ЗНАМЕНИТИ ШАБАЧКИ ГИМНАЗИЈАЛЦИ: ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ
ВЕЧИТЕ ЧЕЖЊЕ
Двоструки злочин над стваралаштвом једне од највећих српских песникиња. Неправедно маргинализована са српске књижевне сцене. Необјављена дела неким чудом нестала
Јела Спиридоновић Савић, песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици. У родном граду завршила је основну школу и Шабачку гимназију, у истом периоду када и Станислав Винавер. Студије филозофије започела је на универзитету Нотре Даме де Сион у Трсту, да би наставила у Бечу, Њујорку и Милану.
Удајом за познатог публицисту, Владимира Савића, ушла у повлашћене кругове ондашње интелектуалне елите. Савић је био инжењер, новинар и политичар, бавио се научним и књижевним радом и преводилаштвом (течно је говорио пет језика).
Јела је била активни члан Пен клуба у предратном периоду, а после рата члан Друштва књижевника Србије. Први пут се огласила 1919. године зборником песама „Са уских стаза“. Иако је време о ком је певала било тескобно, послератно, обдарена ретким сензибилитетом и филозофским умом, окренула се од таме ка светлости: И понеси ме/ понеси тако, у сјајном/ дугом путу/ твога злаћаног зрака/ о, Сунце/ Светлости моћне/ води ме из Царства мрака.
Лирско-епски спев „Пергаменти“, објављен је 1923. године. Монах Стратоник, у потрази за леком против несанице и страхова, долази до манастира Светог Симеона, који су Турци запалили због Хаџи Проданове буне. Са згаришта манастира, понео је три светиње: кандило, икону и пергаменте које је писао Свети Сава. Спев је, четири године по изласку, преведен на италијански језик, са опсежним предговором Франческа Бабудрија који је ову поезију доживео као „интимни конфликт људског духа који је створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично“.
Године 1927. излази песничка збирка „Вечите чежње“, са предговором Јована Дучића: „Јела Спиридоновић – Стана, одваја се садржином од свих млађих, чак и најбољих... Ја волим њену религиозну и дубоку инспирацију... Пут ове песникиње није завршен. Ја верујем да ће он бити широк и пун изненађења“.
Две године касније, Јела објављује песничку књигу “Јесење мелодије” и зборник прича под једноставним називом – “Приповетке”. Лирски сензибилитет је надјачао прозаисту, њене приче су песме у прози, са ликовима богатог унутрашњег живота.
Уметност на крсту
Поред писања, одржала је серију предавања на Коларчевом народном универзитету и у Колу српских сестара о животу и делу најпознатијих мистика, значају вере у човековом животу, као и религиозној тематици у књижевним делима. У Шабачкој народној књижници и читаоници, 1934. године, говорила је о Фридриху Ничеу, а предавање је касније публиковано као есеј “Трагика Ничеа.” У несрећно ратно време, 1944. године, у издању Српске књижевне задруге излази књига есеја „Сусрети“, коју чине сабрана предавања: Религиозно осећање и садашњица, Реквијем песнику Рилкеу, Франси Зам, Исидора Секулић, Гетеов пут ка светлости, Десанка Максимовић, Фра Анђелико, Значај унутрашњег живота за развој личности и поменути есеј о Ничеу. Крајем исте године, уредник издања, Светислав Стефановић, стрељан је као издајник, Јела оцењена као „сарадница фашистичког окупатора“, а њено дело као “недостојно, неродољубиво и издајничко”. Тада је глас ове уметнице утихнуо, а њено стваралаштво маргинализовано.
У послератном периоду, њено име је први пут поменуто двадесет година касније, када је у Антологију српског песништва Миодраг Павловић уврстио њену песму „Фебруар“. Иста песма нашла се и у антологији „Модерно српско пјесништво“ Стевана Тонтића (1991. године) и у „Духу модернизма“ Васе Павковића, у коме је изазвала „снажан мистични доживљај“.
Први који је њену поезију анализирао, после две деценије тишине и заборава, био је Радомир Константиновић, који је закључио да се песникиња непрестано налазила у раздирућој дисхармонији између жеље да досегне вишу, трансцендентну стварност и страха да јој се потпуно препусти. У својој анализи, највише простора посвећује песми „Жена“, која је, по његовом мишљењу, најбоља: Жене/ све оне носе крвави крст/ црвени крст Материнства/ све оне носе пламену звезду/ румену звезду са Истока/ зато су њихове очи/ чудно дубоке/ крст удубљује/ Зато су њихове очи пуне светлости/ звезде одблешу/ Ал око усана/ лебди им нешто детиње/ што се не буни/ на Крст/ и не чуди се Звезди.../
Док су једни истицали мистицизам и трансцендентност у њеној поезији, а други откривали и наглашавали чулност, песма „Молитва“ из збирке „Вечите чежње“, можда је понајбоље дефинише и као песникињу и као жену. Драма лирске јунакиње догађа се у њеној амбивалентности – жудња за потпуним сједињењем са Богом у чедности и аскези са једне стране, а са друге, жеља за физичким спајањем са човеком кога воли. Ова песма је исплетена од етеричних и плотских нити са потресним признањем неразрешеног дуализма - „жеље да се буде и не буде жена“. О Ти што си створио/ лиснато дрвеће горско/ и густо дивље биље/ и цветова главице мале/ и чију бескрајну Милост/ све птице песмом хвале/ ослободи ми душу лаку/ тешких телесних уза/ и плоти врелих суза...
Изгубљени рукописи
У есеју о Јели Спридоновић Савић, који је поговор књиге Изабраних дела ове уметнице - „Чежње“, Јована Реба, приређивач, закључује: „Данас се само можемо замислити над визијом – како би изгледала слика савремене женске књижевности да дело Јеле Спиридоновић Савић није било екскомуницирано из српске културе. Комплексно књижевно искуство свакако би инспирисало и извршило одређени утицај на послератне и савремене генерације списатељица и писаца... Стога је толико важно демистификовати традицију и скинути гвоздену завесу са лика и дела забрањених, заборављених и маргинализованих уметница, које су предуго биле невидљиве у оквиру књижевне историографије“.
У књизи “Знаменити Шапчани” аутор Бранко Шашић је навео да се необјављена дела Јеле Спиридоновић Савић: поеме „Немањићи“ и „Дневник песника луталице“, бајке „Између сна и јаве“, есеји „Сусрети ИИ, „Приповетке ИИ“, опаске „Прах с лептирових крила“ и роман „Записи праведног Илије“, чувају у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Међутим, тамо их више нема. Пронашли смо само једну њену песму у рукопису - „Поцерју“. Упорно се питамо – шта је са осталим Јелиним рукописима?
- Један од највећих злочина у српској култури је онај који учињен Јели Спиридоновић Савић. Непојмљиво је да нема више ни помена њеним необјављеним делима која је баштинио Архив. ИК “Глас Цркве” планира да на лето објави Сабрана дела, она која су сачувана, да бисмо се вратили Јели, која уз Исидору Секулић и Десанку Максимовић, представља велику песничку тријаду српског народа. Надамо се да ћемо издавањем ових дела некога подстаћи да се огласи и заједно са нама потражи и, верујемо, пронађе затомљена дела, каже протођакон др Љубомир Ранковић.
Порта Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Шапцу ускоро ће имати ексклузивни врт културе, а један његов део, кутак српске поезије, носиће име Јеле Спиридоновић Савић.
“Песници су глорификатори и овога и онога света, а мистици само оног света. Али им зато песници позавидети могу, што се мистици увек крећу у сунчано — светлој атмосфери радости. Но, трновит је и болан пут док се до те радости дође. Мало по мало, морају се остављати: све сујете, све амбиције, сви егоизми, мора се тако рећи „бити испражњен собом“, ослободити се потпуно нашега „ја“, како они веле, јер тек у нама тако испражњенима, ослобођенима има места за љубав и милост. Чини нам се, да мистици сви имају златни кључ, оне велике тајне: „Шта тражите на свету? — Срећу? — Тамо је нећете наћи.“ Изгледа чудновато, да баш они, који су окренули своје лице од овога света, јесу једини радосни на овоме свету. Себични и егоцентрични, сексуални и плотски, амбициозни и славе похлепни нису радосни људи никада. Ми добро знамо: да су еротици — меланхолици славе похлепни: жучни; себични: у вечном немиру душе своје. Далеко, далеко, као скоро небо од земље, од те плотске потиштености живе у сјају бесконачне, непомућене радости мистици.”
(Одломак из текста “Жене мистици”)
Удајом за познатог публицисту, Владимира Савића, ушла у повлашћене кругове ондашње интелектуалне елите. Савић је био инжењер, новинар и политичар, бавио се научним и књижевним радом и преводилаштвом (течно је говорио пет језика).
Јела је била активни члан Пен клуба у предратном периоду, а после рата члан Друштва књижевника Србије. Први пут се огласила 1919. године зборником песама „Са уских стаза“. Иако је време о ком је певала било тескобно, послератно, обдарена ретким сензибилитетом и филозофским умом, окренула се од таме ка светлости: И понеси ме/ понеси тако, у сјајном/ дугом путу/ твога злаћаног зрака/ о, Сунце/ Светлости моћне/ води ме из Царства мрака.
Лирско-епски спев „Пергаменти“, објављен је 1923. године. Монах Стратоник, у потрази за леком против несанице и страхова, долази до манастира Светог Симеона, који су Турци запалили због Хаџи Проданове буне. Са згаришта манастира, понео је три светиње: кандило, икону и пергаменте које је писао Свети Сава. Спев је, четири године по изласку, преведен на италијански језик, са опсежним предговором Франческа Бабудрија који је ову поезију доживео као „интимни конфликт људског духа који је створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично“.
Године 1927. излази песничка збирка „Вечите чежње“, са предговором Јована Дучића: „Јела Спиридоновић – Стана, одваја се садржином од свих млађих, чак и најбољих... Ја волим њену религиозну и дубоку инспирацију... Пут ове песникиње није завршен. Ја верујем да ће он бити широк и пун изненађења“.
Две године касније, Јела објављује песничку књигу “Јесење мелодије” и зборник прича под једноставним називом – “Приповетке”. Лирски сензибилитет је надјачао прозаисту, њене приче су песме у прози, са ликовима богатог унутрашњег живота.
Уметност на крсту
Поред писања, одржала је серију предавања на Коларчевом народном универзитету и у Колу српских сестара о животу и делу најпознатијих мистика, значају вере у човековом животу, као и религиозној тематици у књижевним делима. У Шабачкој народној књижници и читаоници, 1934. године, говорила је о Фридриху Ничеу, а предавање је касније публиковано као есеј “Трагика Ничеа.” У несрећно ратно време, 1944. године, у издању Српске књижевне задруге излази књига есеја „Сусрети“, коју чине сабрана предавања: Религиозно осећање и садашњица, Реквијем песнику Рилкеу, Франси Зам, Исидора Секулић, Гетеов пут ка светлости, Десанка Максимовић, Фра Анђелико, Значај унутрашњег живота за развој личности и поменути есеј о Ничеу. Крајем исте године, уредник издања, Светислав Стефановић, стрељан је као издајник, Јела оцењена као „сарадница фашистичког окупатора“, а њено дело као “недостојно, неродољубиво и издајничко”. Тада је глас ове уметнице утихнуо, а њено стваралаштво маргинализовано.
У послератном периоду, њено име је први пут поменуто двадесет година касније, када је у Антологију српског песништва Миодраг Павловић уврстио њену песму „Фебруар“. Иста песма нашла се и у антологији „Модерно српско пјесништво“ Стевана Тонтића (1991. године) и у „Духу модернизма“ Васе Павковића, у коме је изазвала „снажан мистични доживљај“.
Први који је њену поезију анализирао, после две деценије тишине и заборава, био је Радомир Константиновић, који је закључио да се песникиња непрестано налазила у раздирућој дисхармонији између жеље да досегне вишу, трансцендентну стварност и страха да јој се потпуно препусти. У својој анализи, највише простора посвећује песми „Жена“, која је, по његовом мишљењу, најбоља: Жене/ све оне носе крвави крст/ црвени крст Материнства/ све оне носе пламену звезду/ румену звезду са Истока/ зато су њихове очи/ чудно дубоке/ крст удубљује/ Зато су њихове очи пуне светлости/ звезде одблешу/ Ал око усана/ лебди им нешто детиње/ што се не буни/ на Крст/ и не чуди се Звезди.../
Док су једни истицали мистицизам и трансцендентност у њеној поезији, а други откривали и наглашавали чулност, песма „Молитва“ из збирке „Вечите чежње“, можда је понајбоље дефинише и као песникињу и као жену. Драма лирске јунакиње догађа се у њеној амбивалентности – жудња за потпуним сједињењем са Богом у чедности и аскези са једне стране, а са друге, жеља за физичким спајањем са човеком кога воли. Ова песма је исплетена од етеричних и плотских нити са потресним признањем неразрешеног дуализма - „жеље да се буде и не буде жена“. О Ти што си створио/ лиснато дрвеће горско/ и густо дивље биље/ и цветова главице мале/ и чију бескрајну Милост/ све птице песмом хвале/ ослободи ми душу лаку/ тешких телесних уза/ и плоти врелих суза...
Изгубљени рукописи
У есеју о Јели Спридоновић Савић, који је поговор књиге Изабраних дела ове уметнице - „Чежње“, Јована Реба, приређивач, закључује: „Данас се само можемо замислити над визијом – како би изгледала слика савремене женске књижевности да дело Јеле Спиридоновић Савић није било екскомуницирано из српске културе. Комплексно књижевно искуство свакако би инспирисало и извршило одређени утицај на послератне и савремене генерације списатељица и писаца... Стога је толико важно демистификовати традицију и скинути гвоздену завесу са лика и дела забрањених, заборављених и маргинализованих уметница, које су предуго биле невидљиве у оквиру књижевне историографије“.
У књизи “Знаменити Шапчани” аутор Бранко Шашић је навео да се необјављена дела Јеле Спиридоновић Савић: поеме „Немањићи“ и „Дневник песника луталице“, бајке „Између сна и јаве“, есеји „Сусрети ИИ, „Приповетке ИИ“, опаске „Прах с лептирових крила“ и роман „Записи праведног Илије“, чувају у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу. Међутим, тамо их више нема. Пронашли смо само једну њену песму у рукопису - „Поцерју“. Упорно се питамо – шта је са осталим Јелиним рукописима?
- Један од највећих злочина у српској култури је онај који учињен Јели Спиридоновић Савић. Непојмљиво је да нема више ни помена њеним необјављеним делима која је баштинио Архив. ИК “Глас Цркве” планира да на лето објави Сабрана дела, она која су сачувана, да бисмо се вратили Јели, која уз Исидору Секулић и Десанку Максимовић, представља велику песничку тријаду српског народа. Надамо се да ћемо издавањем ових дела некога подстаћи да се огласи и заједно са нама потражи и, верујемо, пронађе затомљена дела, каже протођакон др Љубомир Ранковић.
Порта Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Шапцу ускоро ће имати ексклузивни врт културе, а један његов део, кутак српске поезије, носиће име Јеле Спиридоновић Савић.
(Одломак из текста “Жене мистици”)
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
