ТРАГОМ НАШЕГ НАТПИСА „ВЕЛИКЕ ЧЕЖЊЕ“ ИЗ ПРОШЛОГ БРОЈА
ДЕМАНТИ И АПЕЛ
Рукописе Јеле Спридовић Савић никада није баштинио Архив. Где су?
У прошлом броју „Гласа Подриња“, у тексту „Велике чежње“ о Јели Спиридоновић Савић, написали смо да је њена необјављена дела баштинио Међуопштински историјски архив у Шапцу. Руководили смо се податком који смо пронашли у књизи „Знаменити Шапачани и Подринци“ Бранка Шашића. На страни 278, аутор наводи: „Остала су дела, необјављена, која се данас чувају у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу... Заслужују ли да угледају светлост дана?“
Међутим, испоставило се да Јелини рукописи никада нису ни стигли до Архива. Да јесу, морали би бити заведени.
- У збирци Поклони и откупи имамо 1463 предмета у двадесет и две архивске кутије. Фонд се води хронолошки, из дана у дан, од 1953. године. У питању су појединачна и групна документа - фотографија, текст, књига, научни рад, нешто што је занимљиво за прошлост овог краја... Сваки документ добија своју сигнатуру и не може да се загуби, каже историчар Радомир Петровић.
У Међуопштинском историјском архиву, године 1956. под редним бројевима 106, 106а, 107, 108 и 108а, заведени су поклони Јеле Спиридоновић Савић: песма у рукопису Поцерју, њена и биографија њеног оца, писмо Михаила Спиридоновића његовој вереници Олги и позивница за њихово венчање упућена Јањи и Јелени Спридоновић (Јелини деда и баба по оцу).
Пронашли смо писмо, које је 11. октобра 1956. године тадашњи управник Државног архива у Шапцу Слободан Петровић упутио Јели Спиридоновић Савић. У том писму, он моли песникињу да му пошаље своју биографију, „а она ће се налазити на првој страни Ваше фасцикле коју ћу образовати одмах по пријему оних Ваших омиљених песама које сте ми обећали.“ У истим редовима се наводи: „и поред Ваше дивне скромности, никако не одустајем од намере да Ваше име ставим у ред наших знаменитих Подринаца.“ Још тражи од ње биографију њеног оца Михаила и неки документ његовом руком писан. Очигледно је да му је Јела брзо одговорила на то писмо, јер управник пише следеће, 30. октобра исте године. У име Архива, захваљује јој на „документима која сте нама послали“.
И то је све. Нигде нема ни помена о њеним необјављеним делима, осим што их је Јела педантно набројала у биографији коју је послала. Али, рукуписа нема. У Архиву никада нису ни била. Где су?
Апелујемо на наследнике дела Јеле Спиридоновић Савић, њене потомке, поштоваоце и целокупну јавност да се, уколико поседују било какву информацију о Јелиним несталим рукописима, јаве у редакцију „Гласа Подриња“. Подсећамо да Међуопштински историјски архив откупљује дела која су од важности за културу Шапца и Србије. Верујемо да би се и Град радо одазвао и наградио ову пажњу.
Јела је отишла у свет у који је за живота веровала, у септембру 1974. године. Четрдесет и три године су прошле. Још једном апелујемо на свест и савест јавности да отргну забораву песме Немањићи, поему Дневник песника луталице, бајке Између сна и јаве, есеје Сусрети ИИ, Приповетке ИИ, опаске Прах с лептирових крила и роман Записи праведног Илије.
У прошлом броју „Гласа Подриња“, у тексту „Велике чежње“ о Јели Спиридоновић Савић, написали смо да је њена необјављена дела баштинио Међуопштински историјски архив у Шапцу. Руководили смо се податком који смо пронашли у књизи „Знаменити Шапачани и Подринци“ Бранка Шашића. На страни 278, аутор наводи: „Остала су дела, необјављена, која се данас чувају у Међуопштинском историјском архиву у Шапцу... Заслужују ли да угледају светлост дана?“
Међутим, испоставило се да Јелини рукописи никада нису ни стигли до Архива. Да јесу, морали би бити заведени.
- У збирци Поклони и откупи имамо 1463 предмета у двадесет и две архивске кутије. Фонд се води хронолошки, из дана у дан, од 1953. године. У питању су појединачна и групна документа - фотографија, текст, књига, научни рад, нешто што је занимљиво за прошлост овог краја... Сваки документ добија своју сигнатуру и не може да се загуби, каже историчар Радомир Петровић.
У Међуопштинском историјском архиву, године 1956. под редним бројевима 106, 106а, 107, 108 и 108а, заведени су поклони Јеле Спиридоновић Савић: песма у рукопису Поцерју, њена и биографија њеног оца, писмо Михаила Спиридоновића његовој вереници Олги и позивница за њихово венчање упућена Јањи и Јелени Спридоновић (Јелини деда и баба по оцу).
Пронашли смо писмо, које је 11. октобра 1956. године тадашњи управник Државног архива у Шапцу Слободан Петровић упутио Јели Спиридоновић Савић. У том писму, он моли песникињу да му пошаље своју биографију, „а она ће се налазити на првој страни Ваше фасцикле коју ћу образовати одмах по пријему оних Ваших омиљених песама које сте ми обећали.“ У истим редовима се наводи: „и поред Ваше дивне скромности, никако не одустајем од намере да Ваше име ставим у ред наших знаменитих Подринаца.“ Још тражи од ње биографију њеног оца Михаила и неки документ његовом руком писан. Очигледно је да му је Јела брзо одговорила на то писмо, јер управник пише следеће, 30. октобра исте године. У име Архива, захваљује јој на „документима која сте нама послали“.
И то је све. Нигде нема ни помена о њеним необјављеним делима, осим што их је Јела педантно набројала у биографији коју је послала. Али, рукуписа нема. У Архиву никада нису ни била. Где су?
Апелујемо на наследнике дела Јеле Спиридоновић Савић, њене потомке, поштоваоце и целокупну јавност да се, уколико поседују било какву информацију о Јелиним несталим рукописима, јаве у редакцију „Гласа Подриња“. Подсећамо да Међуопштински историјски архив откупљује дела која су од важности за културу Шапца и Србије. Верујемо да би се и Град радо одазвао и наградио ову пажњу.
Јела је отишла у свет у који је за живота веровала, у септембру 1974. године. Четрдесет и три године су прошле. Још једном апелујемо на свест и савест јавности да отргну забораву песме Немањићи, поему Дневник песника луталице, бајке Између сна и јаве, есеје Сусрети ИИ, Приповетке ИИ, опаске Прах с лептирових крила и роман Записи праведног Илије.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
