АКТИВНО СТАРЕЊЕ
МИСЛИТЕ О СТАРОСТИ НА ВРЕМЕ
Развијање програма активног старења, у неким земљама допринело је штедњи новца. Уколико смањимо стопу стреса и депресије, смањићемо и трошкове лечења Републичког завода за здравствену заштиту. Кроз програме активног старења у развијеним земљама, новац се штеди и тако што градске клупе уместо мајстора, лакирају и фарбају пензионери
Када говоримо о старијим људима, код већине особа прве асоцијације су: они су терет или трошак друштва, колико само морамо да издвајамо за њихове пензије, шкрти су, досадни и сл. Заборављамо колико ми, као појединци и породице, а и као друштво имамо користи од њих. Прво због онога што су урадили док су били у активном добу, а онда и кроз њихову финансијску и практичну помоћ својој деци, унуцима и рођацима која је некада немерљива. Заборављамо на ресурсе којима старији и те како располажу и у знањима и у вештинама и у искуствима. Такође, они нису мање значајни и као потрошачи у друштву. Управо због оваквих ствари, битно је имати код нас, нажалост, мало познате програме активног старења.
На основу једног од последњих истраживања Републичког завода за статистику знамо да ћемо 2030. године имати 600.000 становника мање, а просечна старост становника у Србији за 13 година биће око 47 година. У Србији има све више пензионера, а све мање радне снаге, што ће у једном тренутку бити јако велики, између осталог и социолошки проблем. Једно од решења овог проблема могу бити програми активног старења који доприносе бољем здрављу, квалитетнијем животу и већем задовољству. Оно подразумева борбу против социјалног искључивања и активно учешће у друштву.
Особе које кроче у треће доба, неретко се осећају бескорисно за ово друштво, а то изазива између осталог и психичке проблеме, улазећи у депресивна стања која прати мањак самопоштовања. Људима који су читав живот радили без икаквог хобија, јако је тешко да се прилагоде тотално супротном начину живота у тим годинама, што доприноси и већој стопи суицида. Размишљајући само о старости, не схватају да без обзира на то што имају 60, 70 или више година могу и даље активно да допринесу друштву и да буду корисни. Њихови животи не престају одласком у пензију.
У развијеним земљама, програми активног старења подразумевају разне активности и радна ангажовања у складу са знањима заинтересованих особа и ономе шта су они у могућности да раде. У Вашингтону није реткост да видимо људе у флуоресцентним прслуцима са натписом “СОС ВОЛОНТЕРИ”, који као бивши професори историје или географије, са великим знањем спроводе туристе кроз град. У Портланду, ако се одлучимо за одлазак у позориште, љубазност ових људи биће неизоставан део те вечери. Такође, људи који су били везани за сектор здравства, социјалне заштите или полиције, по одласку у пензију започели су у тим институцијама волонтерски рад.
Програми активног старења не морају да буду само волонтерски, а нешто више о томе рећи ће нам Александар Прица, председник асоцијације “Дуга”, која је заинтересована за решавање овог проблема али без подршке донатора и градске власти то није могуће.
- У нашој земљи, нажалост, програма активног старења нема и то је оно што би већ сада требало да почнемо да развијамо. Код нас је ситуација таква да већина људи не може нормално да живи од пензије, тако да би програми активног старења помогли и у финансијском смислу особама треће доби. Схватам да економска ситуација није завидна, али можемо креирати програме који су у складу са њом. Не можемо да препишемо програме из развијенијих земаља, али можемо их прилагодити садашњој ситуацији и употребити у нашој земљи. Рецимо, госпођа Мира Савковић из Шапца, је уз помоћ својих пријатељица из Холандије добила машине за ткање, које користи са пријатељима пензионерима за прављење кошуља и пешкира за свадбе и то пласира. Дакле, људи могу бити плаћени уколико немају адекватне пензије, а послови могу бити једноставни – истиче Александар.
Развијање програма активног старења, у неким земљама допринело је штедњи новца. Уколико смањимо стопу стреса и депресије, смањићемо и трошкове лечења Републичког завода за здравствену заштиту. Кроз програме активног старења у развијеним земљама, новац се штеди и тако што градске клупе уместо мајстора, лакирају и фарбају пензионери.
Кроз програме активног старења, помогло би и упућивање послодаваца у то колико заиста особа треће доби може бити корисна, само ако јој се нађе адекватан посао са адекватним радним временом. Људи треће доби се углавном повлаче у себе, те је њихов социјални и друштвени живот јако сиромашан. Чекајући у реду у пошти или у продавници можемо да приметимо вапај ових људи за тим да их неко саслуша и размени понеку реченицу са њима. Одбацивањем им се ставља до знања да нису корисни овом друштву, а тако нико на овом свету не би требало да се осећа.
На основу једног од последњих истраживања Републичког завода за статистику знамо да ћемо 2030. године имати 600.000 становника мање, а просечна старост становника у Србији за 13 година биће око 47 година. У Србији има све више пензионера, а све мање радне снаге, што ће у једном тренутку бити јако велики, између осталог и социолошки проблем. Једно од решења овог проблема могу бити програми активног старења који доприносе бољем здрављу, квалитетнијем животу и већем задовољству. Оно подразумева борбу против социјалног искључивања и активно учешће у друштву.
Особе које кроче у треће доба, неретко се осећају бескорисно за ово друштво, а то изазива између осталог и психичке проблеме, улазећи у депресивна стања која прати мањак самопоштовања. Људима који су читав живот радили без икаквог хобија, јако је тешко да се прилагоде тотално супротном начину живота у тим годинама, што доприноси и већој стопи суицида. Размишљајући само о старости, не схватају да без обзира на то што имају 60, 70 или више година могу и даље активно да допринесу друштву и да буду корисни. Њихови животи не престају одласком у пензију.
У развијеним земљама, програми активног старења подразумевају разне активности и радна ангажовања у складу са знањима заинтересованих особа и ономе шта су они у могућности да раде. У Вашингтону није реткост да видимо људе у флуоресцентним прслуцима са натписом “СОС ВОЛОНТЕРИ”, који као бивши професори историје или географије, са великим знањем спроводе туристе кроз град. У Портланду, ако се одлучимо за одлазак у позориште, љубазност ових људи биће неизоставан део те вечери. Такође, људи који су били везани за сектор здравства, социјалне заштите или полиције, по одласку у пензију започели су у тим институцијама волонтерски рад.
Програми активног старења не морају да буду само волонтерски, а нешто више о томе рећи ће нам Александар Прица, председник асоцијације “Дуга”, која је заинтересована за решавање овог проблема али без подршке донатора и градске власти то није могуће.
- У нашој земљи, нажалост, програма активног старења нема и то је оно што би већ сада требало да почнемо да развијамо. Код нас је ситуација таква да већина људи не може нормално да живи од пензије, тако да би програми активног старења помогли и у финансијском смислу особама треће доби. Схватам да економска ситуација није завидна, али можемо креирати програме који су у складу са њом. Не можемо да препишемо програме из развијенијих земаља, али можемо их прилагодити садашњој ситуацији и употребити у нашој земљи. Рецимо, госпођа Мира Савковић из Шапца, је уз помоћ својих пријатељица из Холандије добила машине за ткање, које користи са пријатељима пензионерима за прављење кошуља и пешкира за свадбе и то пласира. Дакле, људи могу бити плаћени уколико немају адекватне пензије, а послови могу бити једноставни – истиче Александар.
Развијање програма активног старења, у неким земљама допринело је штедњи новца. Уколико смањимо стопу стреса и депресије, смањићемо и трошкове лечења Републичког завода за здравствену заштиту. Кроз програме активног старења у развијеним земљама, новац се штеди и тако што градске клупе уместо мајстора, лакирају и фарбају пензионери.
Кроз програме активног старења, помогло би и упућивање послодаваца у то колико заиста особа треће доби може бити корисна, само ако јој се нађе адекватан посао са адекватним радним временом. Људи треће доби се углавном повлаче у себе, те је њихов социјални и друштвени живот јако сиромашан. Чекајући у реду у пошти или у продавници можемо да приметимо вапај ових људи за тим да их неко саслуша и размени понеку реченицу са њима. Одбацивањем им се ставља до знања да нису корисни овом друштву, а тако нико на овом свету не би требало да се осећа.
К.Ј.
Најновији број
18. април 2024.
