ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН ВЛАДИМИРА ТАБАШЕВИЋА
У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
Тихо тече Мисисипи
“Данас је улога писца таква да он чак нема ни право да се пита да ли је могуће да живи од свог рада. Постоји фамозно тржиште књижевности, самим тим би требало да постоји и место за писце, односно, начин да они обезбеде своју егзистенцију”
У Културном центру недавно је представљен роман Владимира Табашевића “Тихо тече Мисисипи”, прошлогодишњег добитника регионалне књижевне награде за најбоље дело младог аутора “Мирко Ковач”.
После четири књиге поезије, Табашевић се српској књижевној сцени представио као романописац претпрошле године. Његов првенац је ушао у избор за Нинову награду, као један од дванаест најбољих. Прошле године његов други роман “Пакао” био је један од четири најбоља у избору за ову престижну награду, што је узбуркало књижевну јавност и изазвало бројне полемике.
- Мој однос према наградама је веома специфичан. То јесу признања, али су књижевни критеријуми магловити. Моје искуство у вези са Ниновом наградом је да се она добија по неким другим основама. Будући да сам ја тај који покреће полемику, она је унапред погрешно схваћена, као гест неког ко је огорчен, каже Табашевић за “Глас Подриња” и додаје да се у потпуности посветио писању, што јесте деликатно, кад је егзистенција у питању - Данас је улога писца таква да он чак нема ни право да се пита да ли је могуће да живи од свог рада. Постоји фамозно тржиште књижевности, самим тим би требало да постоји и место за писце, односно, начин да они обезбеде своју егзистенцију.
„Начин на који је Владимир Табашевић запливао у свој романескни лиризам Тихо тече Мисисипи подсјећа на воз који води у анархичну разградњу света какав смо познавали. Неочекивани реченични обрти, духовити и инвентивни, непотрошени, стварају лепоту приповједних, живих слика које се нижу у махнитом ритму жеље да се испричају у даху. Читалац жели да прати тај ритам и хита за њим, али емоција, туга и трагичност зауставе га свако мало и натерају да изрони из тог света, да удахне нову дозу снаге како би се вратио. Табашевић је написао роман о блискости, губитку и припадању, дакле љубавни роман, ма колико такво одређење било несигурно или напуштено. Баш зато је за такав избор потребно храбрости, талента и стила,“ образложење је жирија Награде „Мирко Ковач“.
- Несумњиво је реч о великом таленту. Свеж глас у српској књижевности и особен рукопис. Велика мана је неуједначен стил, у распону од сјајне игре речима до баналних фраза које немају ниједно оправдање у самом делу. Кад буде мало, али само мало, прочистио стил, Табашевић ће узети и Нинову награду. Андрићевим речима: “Писац није онај који уме да пише, већ који уме да брише”, каже један од посетилаца промоције у Шапцу.
После четири књиге поезије, Табашевић се српској књижевној сцени представио као романописац претпрошле године. Његов првенац је ушао у избор за Нинову награду, као један од дванаест најбољих. Прошле године његов други роман “Пакао” био је један од четири најбоља у избору за ову престижну награду, што је узбуркало књижевну јавност и изазвало бројне полемике.
- Мој однос према наградама је веома специфичан. То јесу признања, али су књижевни критеријуми магловити. Моје искуство у вези са Ниновом наградом је да се она добија по неким другим основама. Будући да сам ја тај који покреће полемику, она је унапред погрешно схваћена, као гест неког ко је огорчен, каже Табашевић за “Глас Подриња” и додаје да се у потпуности посветио писању, што јесте деликатно, кад је егзистенција у питању - Данас је улога писца таква да он чак нема ни право да се пита да ли је могуће да живи од свог рада. Постоји фамозно тржиште књижевности, самим тим би требало да постоји и место за писце, односно, начин да они обезбеде своју егзистенцију.
„Начин на који је Владимир Табашевић запливао у свој романескни лиризам Тихо тече Мисисипи подсјећа на воз који води у анархичну разградњу света какав смо познавали. Неочекивани реченични обрти, духовити и инвентивни, непотрошени, стварају лепоту приповједних, живих слика које се нижу у махнитом ритму жеље да се испричају у даху. Читалац жели да прати тај ритам и хита за њим, али емоција, туга и трагичност зауставе га свако мало и натерају да изрони из тог света, да удахне нову дозу снаге како би се вратио. Табашевић је написао роман о блискости, губитку и припадању, дакле љубавни роман, ма колико такво одређење било несигурно или напуштено. Баш зато је за такав избор потребно храбрости, талента и стила,“ образложење је жирија Награде „Мирко Ковач“.
- Несумњиво је реч о великом таленту. Свеж глас у српској књижевности и особен рукопис. Велика мана је неуједначен стил, у распону од сјајне игре речима до баналних фраза које немају ниједно оправдање у самом делу. Кад буде мало, али само мало, прочистио стил, Табашевић ће узети и Нинову награду. Андрићевим речима: “Писац није онај који уме да пише, већ који уме да брише”, каже један од посетилаца промоције у Шапцу.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
