ВИШЕМ СУДУ У ВАЉЕВУ

Пред тим судом води се поступак против Николе Калабића, а на захтев његове унуке, која тражи да се рехабилитује њен деда, јер није починио никакву издају, нити ратни злочин, јер је неправедно осуђен и ликвидиран.
О његовој издаји много је написано, јер има о томе много података, а и лично нешто о томе знам, јер сам живео у време када се то дешавало, али је то само моје сазнање, мање вредно, од историјских записа.
Да је био ратни злочинац лично, то сигурно знам, јер сам био, видео и добро запамтио.
Крајем јуна 1943. године, у село Горње Црниљево – тада Ваљевско, дошао је већи четнички одред на челу са Николом Калабићем, где су се сместили у школи која је велика и може да прими велики број људи.
По смештају, Калабић је послао групу четника по селу да нареде сељацима да доносе храну за њих, јер нису имали ни хране, нити кухиње за спремање.
По доласку у куће, четници су се арогантно понашали према укућанима, тражећи да доносе печену прасад, јагњад и сир са кајмаком.
Дошла је једна група у кућу угледног домаћина Александра Павловића Герле, солунског ратника и деловође општине Миличиница, која је са Црниљевом чинила једну општину.
Четници су се и ту почели арогантно понашати, што домаћин Александар није могао поднети, јер вишегодишњи ратник знао је како се војска понаша према свом становништву.
Одмах је отишао код Калабића да се жали на јако лоше понашање његове војске, па се вероватно оштрије, са грдњом обратио Калабићу, а овај није могао да схвати да са њим неко тако оштро разговара.
Позвао је војнике да одведу Александра у поток и да га стрељају. Треба нагласити да су Калабић и Александар стари знанци и пријатељи, јер је Калабић био геометар и шеф геодетске службе у Ваљеву, а Александар деловођа у Миличиници и често су контактирали, били и пријатељи.
Војник је одмах везао Герлу и повео га у поток на стрељање.
Морам нагласити да од школе према Влашићу воде два потока и то један испод куће Бељића где је била, а и сада је кућа мојих родитеља и још две, а други паралелно са овим, с друге стране звани Џаића – Џаићеви не до Влашића, и то поред другог пута до Осечине.
Војник је одвео Александра потоком испод Бељића и довео га до потока Драгојлове куће, брата од стрица мога деде Милоја, где ће га стрељати.
Више места где ће га стрељати, налазила се само 20 метара одатле башта деда Драгојла у којој је у то време радио. Посматрао је и чудио се шта се то ради са Александром. Александар је кукао и молио да га не убију јер није ништа скривио, био је више година ратник и борио се за ову земљу, али није ништа вредело.
Одјекнуо је пуцањ, Александар је пао, убица је отишао и неко је наредио једном комшији да закопа Герлу.
Када је деда Драгојло видео шта се десило, сакрио се под боранију са приткама да га не виде убице и као сведока га не убију. О овом догађају више ми је пута причао и о страху који је доживео.
Када се Калабић смирио, сетио се каквог је човека осудио на смрт, брзо је позвао војника да трчи и да каже џелату да не убије Александра, овај је отрчао, али погрешним путем и док је покушао да иде где треба, било је касно, пуцањ је учинио своје.
Ја сам чувао стоку и потерао сам је кући, и на пола километра чуо сам пуцањ, али томе нисам придавао значај јер се у то време стално пуцало. Један сат касније, чуо сам шта се догодило.
Сутрадан, дошла је родбина да преузме Александра, уз велики јаук кроз поток, где ми се и сада понекад леди у телу.
Ја сам после три дана отишао до места стрељања, видео реку која је била јако плитка са доста крви.
Александров син Богдан одселио се из Црниљева у Шабац на Летњиковац где има потомке, који ту живе.
О овом догађају, знало је свако дете у Црниљеву, али сада скоро и нема или има понеких који су живели у то време, али данас младе генерације знају о томе, јер се преносио догађај са колена на колено, нарочито из мале – засеока Ђермаши, највећег у селу, а највише потомци Герле у Шапцу.