ИСПОВЕСТ ЖРТВЕ ПОРОДИЧНОГ НАСИЉА
КАД СЕ ОТУПИ НА БАТИНЕ
Први шамар ми је ударио док сам била трудна. Када сам одлазила, а бројала сам одласке до осмог пута, враћала сам се јер сам као и свака жртва насиља имала неку наду да ће се нешто променити. Један од полицајаца ме је питао зашто све то трпим. Мојим родитељима није одговарало што сам се ја вратила код њега, а није им одговарало ни кад сам код њих била
Од 1. јуна 2017. године на снагу ступа Закон о спречавању насиља у породици, који ће умногоме помоћи жртвама породичног насиља уколико га сви државни органи буду дословце поштовали и примењивали. Први пут се у овом закону предвиђа и удаљење починиоца, а не жртве, из њиховог стана или куће. Насиље у породици је константан проблем наше свакодневнице, који са собом носи бројне последице. Угрожени најчешће немају помоћ најближих, а институције задужене за решавање овог проблема не посвећују довољно пажње истом.
Жртве су међу нама
Наша саговорница, мајка шеснаестогодишњег детета, једна је од жена које су годинама трпеле психичко и физчко насиље.
- Са мужем који ме је злостављао и психички и физички живела сам 16 година. Забављали смо се од 1999, дете смо добили 2001. а венчање је уследило 2003. Први шамар ми је ударио док сам била трудна. Тада, када му се рука ”откачила” у свакој наредној свађи био је све агресивнији.
Истиче да разлог за батине уопште није постојао. Како год би се понашала њему није одговарало. Сада схвата да је тражио лабилне и нестабилне особе са којима ће моћи да ради шта год хоће.
-Хтео је да ми измени свест. Рецимо, ја сам по завршетку економске школе уписала вишу у Ваљеву. Он није могао то да поднесе. Као да је сваки мој успех доживљавао као свој неуспех. Натерао ме је да се испишем и пошто је ишао са мном да то урадим, на путу до куће ме је шамарао и чупао. Урадила сам оно што је хтео, а он је опет дигао руку на мене. У тим ситуацијама, имала сам утисак док гледам како му очи постају црвене, да се претвара у звер. Није могао да се контролише ни пред дететом.
Ћерка је све то јако трауматично доживљавала. Наша саговорница каже да је неретко дизао руку на њу пред дететом, а када би ћерка покушала да је одбрани добила би и она батине.
Осим батина, приређивао им је и разна друга “изненађења”. Једном га је ћерка затекла у експцлицитној пози у кући са љубавницом.
-Оно што је интересантно је да није никад хтео да ме обликује по неком моделу, већ како год да бих се ја понашала њему то не би одговарало и увек је тражио разлог за свађу. Ја сам због очаја бежала у религију. Ту сам тражила утеху. Кад год сам била испребијана купила сам икону.
Без ичије подршке
Каже да праве пријатеље, који би одреаговали када би видели њене подливе испод очију, није имала, а ни од родитеља нажалост није имала подршку. Наводи да су се понашали по принципу – шта си тражила, то си и добила.
-Када сам била трудна, имала сам утисак као да сам у клопци. Када сам одлазила, а бројала сам одласке до осмог пута, враћала сам се јер сам као и свака жртва насиља имала неку наду да ће се нешто променити. Родитељи су ми дозвољавали да боравим код њих када бих желела да га напустим, али привремено. Једном чак нису желели моје дете ту, под изговором да га нисам родила да би било са њима већ са својим родитељима. Таква ситуација је у средини у којој сам ја одрасла, срамотна - жена кад се уда не треба да оставља мужа, шта год он радио. Окружење у којем сам васпитавана је затуцано, и увек сам као женско дете била понижавана. Мислим да сам чак због родитеља и таквог одрастања развила велику толеранцију коју сам користила у браку. Код њих сам трпела психичко малтретирање, а код њега углавном физичко.
Наводи да се бивши муж, сваки пут када би отишла код родитеља, примиривао и молио да се врати. За све то време док је одлазила, он би доводио друге жене у кућу. Према речима наше саговорнице, једна од тих жена га је такође пријавила за насиље.
Зашто се трпи
Насилника су први пут пријавили његови отац и маћеха, 2011. године.
-Живели су у суседној кући и чули галаму и вриску. Пришли су да ме одбране, а он је онда почео да туче оца. Они су позвали полицију. Ја нисам предузимала ништа, јер ми је самопоуздање било тотално срозано, не само због физичког малтретирања, него и због деградирања свега што сам желела да урадим.
Наводи да је полиција тада обавила саслушање и упозорила га да ће они поднети кривичну пријаву против њега ако се то још једном понови. Мећутим, исте године се поново десило.
-Тукао ме је у току ноћи, па сам ја позвала полицију. Један од полицајаца ме је питао зашто све то трпим. Проблем је што нико не може да схвати да није једноставно у таквој ситуацији изаћи из брака. Живите ту, стекнете кров над главом, сигурност и дете. Поготово кад сте изоловани тако да зависите од њега и његовог динара. Мени се самопоуздање толико срозало да нисам била способна да схватим да могу да нађем посао и да се осамосталим.
Тада су почели проблеми са системом. Сигурна кућа у Шапцу није имала места и предложили су јој Крагујевац, што за њу није била опција. Истовремено је схватила да је и кућа у којој се родила постала туђа за њу. Родитељи су пристали да је приме само привремено, на месец-два док се не снађе.
-Полицајци су ме одвезли кући да покупим ствари и све време су били уз мене. Моји родитељи су се бринули око тога шта ће да каже фамилија и околина, по принципу – распуштеница у кући. На тај начин се јасно показује насилнику да то што су му дали није вредно ничега и да може по томе да гази.
Захтев за развод брака уследио је одмах после те кривичне пријаве, али и молбе да се помире, да насилник не би ишао у затвор. Како је дете остало код њега, јер њени родитељи нису желели унуче у својој кући, наша саговорница је још једном пристала да му се врати. Како је случај гоњен по службеној дужности, насилник је ипак осуђен, условно. После само неколико месеци пакао се наставио.
-Радила сам све што је од мене тражио, распремала, кувала, гајила стоку, класично сеоско домаћинство. Мојим родитељима није одговарало што сам се ја вратила код њега, а није им одговарало ни кад сам код њих била. Нису причали са мном 2 године.
После извесног времена почео је да доводи кући другу жену и рекао је да је то његова нова пријатељица. Ја сам им скувала кафу. Септембра 2015. ме је јурио секиром. Комшија ме је спасао и завршила сам у полицији, ту сам дала изјаву. Видели су модрице. Испричала сам шта се десило и да би ме вероватно убио да комшије нису биле будне.
Светло на крају
тунела
Након овога, заједно са дететом отишла је у Сигурну кућу. По изласку одатле опција су били бројни неусловни смештаји. Брак је у међувремену окончан. Када је почела сезона брања јагода, радила је то од јутра до мрака. Пре неколико дана успеле су да изнајме стан и коначно нашле свој мир. Бивши муж је у затвору од фебруара. Ћерка је одличан ђак и дете за пример.
-О браку не размишљам уопште, чак сматрам да сам за цео зивот онеспособљена. Имам утисак као да ми је неко исекао емоције. Увек се враћам на старо. Када уђем у стан помислим како сам се нарадила и колико сам уморна, али ушла сам у мир и сваки пут погледам у иконе, а свака подсећа на модрицу, свака је поливена мојом крвљу и онда помислим “Боже, хајде да од ове године почнем да купујем иконе које ће ме асоцирати на нешто добро.”
Милена Аврамовић апелује да се добро размисли пре пријављивања, јер се често дешава да током свађе једна страна у револту пријави насиље. Када до насиља заиста дође, жртве ни случајно не би требало да одустају од гоњења.
-Када се пријава поднесе читава апаратура државних институција се покреће. Треба имати храбрости и изгурати до краја. Најгоре је трпети батине и жртве треба да схвате да је лакше једном суочити се са њима на суду, него годинама пролазити кроз мучење, истиче Милена Аврамовић.
Како ће по новом Закону бити могуће и злоупотребе, треба напоменути да је лажно пријављивање кривично дело и да ће бити санкционисано.
Жртве су међу нама
Наша саговорница, мајка шеснаестогодишњег детета, једна је од жена које су годинама трпеле психичко и физчко насиље.
- Са мужем који ме је злостављао и психички и физички живела сам 16 година. Забављали смо се од 1999, дете смо добили 2001. а венчање је уследило 2003. Први шамар ми је ударио док сам била трудна. Тада, када му се рука ”откачила” у свакој наредној свађи био је све агресивнији.
Истиче да разлог за батине уопште није постојао. Како год би се понашала њему није одговарало. Сада схвата да је тражио лабилне и нестабилне особе са којима ће моћи да ради шта год хоће.
-Хтео је да ми измени свест. Рецимо, ја сам по завршетку економске школе уписала вишу у Ваљеву. Он није могао то да поднесе. Као да је сваки мој успех доживљавао као свој неуспех. Натерао ме је да се испишем и пошто је ишао са мном да то урадим, на путу до куће ме је шамарао и чупао. Урадила сам оно што је хтео, а он је опет дигао руку на мене. У тим ситуацијама, имала сам утисак док гледам како му очи постају црвене, да се претвара у звер. Није могао да се контролише ни пред дететом.
Ћерка је све то јако трауматично доживљавала. Наша саговорница каже да је неретко дизао руку на њу пред дететом, а када би ћерка покушала да је одбрани добила би и она батине.
Осим батина, приређивао им је и разна друга “изненађења”. Једном га је ћерка затекла у експцлицитној пози у кући са љубавницом.
-Оно што је интересантно је да није никад хтео да ме обликује по неком моделу, већ како год да бих се ја понашала њему то не би одговарало и увек је тражио разлог за свађу. Ја сам због очаја бежала у религију. Ту сам тражила утеху. Кад год сам била испребијана купила сам икону.
Без ичије подршке
Каже да праве пријатеље, који би одреаговали када би видели њене подливе испод очију, није имала, а ни од родитеља нажалост није имала подршку. Наводи да су се понашали по принципу – шта си тражила, то си и добила.
-Када сам била трудна, имала сам утисак као да сам у клопци. Када сам одлазила, а бројала сам одласке до осмог пута, враћала сам се јер сам као и свака жртва насиља имала неку наду да ће се нешто променити. Родитељи су ми дозвољавали да боравим код њих када бих желела да га напустим, али привремено. Једном чак нису желели моје дете ту, под изговором да га нисам родила да би било са њима већ са својим родитељима. Таква ситуација је у средини у којој сам ја одрасла, срамотна - жена кад се уда не треба да оставља мужа, шта год он радио. Окружење у којем сам васпитавана је затуцано, и увек сам као женско дете била понижавана. Мислим да сам чак због родитеља и таквог одрастања развила велику толеранцију коју сам користила у браку. Код њих сам трпела психичко малтретирање, а код њега углавном физичко.
Наводи да се бивши муж, сваки пут када би отишла код родитеља, примиривао и молио да се врати. За све то време док је одлазила, он би доводио друге жене у кућу. Према речима наше саговорнице, једна од тих жена га је такође пријавила за насиље.
Зашто се трпи
Насилника су први пут пријавили његови отац и маћеха, 2011. године.
-Живели су у суседној кући и чули галаму и вриску. Пришли су да ме одбране, а он је онда почео да туче оца. Они су позвали полицију. Ја нисам предузимала ништа, јер ми је самопоуздање било тотално срозано, не само због физичког малтретирања, него и због деградирања свега што сам желела да урадим.
Наводи да је полиција тада обавила саслушање и упозорила га да ће они поднети кривичну пријаву против њега ако се то још једном понови. Мећутим, исте године се поново десило.
-Тукао ме је у току ноћи, па сам ја позвала полицију. Један од полицајаца ме је питао зашто све то трпим. Проблем је што нико не може да схвати да није једноставно у таквој ситуацији изаћи из брака. Живите ту, стекнете кров над главом, сигурност и дете. Поготово кад сте изоловани тако да зависите од њега и његовог динара. Мени се самопоуздање толико срозало да нисам била способна да схватим да могу да нађем посао и да се осамосталим.
Тада су почели проблеми са системом. Сигурна кућа у Шапцу није имала места и предложили су јој Крагујевац, што за њу није била опција. Истовремено је схватила да је и кућа у којој се родила постала туђа за њу. Родитељи су пристали да је приме само привремено, на месец-два док се не снађе.
-Полицајци су ме одвезли кући да покупим ствари и све време су били уз мене. Моји родитељи су се бринули око тога шта ће да каже фамилија и околина, по принципу – распуштеница у кући. На тај начин се јасно показује насилнику да то што су му дали није вредно ничега и да може по томе да гази.
Захтев за развод брака уследио је одмах после те кривичне пријаве, али и молбе да се помире, да насилник не би ишао у затвор. Како је дете остало код њега, јер њени родитељи нису желели унуче у својој кући, наша саговорница је још једном пристала да му се врати. Како је случај гоњен по службеној дужности, насилник је ипак осуђен, условно. После само неколико месеци пакао се наставио.
-Радила сам све што је од мене тражио, распремала, кувала, гајила стоку, класично сеоско домаћинство. Мојим родитељима није одговарало што сам се ја вратила код њега, а није им одговарало ни кад сам код њих била. Нису причали са мном 2 године.
После извесног времена почео је да доводи кући другу жену и рекао је да је то његова нова пријатељица. Ја сам им скувала кафу. Септембра 2015. ме је јурио секиром. Комшија ме је спасао и завршила сам у полицији, ту сам дала изјаву. Видели су модрице. Испричала сам шта се десило и да би ме вероватно убио да комшије нису биле будне.
Светло на крају
тунела
Након овога, заједно са дететом отишла је у Сигурну кућу. По изласку одатле опција су били бројни неусловни смештаји. Брак је у међувремену окончан. Када је почела сезона брања јагода, радила је то од јутра до мрака. Пре неколико дана успеле су да изнајме стан и коначно нашле свој мир. Бивши муж је у затвору од фебруара. Ћерка је одличан ђак и дете за пример.
-О браку не размишљам уопште, чак сматрам да сам за цео зивот онеспособљена. Имам утисак као да ми је неко исекао емоције. Увек се враћам на старо. Када уђем у стан помислим како сам се нарадила и колико сам уморна, али ушла сам у мир и сваки пут погледам у иконе, а свака подсећа на модрицу, свака је поливена мојом крвљу и онда помислим “Боже, хајде да од ове године почнем да купујем иконе које ће ме асоцирати на нешто добро.”
-Када се пријава поднесе читава апаратура државних институција се покреће. Треба имати храбрости и изгурати до краја. Најгоре је трпети батине и жртве треба да схвате да је лакше једном суочити се са њима на суду, него годинама пролазити кроз мучење, истиче Милена Аврамовић.
Како ће по новом Закону бити могуће и злоупотребе, треба напоменути да је лажно пријављивање кривично дело и да ће бити санкционисано.
М.М.-К.Ј.
Најновији број
18. април 2024.
