ВАСКРС СА ЂАКОНОМ НИКОЛОМ КОВАЧЕВИЋЕМ
СМРТИ, ГДЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ?
О предстојећем, највећем хришћанском празнику, за „Глас Подриња“ говори ђакон Никола Ковачевић, докторанд на Богословском факултету у Београду: Васкршња радост даје смисао животу. Шта значи бити аутентични човек у Цркви? Васкрс у свакодневном животу хришћанина. Како да не узвраћамо зло злим, а да не постанемо мазохисти? Сагледавање света из перспективе свих. У човеку је рај
Христос је једино ново под Сунцем
У Књизи Проповедниковој (која је компилација разних мудрих изрека) пише: „Ничег новог нема под Сунцем. Таштина над таштинама, све је таштина“. Ово је став старога света који исправља Нови завет. Једина новина под Сунцем која се никад до тада није догодила, нити ће се поновити до краја света, јесте Васкрсење Христово. Смрт и пропадљивост су тим догађајем изгубиле власт над створеним светом. Пре него је свет настао није било ништа, осим Бога. Бог је хтео, кад је стварао свет, да свет постоји и живи. Међутим, оно што има почетак, мора неизоставно да има и крај. Како је Бог помирио природни ток ствари са својом жељом да створени свет, који има почетак, ипак нема крај? Тако што је створио човека, да он буде тај који ће у себи садржати сву постојећу природу, како видљиву, тако и невидљиву. Да човек као такав, целовит, у име целе творевине, пристане да са Богом живи у заједници љубави не би ли постојао вечно читав свет. Другим речима, да буде мост између створеног и нествореног. Први човек, Адам, који се у Старом завету назива син Божји, одбио је тај дар и изабрао супротно. Тада се десило оно што је до тада била само могућност – смрт је постала крајња реалност и коначност за све. Баш због тога, Исус Христос се родио као смртни човек – да исправи Адамов погрешан избор. Он је имао све особине наше природе, али није имао греха, јер грех није особина природе, него је последица погрешне употребе слободе воље. Он је дозволио да буде брутално усмрћен да би, кроз страдање, подигао из мртвих људску природу која у себи рекапитулира све што постоји, и учинио је снажнијом од смрти. Апостол Павле у једној химни каже: „Смрти, где ти је жалац?“ То одушевљење, та победа, јесте суштина васкршње радости. Сваки хришћански празник, наравно и Божић, увод је у Васкрс, бива ради њега. Када је Христос разапет, Његови ученици су били у паничном страху, јер нису разумели шта се то сада дешава са Оним у кога су положили наду. Да су се уздали само у Његово учење, не би било разлога за страх, јер су већ били поучавани, имали су учење. Међутим, када им је објављено да је њихов Учитељ жив, отворило им се срце и постало шире од небеса, више се нису ничега бојали, што су касније и посведочили до смрти: апостоли Павле и Петар у Риму, Тома у Индији, Андреј у Русији и бројни други, на разним странама света... Васкршња радост даје смисао животу. Православна вера представља веру у Бога који је из љубави према нама победио смрт, а не просто у свемоћног Бога који може да победи смрт, иако је то чињеница коју не поричемо. Када вера у нама због наших грехова почне да јењава, ми смо дужни да покајањем себе исправљамо. Зато пре Васкрса имамо период Часног поста. Трудимо се да поново оживимо у себи пламен вере у Васкрслог Христа који, нашом кривицом, замире у нама.
Људи као мали богови
Људи често праве паралелу између хришћанства и етике, заборављајући да је најважнија црта хришћанства љубав према Богу и ближњима, а не неки скуп упутстава да се буде добар човек. Кад неког волимо, тада није потребно да нам се заповеда шта би требало да радимо – то нам је савршено јасно. У Светом Писму Господ говори преко пророка Јоиља: „И биће у оне дане кад излијем Духа свога на вас да нико неће морати да вас поучава, него ћете сви знати и сви познати Господа од малог до великога“. Значи, та врста познања долази од живе вере коју дарује Дух Свети, и коју, као преко потребан светионик, одржава Црква кроз богослужење. Али и човек сам мора да се потруди да усвоји тај дар, да пожели могућност да упозна Бога. Кад се све сведе само на морал, на традицију и обичаје, то је подједнако лоше, као и неприхватање било какве вере, јер је крајњи исход непознавање Бога. Христос каже: „Неће свако који ми говори Господе, Господе, ући у Царство Небеско.“ То су речи за опомену. Није поента у томе да се декларативно човек изјасни као хришћанин, него да осети радост хришћанства, које долази од сазнања да је Бог уместо човека решио његов највећи проблем – проблем смрти. Све што би требало да урадимо је да себе оспособимо да примимо дар Божији. Ми смо данас сведоци да се под плаштом хуманизма маскирају разни нехришћански антрополошки модели, понекад дијаметрално различити један од другога. Не ради се о људским правима, она су загарантована стварањем човека као слободног бића. Међутим, као Црква меримо их речима апостола Павла: „Све ми је слободно, али ми није све на корист“. Дакле, ми сматрамо да нам је на корист оно што у нама не умањује радост доживљаја вере у Васкрслог Христа. Ако ми мој модел живота смета да се обрадујем васкрсењу, онда нешто није у реду са тим моделом и са мном као човеком, јер у чињеници васкрсења се открива оно што је најсветије, а то је да Бог за све створено жели да има пуноћу живота. Дар Божји људима и овом свету није просто да постоје, него да постоје онако како постоји Бог - да постану мали богови, или богови по благодати. То је бесцен-цена Божијег дара људима у Христу, то је мера људског достојанства. У Псалмима се каже: „Стаде Бог на сабору богова“. Значи, наши оквири природног постојања нису довољни да бисмо осетили пуноћу живота какву нам је Бог наменио. То можемо постићи искључиво у сарадњи и заједници са Њим. Васкрс открива управо ту димензију постојања људи. Зато се Христос вазноси на небо као Богочовек, а не као Син Божји какав је дошао на свет, јер нашу људску природу узводи и поставља на раван Бога.
Смисао празника у свакодневици
Сврха празника лежи у суштини празнованог догађаја. Да искористимо пример из наше свакодневице: Кад ме неко вређа и ниподаштава, могу да се љутим на њега, али га не одбацујем, јер је, као и ја, наследник пуноће живота који Бог дарује. Значи, могу да нађем у себи довољно снаге да, кад прође љутња, опростим, не зато што сам мазохиста, него зато што дубље сагледавам његово крајње достојанство. Једно је кад се љутим, а потпуно друго кад враћам истом мером, или гајим мржњу према другоме. Разлог неузвраћања зла за зло требало би да произилази из моје личне свести да је сваки човек призван на исто као и ја, па макар он то и не разумевао. Како да мрзим брата или сестру, како да мрзим неког свог? Из те перспективе, човек не може себи да дозволи ни да буде мазохиста. Каже Господ у Јеванђељу: „Не противите се онима који вас гоне“. То је савршено, да човек доживљава до те мере свој живот као целину која се неће прекинути туђим агресивним деловањем. На другом месту, пак, каже онима који не могу то да спроведу у пуноћи: „Ако вас потерају у једном граду, бежите у други“. То значи да може неко да нас мрзи, али не одговарајући на ту мржњу, ми можемо просто да се уклонимо од зла, пре него што искусимо сву горчину нанете нам неправде. Ако нам неко учини нешто нажао, можемо да се наљутимо, али можемо и да не мрзимо, а да се следећи пут, у истој ситуацији, поставимо тако да том неком не дозволимо да поступи исто. Радост живота подразумева не само нашу унутрашњу радост, него и радост других, чак и оних који нам нажао чине, зато што ју је Бог и њима наменио, а да ли ће и како они примити тај дар, то је између њих и Бога. Наше је да се правилно поставимо према другима и да својим деловањем не затамнимо никад ту радост, ни у себи ни у другима. Ако споља трпимо нечије малтретирање, а изнутра гајимо мржњу, не помажемо ни себи, ни другоме. У Васкрсу празнујемо тај моменат одсуства жеље да узвратимо истом мером, празнујемо и труд да волимо и оне који нас не воле, што не произилази из личних напора, него из вере, уколико је доживљавамо на онај начин на који ју је Христос предао својим апостолима. Ту лежи изазов за савременог човека. Ако жели да заиста буде хришћанин, мора да почне од Васкрсења Христовог, јер ту је сав смисао људског живота дат и објашњен.
Васкрс мења перспективу
Наша реч увек мора да има тежину. Не ради се о томе да ли смо високо морални. Наша реч некад има тежину и кад смо грешни људи, уколико долази од Духа Светога. Ми можемо речи да употребљавамо тако да друге лажемо и убеђујемо их да говоримо истину све док они не почну сами да верују у то. Но ипак, не можемо никога суштински да слажемо. Ако нема духовну димензију, реч нема тежину, ако нема силе Духа Светога то се одмах осети. „Овце моје познају глас мој и за мном иду. За туђином неће, јер не познају гласа туђинчева” - каже Христос у Јеванђељу. То је та сила речи коју садржи древни и једноставни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ. Хришћанство у свом оригиналном поретку јесте блага и радосна вест да је Бог, поставши један од нас, претрпео смрт и васкрсао као један од нас, да би обожио нашу људску природу. То је благовест Васкрсења Христовог, о коју се и данашњи свет нажалост спотиче, и баш је онаква каква је од почетка била – некоме скандал, некоме лудост, а многима спасење. Још увек поједини људи не могу да се помире са чињеницом васкрсења, не могу да је прихвате. То је симптом озбиљнијег духовног проблема. Кад човека боли зуб, он не размишља о томе да би требало да воли ближњег свог, него како да реши свој проблем, ма како он тривијалан изгледао из перспективе вечности. Васкршња радост нас побуђује да сагледавамо свет око себе из перспективе свих, целог света, много шире од наших малих оквира, по којима обично меримо људе. Христос је Свечовек, дакле, садржи све нас. Ако Њиме меримо све, мења се однос према другима. То не можемо постићи уколико се не уздигнемо изнад уобичајене стварности и не вежемо за Христа који је ради свих нас, најпре на крсту, потом у гробу, а на крају, што је најрадосније, Победитељ гроба.
Порука за читаоце
Моја порука читаоцима “Гласа Подриња” иде у корак са жељом да васкршњи поздрав одјекне у души сваког човека са истом оном радошћу како се то десило и са душама апостола у освит хришћанства. Да схватимо да од овог живота имамо много више него што нам се чини, и да то не зависи ни од чега у овоме свету. Многи млади људи данас беже из Србије под паролом да се овде не може ништа постићи. Не кажем ни да треба да остану, нити да иду, само питам: Шта се то, у бити, жели постићи? И где се то па може нешто постићи ако се ми сами не потрудимо? И где ћемо то хтети и моћи ако не тамо где јесмо? И на крају, кад нешто постигнемо – шта смо то заиста остварили? Најпре у човеку бива рај, а на земљи ће бити тек након Другог доласка Христовог. И баш зато, на крају: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
“Ако нам неко учини нешто нажао, можемо да се наљутимо, али можемо и да не мрзимо, а да се следећи пут, у истој ситуацији, поставимо тако да том неком не дозволимо да поступи исто. Радост живота подразумева не само нашу унутрашњу радост, него и радост других, чак и оних који нам нажао чине, зато што ју је Бог и њима наменио, а да ли ће и како они примити тај дар, то је између њих и Бога. Наше је да се правилно поставимо према другима и да својим деловањем не затамнимо никад ту радост, ни у себи ни у другима.”
“У Псалмима се каже: „Стаде Бог на сабору богова“. Значи, наши оквири природног постојања нису довољни да бисмо осетили пуноћу живота какву нам је Бог наменио. То можемо постићи искључиво у сарадњи и заједници са Њим. Васкрс открива управо ту димензију постојања људи. Зато се Христос вазноси на небо као Богочовек, а не као Син Божји какав је дошао на свет, јер нашу људску природу узводи и поставља на раван Бога.”
У Књизи Проповедниковој (која је компилација разних мудрих изрека) пише: „Ничег новог нема под Сунцем. Таштина над таштинама, све је таштина“. Ово је став старога света који исправља Нови завет. Једина новина под Сунцем која се никад до тада није догодила, нити ће се поновити до краја света, јесте Васкрсење Христово. Смрт и пропадљивост су тим догађајем изгубиле власт над створеним светом. Пре него је свет настао није било ништа, осим Бога. Бог је хтео, кад је стварао свет, да свет постоји и живи. Међутим, оно што има почетак, мора неизоставно да има и крај. Како је Бог помирио природни ток ствари са својом жељом да створени свет, који има почетак, ипак нема крај? Тако што је створио човека, да он буде тај који ће у себи садржати сву постојећу природу, како видљиву, тако и невидљиву. Да човек као такав, целовит, у име целе творевине, пристане да са Богом живи у заједници љубави не би ли постојао вечно читав свет. Другим речима, да буде мост између створеног и нествореног. Први човек, Адам, који се у Старом завету назива син Божји, одбио је тај дар и изабрао супротно. Тада се десило оно што је до тада била само могућност – смрт је постала крајња реалност и коначност за све. Баш због тога, Исус Христос се родио као смртни човек – да исправи Адамов погрешан избор. Он је имао све особине наше природе, али није имао греха, јер грех није особина природе, него је последица погрешне употребе слободе воље. Он је дозволио да буде брутално усмрћен да би, кроз страдање, подигао из мртвих људску природу која у себи рекапитулира све што постоји, и учинио је снажнијом од смрти. Апостол Павле у једној химни каже: „Смрти, где ти је жалац?“ То одушевљење, та победа, јесте суштина васкршње радости. Сваки хришћански празник, наравно и Божић, увод је у Васкрс, бива ради њега. Када је Христос разапет, Његови ученици су били у паничном страху, јер нису разумели шта се то сада дешава са Оним у кога су положили наду. Да су се уздали само у Његово учење, не би било разлога за страх, јер су већ били поучавани, имали су учење. Међутим, када им је објављено да је њихов Учитељ жив, отворило им се срце и постало шире од небеса, више се нису ничега бојали, што су касније и посведочили до смрти: апостоли Павле и Петар у Риму, Тома у Индији, Андреј у Русији и бројни други, на разним странама света... Васкршња радост даје смисао животу. Православна вера представља веру у Бога који је из љубави према нама победио смрт, а не просто у свемоћног Бога који може да победи смрт, иако је то чињеница коју не поричемо. Када вера у нама због наших грехова почне да јењава, ми смо дужни да покајањем себе исправљамо. Зато пре Васкрса имамо период Часног поста. Трудимо се да поново оживимо у себи пламен вере у Васкрслог Христа који, нашом кривицом, замире у нама.
Људи као мали богови
Људи често праве паралелу између хришћанства и етике, заборављајући да је најважнија црта хришћанства љубав према Богу и ближњима, а не неки скуп упутстава да се буде добар човек. Кад неког волимо, тада није потребно да нам се заповеда шта би требало да радимо – то нам је савршено јасно. У Светом Писму Господ говори преко пророка Јоиља: „И биће у оне дане кад излијем Духа свога на вас да нико неће морати да вас поучава, него ћете сви знати и сви познати Господа од малог до великога“. Значи, та врста познања долази од живе вере коју дарује Дух Свети, и коју, као преко потребан светионик, одржава Црква кроз богослужење. Али и човек сам мора да се потруди да усвоји тај дар, да пожели могућност да упозна Бога. Кад се све сведе само на морал, на традицију и обичаје, то је подједнако лоше, као и неприхватање било какве вере, јер је крајњи исход непознавање Бога. Христос каже: „Неће свако који ми говори Господе, Господе, ући у Царство Небеско.“ То су речи за опомену. Није поента у томе да се декларативно човек изјасни као хришћанин, него да осети радост хришћанства, које долази од сазнања да је Бог уместо човека решио његов највећи проблем – проблем смрти. Све што би требало да урадимо је да себе оспособимо да примимо дар Божији. Ми смо данас сведоци да се под плаштом хуманизма маскирају разни нехришћански антрополошки модели, понекад дијаметрално различити један од другога. Не ради се о људским правима, она су загарантована стварањем човека као слободног бића. Међутим, као Црква меримо их речима апостола Павла: „Све ми је слободно, али ми није све на корист“. Дакле, ми сматрамо да нам је на корист оно што у нама не умањује радост доживљаја вере у Васкрслог Христа. Ако ми мој модел живота смета да се обрадујем васкрсењу, онда нешто није у реду са тим моделом и са мном као човеком, јер у чињеници васкрсења се открива оно што је најсветије, а то је да Бог за све створено жели да има пуноћу живота. Дар Божји људима и овом свету није просто да постоје, него да постоје онако како постоји Бог - да постану мали богови, или богови по благодати. То је бесцен-цена Божијег дара људима у Христу, то је мера људског достојанства. У Псалмима се каже: „Стаде Бог на сабору богова“. Значи, наши оквири природног постојања нису довољни да бисмо осетили пуноћу живота какву нам је Бог наменио. То можемо постићи искључиво у сарадњи и заједници са Њим. Васкрс открива управо ту димензију постојања људи. Зато се Христос вазноси на небо као Богочовек, а не као Син Божји какав је дошао на свет, јер нашу људску природу узводи и поставља на раван Бога.
Смисао празника у свакодневици
Сврха празника лежи у суштини празнованог догађаја. Да искористимо пример из наше свакодневице: Кад ме неко вређа и ниподаштава, могу да се љутим на њега, али га не одбацујем, јер је, као и ја, наследник пуноће живота који Бог дарује. Значи, могу да нађем у себи довољно снаге да, кад прође љутња, опростим, не зато што сам мазохиста, него зато што дубље сагледавам његово крајње достојанство. Једно је кад се љутим, а потпуно друго кад враћам истом мером, или гајим мржњу према другоме. Разлог неузвраћања зла за зло требало би да произилази из моје личне свести да је сваки човек призван на исто као и ја, па макар он то и не разумевао. Како да мрзим брата или сестру, како да мрзим неког свог? Из те перспективе, човек не може себи да дозволи ни да буде мазохиста. Каже Господ у Јеванђељу: „Не противите се онима који вас гоне“. То је савршено, да човек доживљава до те мере свој живот као целину која се неће прекинути туђим агресивним деловањем. На другом месту, пак, каже онима који не могу то да спроведу у пуноћи: „Ако вас потерају у једном граду, бежите у други“. То значи да може неко да нас мрзи, али не одговарајући на ту мржњу, ми можемо просто да се уклонимо од зла, пре него што искусимо сву горчину нанете нам неправде. Ако нам неко учини нешто нажао, можемо да се наљутимо, али можемо и да не мрзимо, а да се следећи пут, у истој ситуацији, поставимо тако да том неком не дозволимо да поступи исто. Радост живота подразумева не само нашу унутрашњу радост, него и радост других, чак и оних који нам нажао чине, зато што ју је Бог и њима наменио, а да ли ће и како они примити тај дар, то је између њих и Бога. Наше је да се правилно поставимо према другима и да својим деловањем не затамнимо никад ту радост, ни у себи ни у другима. Ако споља трпимо нечије малтретирање, а изнутра гајимо мржњу, не помажемо ни себи, ни другоме. У Васкрсу празнујемо тај моменат одсуства жеље да узвратимо истом мером, празнујемо и труд да волимо и оне који нас не воле, што не произилази из личних напора, него из вере, уколико је доживљавамо на онај начин на који ју је Христос предао својим апостолима. Ту лежи изазов за савременог човека. Ако жели да заиста буде хришћанин, мора да почне од Васкрсења Христовог, јер ту је сав смисао људског живота дат и објашњен.
Васкрс мења перспективу
Наша реч увек мора да има тежину. Не ради се о томе да ли смо високо морални. Наша реч некад има тежину и кад смо грешни људи, уколико долази од Духа Светога. Ми можемо речи да употребљавамо тако да друге лажемо и убеђујемо их да говоримо истину све док они не почну сами да верују у то. Но ипак, не можемо никога суштински да слажемо. Ако нема духовну димензију, реч нема тежину, ако нема силе Духа Светога то се одмах осети. „Овце моје познају глас мој и за мном иду. За туђином неће, јер не познају гласа туђинчева” - каже Христос у Јеванђељу. То је та сила речи коју садржи древни и једноставни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ. Хришћанство у свом оригиналном поретку јесте блага и радосна вест да је Бог, поставши један од нас, претрпео смрт и васкрсао као један од нас, да би обожио нашу људску природу. То је благовест Васкрсења Христовог, о коју се и данашњи свет нажалост спотиче, и баш је онаква каква је од почетка била – некоме скандал, некоме лудост, а многима спасење. Још увек поједини људи не могу да се помире са чињеницом васкрсења, не могу да је прихвате. То је симптом озбиљнијег духовног проблема. Кад човека боли зуб, он не размишља о томе да би требало да воли ближњег свог, него како да реши свој проблем, ма како он тривијалан изгледао из перспективе вечности. Васкршња радост нас побуђује да сагледавамо свет око себе из перспективе свих, целог света, много шире од наших малих оквира, по којима обично меримо људе. Христос је Свечовек, дакле, садржи све нас. Ако Њиме меримо све, мења се однос према другима. То не можемо постићи уколико се не уздигнемо изнад уобичајене стварности и не вежемо за Христа који је ради свих нас, најпре на крсту, потом у гробу, а на крају, што је најрадосније, Победитељ гроба.
Порука за читаоце
Моја порука читаоцима “Гласа Подриња” иде у корак са жељом да васкршњи поздрав одјекне у души сваког човека са истом оном радошћу како се то десило и са душама апостола у освит хришћанства. Да схватимо да од овог живота имамо много више него што нам се чини, и да то не зависи ни од чега у овоме свету. Многи млади људи данас беже из Србије под паролом да се овде не може ништа постићи. Не кажем ни да треба да остану, нити да иду, само питам: Шта се то, у бити, жели постићи? И где се то па може нешто постићи ако се ми сами не потрудимо? И где ћемо то хтети и моћи ако не тамо где јесмо? И на крају, кад нешто постигнемо – шта смо то заиста остварили? Најпре у човеку бива рај, а на земљи ће бити тек након Другог доласка Христовог. И баш зато, на крају: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
“Ако нам неко учини нешто нажао, можемо да се наљутимо, али можемо и да не мрзимо, а да се следећи пут, у истој ситуацији, поставимо тако да том неком не дозволимо да поступи исто. Радост живота подразумева не само нашу унутрашњу радост, него и радост других, чак и оних који нам нажао чине, зато што ју је Бог и њима наменио, а да ли ће и како они примити тај дар, то је између њих и Бога. Наше је да се правилно поставимо према другима и да својим деловањем не затамнимо никад ту радост, ни у себи ни у другима.”
“У Псалмима се каже: „Стаде Бог на сабору богова“. Значи, наши оквири природног постојања нису довољни да бисмо осетили пуноћу живота какву нам је Бог наменио. То можемо постићи искључиво у сарадњи и заједници са Њим. Васкрс открива управо ту димензију постојања људи. Зато се Христос вазноси на небо као Богочовек, а не као Син Божји какав је дошао на свет, јер нашу људску природу узводи и поставља на раван Бога.”
М. Филиповић
Најновији број
11. април 2024.
