Фото: UTSA Athletics
ДУШАН МАКЕВИЋ О ПРВЕНСТВУ, КАРИЈЕРИ, БУДУЋНОСТИ
ХВАЛА АТЛЕТИЦИ, АЛИ ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ДРУГЕ СТВАРИ
“Још пре одласка у Америку знао сам да атлетика неће бити моје главно занимање. Научила ме је неким животним принципима, донела ми путовања, познанства, али је време за професију за коју сам се школовао” – најављује крај атлетске каријере Шапчанин који живи и ради у САД
Није Душан Макевић имао много времена за тренинге и припрему наступа на Европском првенству. Практично са аеродрома је отишао у Арену, задужио опрему Србије, наступио на Балканском, а потом и ЕП где је, у својој дисциплини, био једини представник Србије и бивше Југославије.
Сада када су се слегли утисци, како гледаш на свој наступ у Београду?
- Била је то лепа авантура и велико достигнуће јер себе сматрам рекреативним атлетичарем. Конкуренција јака, али на то сам навикао у САД. Норму сам постигао у Бостону (08:03,32), а био сам, у тој трци седми. Лепо звучи да сам био једини представник региона, али то, нажалост више говори о стању у атлетици. Јесте тешка норма, али ја сам доказ да се може достићи без озбиљних припрема. Не знам да објасним како неки атлетичари код нас проводе месеце на припремама (ЦГ, Златибор, Копаоник), а не могу да остваре норму.
Дан пред наступ на Европском првенству, трку си посветио деди, чију слику си поставио на свој фб профил?
- Слику сам нашао случајно код баке, а о деда Сави Бурмазевићу сам слушао и раније. Хтео сам да га оживим у сећањима, његову победу на армијском кросу у Неготину. Вероватно и таленат носим од њега.
Који су најупечатљивији тренуци твоје каријере када се осврнеш на прошлост?
- У САД сам за четири године трчао од Сијетла на северозападу до Мајамија на југоистоку. Свака трка носи неку драж. Најважнији су били шампионати конференција где је битнији екипни од појединачног пласмана. Ипак, верујте да се са годинама мења приступ. Све те трке, као и ову у Арени, трчао сам рутински, док сам у јуниорским годинама уносио много више емоција, те највише памтим јуниорску титулу у кросу 2011. и наступ на ЕП када сам био 23. од 109 учесника.
Причали смо пре 14 - 15 месеци, онда си још био студент, а сада си софтверски инжењер?
- Дипломирао сам на Универзитету у Сан Антонију, а запослио сам се у Остину, где сада живим. Радим у технолошком сектору на развоју софтвера, највише на бази података компаније чија примарна делатност је истраживање и консалтинг за медицинске установе.
Шта је, од материјалних ствари, неопходно да би се створио атлетски репрезентативац?
- Атлетика је спорт сиромашних, не треба много финансија за успех, али морамо имати минимум за 21. век, попут инфраструктуре. У Шапцу атлетичари немају тушеве, свлачионице, а да не говорим о стази, стартним блоковима, препонама, својим теретанама. Најнеопходније је да буде здрава група за тренинг, стручни тренер који је добар психолог и нове патике на 2 или 3 месеца због превенције повреда.
Да ли је “усуд” атлетичара у Србији да се боре за медаље које ће донети националну пензију како би овај спорт био професија у пуном смислу?
- Не желим да коментаришем на ту тему. Уклонио сам се из те приче, тако да је јасно шта мислим о томе, а ни то национално признање није нека велика цифра.
Да ли си се навикао на живот у САД, недостаје ли ти Србија, доласци?
- Ретко ко ми саветује да се вратим и не долазим често, а већина се жали на услове живота. Пре првог одласка многе ствари о нашој земљи биле су ми јасне. Носталгије има, али је у време интернета, то знатно другачије, испрати се све лако и брзо, чак и оно што се дешава на другој страни света.
Атлетика је твоја љубав, али имаш другу каријеру од које живиш. Има ли места, у тим околностима, за “краљицу спортова”?
- Знао сам и пре одласка да атлетика неће бити мој живот. Научила ме је да се упорност исплати, помогла ми је да стекнем добре навике, платила ми школовање, донела путовања, познанства, али време је за “нови лист”. Тренирати на овом нивоу захтева много енергије, а после сваког тренинга јако сам исцрпљен. Знатно сам смршао у последњих шест месеци. Јасно је да то, у комбинацији са осам сати рада, није одрживо. Један је живот, једна младост. Посао је примаран, а спорт остаје у виду џогирања, рекреације.
Сада када су се слегли утисци, како гледаш на свој наступ у Београду?
- Била је то лепа авантура и велико достигнуће јер себе сматрам рекреативним атлетичарем. Конкуренција јака, али на то сам навикао у САД. Норму сам постигао у Бостону (08:03,32), а био сам, у тој трци седми. Лепо звучи да сам био једини представник региона, али то, нажалост више говори о стању у атлетици. Јесте тешка норма, али ја сам доказ да се може достићи без озбиљних припрема. Не знам да објасним како неки атлетичари код нас проводе месеце на припремама (ЦГ, Златибор, Копаоник), а не могу да остваре норму.
Дан пред наступ на Европском првенству, трку си посветио деди, чију слику си поставио на свој фб профил?
- Слику сам нашао случајно код баке, а о деда Сави Бурмазевићу сам слушао и раније. Хтео сам да га оживим у сећањима, његову победу на армијском кросу у Неготину. Вероватно и таленат носим од њега.
Који су најупечатљивији тренуци твоје каријере када се осврнеш на прошлост?
- У САД сам за четири године трчао од Сијетла на северозападу до Мајамија на југоистоку. Свака трка носи неку драж. Најважнији су били шампионати конференција где је битнији екипни од појединачног пласмана. Ипак, верујте да се са годинама мења приступ. Све те трке, као и ову у Арени, трчао сам рутински, док сам у јуниорским годинама уносио много више емоција, те највише памтим јуниорску титулу у кросу 2011. и наступ на ЕП када сам био 23. од 109 учесника.
Причали смо пре 14 - 15 месеци, онда си још био студент, а сада си софтверски инжењер?
- Дипломирао сам на Универзитету у Сан Антонију, а запослио сам се у Остину, где сада живим. Радим у технолошком сектору на развоју софтвера, највише на бази података компаније чија примарна делатност је истраживање и консалтинг за медицинске установе.
Шта је, од материјалних ствари, неопходно да би се створио атлетски репрезентативац?
- Атлетика је спорт сиромашних, не треба много финансија за успех, али морамо имати минимум за 21. век, попут инфраструктуре. У Шапцу атлетичари немају тушеве, свлачионице, а да не говорим о стази, стартним блоковима, препонама, својим теретанама. Најнеопходније је да буде здрава група за тренинг, стручни тренер који је добар психолог и нове патике на 2 или 3 месеца због превенције повреда.
Да ли је “усуд” атлетичара у Србији да се боре за медаље које ће донети националну пензију како би овај спорт био професија у пуном смислу?
- Не желим да коментаришем на ту тему. Уклонио сам се из те приче, тако да је јасно шта мислим о томе, а ни то национално признање није нека велика цифра.
Да ли си се навикао на живот у САД, недостаје ли ти Србија, доласци?
- Ретко ко ми саветује да се вратим и не долазим често, а већина се жали на услове живота. Пре првог одласка многе ствари о нашој земљи биле су ми јасне. Носталгије има, али је у време интернета, то знатно другачије, испрати се све лако и брзо, чак и оно што се дешава на другој страни света.
- Знао сам и пре одласка да атлетика неће бити мој живот. Научила ме је да се упорност исплати, помогла ми је да стекнем добре навике, платила ми школовање, донела путовања, познанства, али време је за “нови лист”. Тренирати на овом нивоу захтева много енергије, а после сваког тренинга јако сам исцрпљен. Знатно сам смршао у последњих шест месеци. Јасно је да то, у комбинацији са осам сати рада, није одрживо. Један је живот, једна младост. Посао је примаран, а спорт остаје у виду џогирања, рекреације.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
