Лакше се одлучујемо на раставу брака него на друго дете
ВИШЕ РАЗВОДА ЗБОГ СВЕКРВЕ НЕГО ЉУБАВНИЦЕ
Пропали брак иза себе данас има нешто више од 300.000 грађана, што је за петину више него прошле деценије. Просечан српски брак траје 13 година, а више од половине разведених јесу парови са децом
Светска статистика суочава нас с податком да се сваки трећи брак на свету завршава разводом и да се брачни парови данас чешће одлучују за развод него за рађање другог детета.
Ситуација у Србији нажалост прати овај светски тренд јер сваки четврти пар завршава бракоразводном парницом, а петина њих се разведе већ у првим годинама брака. Пропали брак иза себе данас има нешто више од 300.000 грађана, што је за петину више него прошле деценије. Просечан српски брак траје 13 година, а више од половине разведених јесу парови са децом. Статистика ипак сведочи да број наследника у породици смањује шансе за развод јер у трећини разведених бракова постоји једно дете, петина има двоје деце, а 3,8 процената бивших супружника троје, док свега 0,7 одсто разведених је са четворо деце. Терет самохраног родитељства носи готово 300.000 мајки и преко 75.000 очева у нашој земљи, а проценат самохраних мајки највећи је у Београду и износи 17%.
У Србији се годишње склопи око 36.000 бракова, сведоче графикони Републичког завода за статистику. Просечна млада се удаје у 28. години, а просечни младожења у 31, а с обзиром на то да просечна жена у Србији постаје мајка у 29. години, лако је закључити да је трудноћа најчешћи разлог за ступање у брак.
Највећи број родитеља у нашој земљи гаји само једно дете, тачније од 1.476.105 породица, са једним наследником има их 764.546, затим оних са двоје деце има 591.114 и свега 99.638 породица има троје малишана, а број породица са четворо и више деце, не прелази један проценат.
Нажалост, готово свака трећа породица у Србији нема дете. Највећи број таквих брачних партнера живи у руралним срединама, док сваки четврти брачни пар који живи у граду нема потомство. Подаци изведени из последњег пописа становништва сведоче да свака трећа жена која је рођена осамдесетих година 20. века нема дете, а такође мама није постала ни свака друга жена на прагу својих тридесетих, а то је тек почетак бриге демографа који упозоравају да рађање првог детета у четвртој деценији смањује шансу за поновни одлазак у породилиште.
С обзиром на то да у нашој земљи једна жена у просеку рађа 1,36 деце, не треба се чудити податку да сваке године „нестане“ град од 35.000 становника и да се број становника између два пописа смањио за 377.335 особа.
Ако се опет вратимо браку, подаци статистике нам говоре да свака четврта жена није удата, а сваки трећи мушкарац није ожењен, што преведено на језик цифара броји скоро 1,8 милиона особа које нису венчане и 3,4 милиона особа које су у браку. Свака четврта жена рађа дете ван брака, а занимљивост изведена из најновијег пописа становништва гласи да у ванбрачној заједници у Србији живи 3,83 одсто особа старијих од 15 година – односно 236.063 особе.
Судећи према овим подацима наша будућност свакако није оптимистична у погледу наталитета, али је добро имати на уму и то да не треба по сваку цену ступати у брак, јер разлога је много, а само смо ми једини одговорни за тако важну одлуку у животу. Сигурно нећемо склопити брак због тога јер се то од нас очекује, а још мање због демографске слике у држави. Присуство деце треба да учврсти једну породицу и оплемени наше животе. Деца су највеће богатство. Зашто ми то стално заборављамо? Зашто да трудноћа буде разлог за ступање у брак, а дете које треба да израсте у срећну и стабилну личност није препрека да му ускратимо присуство оба родитеља, па се олако одлучујемо и на развод? Деца разведених родитеља и сама касније несигурно ступају у брак, с погрешним очекивањима и врло често губе битку јер нису научена да се боре за љубав и срећу. Нису спремна на компромис. Наравно да се за љубав и срећу морамо борити, јер ништа на овом милом свету не пада с неба, све мора да се заслужи. Брак можда јесте прецењен и савременим генерацијама је споредна категорија, а развод је постао уобичајен начин за решавање несугласица у заједници, ипак постоји нада да ће породица вратити стари сјај браку јер он је одувек био и треба да буде – светиња, а деца треба да буду највећи благослов.
Препреке на брачном путу
Подаци Републичког завода за статистику потврђују и податак да се на развод најчешће одлучују парови без деце и супружници који живе у породичној задрузи. Искуство наших психолога, педагога и социјалних радника потврђује да ће се просечна српска жена пре развести због свекрве него због љубавнице, али шалу на страну, најмање шансе за успех имају у првом реду супружници који живе у заједници с родитељима. Свеопшта слика сиромаштва и лоше економске ситуације нам говори да се млади тешко одлучују за одвајање и поред велике жеље за самосталношћу. Многе препреке им стоје на путу да створе успешну брачну заједницу, али све некако полази од недовољних прихода за један самосталан живот, па се ту надовезују различитости у пореклу, образовању и погледима на живот, неподударности у жељама и очекивањима, а раније смо помињали и све касније ступање у брак, што опет резултира потешкоћама да се оствари потомство, а када се све то сабере, брак има велики проблем да опстане
Ситуација у Србији нажалост прати овај светски тренд јер сваки четврти пар завршава бракоразводном парницом, а петина њих се разведе већ у првим годинама брака. Пропали брак иза себе данас има нешто више од 300.000 грађана, што је за петину више него прошле деценије. Просечан српски брак траје 13 година, а више од половине разведених јесу парови са децом. Статистика ипак сведочи да број наследника у породици смањује шансе за развод јер у трећини разведених бракова постоји једно дете, петина има двоје деце, а 3,8 процената бивших супружника троје, док свега 0,7 одсто разведених је са четворо деце. Терет самохраног родитељства носи готово 300.000 мајки и преко 75.000 очева у нашој земљи, а проценат самохраних мајки највећи је у Београду и износи 17%.
У Србији се годишње склопи око 36.000 бракова, сведоче графикони Републичког завода за статистику. Просечна млада се удаје у 28. години, а просечни младожења у 31, а с обзиром на то да просечна жена у Србији постаје мајка у 29. години, лако је закључити да је трудноћа најчешћи разлог за ступање у брак.
Највећи број родитеља у нашој земљи гаји само једно дете, тачније од 1.476.105 породица, са једним наследником има их 764.546, затим оних са двоје деце има 591.114 и свега 99.638 породица има троје малишана, а број породица са четворо и више деце, не прелази један проценат.
Нажалост, готово свака трећа породица у Србији нема дете. Највећи број таквих брачних партнера живи у руралним срединама, док сваки четврти брачни пар који живи у граду нема потомство. Подаци изведени из последњег пописа становништва сведоче да свака трећа жена која је рођена осамдесетих година 20. века нема дете, а такође мама није постала ни свака друга жена на прагу својих тридесетих, а то је тек почетак бриге демографа који упозоравају да рађање првог детета у четвртој деценији смањује шансу за поновни одлазак у породилиште.
С обзиром на то да у нашој земљи једна жена у просеку рађа 1,36 деце, не треба се чудити податку да сваке године „нестане“ град од 35.000 становника и да се број становника између два пописа смањио за 377.335 особа.
Ако се опет вратимо браку, подаци статистике нам говоре да свака четврта жена није удата, а сваки трећи мушкарац није ожењен, што преведено на језик цифара броји скоро 1,8 милиона особа које нису венчане и 3,4 милиона особа које су у браку. Свака четврта жена рађа дете ван брака, а занимљивост изведена из најновијег пописа становништва гласи да у ванбрачној заједници у Србији живи 3,83 одсто особа старијих од 15 година – односно 236.063 особе.
Судећи према овим подацима наша будућност свакако није оптимистична у погледу наталитета, али је добро имати на уму и то да не треба по сваку цену ступати у брак, јер разлога је много, а само смо ми једини одговорни за тако важну одлуку у животу. Сигурно нећемо склопити брак због тога јер се то од нас очекује, а још мање због демографске слике у држави. Присуство деце треба да учврсти једну породицу и оплемени наше животе. Деца су највеће богатство. Зашто ми то стално заборављамо? Зашто да трудноћа буде разлог за ступање у брак, а дете које треба да израсте у срећну и стабилну личност није препрека да му ускратимо присуство оба родитеља, па се олако одлучујемо и на развод? Деца разведених родитеља и сама касније несигурно ступају у брак, с погрешним очекивањима и врло често губе битку јер нису научена да се боре за љубав и срећу. Нису спремна на компромис. Наравно да се за љубав и срећу морамо борити, јер ништа на овом милом свету не пада с неба, све мора да се заслужи. Брак можда јесте прецењен и савременим генерацијама је споредна категорија, а развод је постао уобичајен начин за решавање несугласица у заједници, ипак постоји нада да ће породица вратити стари сјај браку јер он је одувек био и треба да буде – светиња, а деца треба да буду највећи благослов.
Подаци Републичког завода за статистику потврђују и податак да се на развод најчешће одлучују парови без деце и супружници који живе у породичној задрузи. Искуство наших психолога, педагога и социјалних радника потврђује да ће се просечна српска жена пре развести због свекрве него због љубавнице, али шалу на страну, најмање шансе за успех имају у првом реду супружници који живе у заједници с родитељима. Свеопшта слика сиромаштва и лоше економске ситуације нам говори да се млади тешко одлучују за одвајање и поред велике жеље за самосталношћу. Многе препреке им стоје на путу да створе успешну брачну заједницу, али све некако полази од недовољних прихода за један самосталан живот, па се ту надовезују различитости у пореклу, образовању и погледима на живот, неподударности у жељама и очекивањима, а раније смо помињали и све касније ступање у брак, што опет резултира потешкоћама да се оствари потомство, а када се све то сабере, брак има велики проблем да опстане
А.Вуковић-Курдулић
Најновији број
18. април 2024.
