фотографије можемо да пратимо њен уметнички и животни пут али и да уочимо велику емотивност коју је пренела на своје радове. Управо та сензибилност, Надежду и чини тако великом. Фотографије, много говоре, не само о њој већ и о времену у ком је живела и стварала.
Дуги низ година Народни музеј у Шапцу, у сарадњи са галеријама и музејима Србије, приређивао је изложбе најзначајнијих уметника који су обележили српско сликарство 20. века као што су Сава Шумановић, Урош Предић, Милена Павловић - Барили, Мића Поповић, Паја Јовановић и Милан Коњовић чијом излозбом је шабачки музеј и започео сарадњу са “Спомен збирком Павла Бељанског”. Поставком изложбе радова Надежде Петровић, представљено је ново виђење живота и дела наше славне уметнице.
Колекцију ”Спомен збирке Павла Бељанског” осим Надежде чини још 35 аутора. Поставка “С обе стране објектива” обишла је преко 20 пута читаву Србију, Загреб и Бањалуку. Славна уметница је личност која је данас веома цењена али је пут до тих признања био мукотрпан. Историчарка уметности Катарина Амброзић, уједно и први Надеждин биограф, 1955. године обратила се Павлу Бељанском жалећи се како има потешкоће да прикаже Надеждину изложбу у Београду, јер чак ни Вељко Петровић није веровао да би вредело изложити њене радове. Појавом монографије чија свака реченица даје повод за истраживање, коначно долази до признања Надежде Петровић као великог уметника.
К.Ј.
Најновији број
18. април 2024.
