Дан мрмота возача аутобуса

Није лако данас бити возач аутобуса. Рајко из Богосавца је то најбоље осетио на својој кожи. Пржи он годинама српским путевима и нема проблем са тим. Нема тог округа, нити места, а Бога ми ни засеока, где гума његовог аутобуса није крочила.
Није Рајку, елем, проблем што ради. Воли он тај посао, не би га радио да не воли. Увек је обријан, намирисан, дотеран. О љубазности да и не говоримо. Нешто му од овог марта, ипак, није баро, сваки дан му постао исти. Пробуди се, спреми за посао, дотера свој аутобус код Дунава, сачека путнике, прими их у своје возило као у свој дом, кресне машину и крене. Упаркира, чека, поједе сендвич, испаркира се, крене назад и пожели лаку ноћ својим путницима. Свакодневна рутина, ништа страшно, али и путници постали свакодневно исти. Живи наш Рајко живот сличан Билу Марију, јунаку филма Дан мрмота. Ем, сваки дан исти, ем људи исти, и ко за инат сендвичи исти.
Увек га једна те иста жена понуди тим сендвичем и соком. Увек га један те исти човек пристојног изгледа приупита колико треба до одредишта. Један старији господин, као за инат, сваки дан има исто питање: „Да ли ћемо негде направити паузу, простата ме мучи?“ Исти вођа пута који одсечним гласом, сличним оним што излази из грла умишљеног официра приликом јутарње смотре војника, дели последња упутства за пут као и касету са снимљеним хитовима Леонтине, Аце Лукаса и Амадеус бенда.
Једино дестинација се мења. Јуче Врање, данас Суботица, сутра Пожаревац. Почео је Рајко очи да трља, да се и уштине понекад не би ли се пробудио из овог чудног сна. Понекад га на трен дрмне хорско скандирање слогана: „Брже, јаче, боље“, који такође живи неки свој Дан мрмота за слогане. Ништа нашем Рајку није јасно. Престао је и да их пита, јер на увек иста постављена питања, добија истоветне одговоре.
- Како је?
- Супер. У марту је плата већ достигла 395 евра.
- Може ли се од пензије?
- До краја године добиће значајно повећање пензија.
- Радиш ли негде?
- Отворено је 130.000 радних места и 55 фабрика.
- Када ће да среде ове путеве?
-Урађено је 138 километара аутопутева, обновљено чак 480 киломатра државних путева...
И тако у недоглед, све до крајње дестинације. Паркирање је обавезно у змију, и то је савладао наш Рајко, као и испаркиравање из исте и правац кући. Али, те вечери није било као ранијих. Када је кренуо да мало поспреми аутобус, види једног путника који је заспао. Није му се учинио познатим. Продрма га, а овај се некако пробуди.
- Куде ли смо ово, шефе – упита га.
- Ајде кући, стигли смо у Шабац – одговори Рајко.
- Леле, а куде је моје Власотинце – запрепасти се мистериозни путник.
- Е, мој пријатељу, далеко си ти од куће – рече Рајко и даде му онај сендвич.