ГОЗБЕ ЧУВАЈУ ОБИЧАЈ

У Мачви се зна. Ускршњу радост отварају Дреновчани, прихватају Метковчани, а потом све тако редом. Свако село има своју преславу. Обичај је сличан, а вашари неизбежни. Некад ради престижа, данас мање-више ради испуњавања дечјих жеља. Могуће и упознавања, а понекад исход буде и оно судбоносно ДА.

Корени из хајдучке бусије
Старији су говорили, а омладина слушала. Појединци су “упијали” речи очева или дедова као сунђер воду. Преносећи причу “с колена на колено”, кажу обичај преславе потиче из хајдучког времена и везан је за гошћења ових “јунака” из “горе зелене”.
Данас се богата трпеза припрема углавном ради гошћења сличног типа али због дочека рођака, кумова, пријатеља... Наздравља се најчешће за укупан берићет куће, срећно ново лето... Иконографија је свугде слична.
Капије на мачванским двориштима су махом широм отворене. Домаћини свеже избријани у новом оделу с шеширом на глави. Већина их на кућном прагу ишчекују госте. Шинска кола и фијакере су одавно замениле лимузине. Многи паркирају на травњацима или крај асфалтних путева.
Наш домаћин се радује пуним аутомобилима. Гласно размишља: “Добро би било да сви дођу.”
Посебно му је стало до оних највиђенијих. Припремљено је доста хране и не би било добро да пропадне. Десетак дана је трајало право мобилно стање.
Ограда префарбана. Зидови миришу на нови креч. Трава на дворишту строго подшишана, готово као на неком уредном фудбалском игралишту.
Жене су знатно раније почеле спремање ситних колача и Васкршњих торти. Мушкарци су припремили прасад, јагњад, пиће... Нема да нема. Посебно у Мачви. Зна се одувек да за преславу и славу мора свега да има. Ту ниједан домаћин не штеди ни новца ни труда, а после како буде.
Гости се као по неком неписаном правилу прво мало задрже на дворишту. Потом разгледају шталу. У гостинској соби која се некад називала оџаклија одвија се послужење. Приликом окупљања за богатом трпезом прво се чека кум. За софром обично започиње прича. Пре свега о здрављу, новој летини, откупу свиња и млека, школовању деце...
А кад потом крене ручак, зна се ред. Прво супа, па кување, пихтије, сарма, печење, салата... Пиће је по жељи, а списак понуђеног подугачак.

Дукати мерило вредности
Вашари су за разоноду. Између осталог пре пола века била је то велика “смотра” удавача и момака за женидбу. Дукати су често били пресудни. Данас се вашарима највише радују деца.
Гости знају и то поштују. Никада на преславу не долазе празних руку. Деца “облећу” око вас и највише се радују поклонима.
Старији људи обично коментаришу да је значај некадашњих преслава, неупоредив са овим данашњим. Некада је кажу то била јединствена прилика да се људи окупе, резмене мишљења, забаве и разоноде уз разноврсне посластице.
Чињеница је да све до пре више деценија мачвански путеви нису били асфалтирани, а аутобуски саобраћај редак. На преславе се углавном долазило добро нагланцаним шинским колима, а у бољем случају фијакером или чезама. Коње су за ту прилику специјално припремали, тако да их комшије и домаћини успут могу лепо видети.
Није као ово данас. Сви седну у лимузину. Протутње поред нас и не види се ништа, коментарише баба Вука.
Било како било преславе су наџивеле векове, забране и разне режиме и остале као мозаик богате српске традиције.