Кривина у огледалу
Гуд бај Чарли
Дуго је веровао да тај дан неће доћи. Надао се да га се неће тако лако ратосиљати и истог дана послати у пензију. Мислио је да више вреди, да ће наставити да ради посао за који је, такорећи, и рођен, а да ће његова супруга и даље моћи да се шепури по чаршији у вредним тоалетама. Наш комшија Станимир се дубоко разочарао у свет око себе, људе и никаква функција, која му је додељена, неће моћи да анулира његово незадовољство и потиштеност.
Сви су знали шта ће да се деси, сем њега. Веровао је, надао се, није могао да помисли да ће га пустити низ воду. Он је тај који је покренуо ствар са мртве тачке. Он га је довео ту где јесте и омогућио моћ и утицај. Како то код Срба обично бива, тај коме је учињено забио му је „нож у леђа“, обрисао праг са њим, доделио му неку ситну привилегију, али одузео положај, могућност да и даље буде битан и важан.
То што му је оставио да живи ту где је живео и током функције, што му неће срушити викендице на Сави, то што га неће чачкати око жениних послова, није сатисфакција и намирење за све оно што је Станимир учинио за све оне који га сада аплаузом испраћају у заборав.
Направио је Станимир грешку које је постао свестан пре тачно пет година. Хтео је да буде господин, џек како ми то волимо да кажемо. Повукао се са места без којег других не би било, поставио ЊЕГА на ту позицију, и полако кренуо пут незаборава. Да неће можда и тај његов „крвник“ сада да уради исто тако нешто? Наравно да неће, на памет му не пада. Он добро зна да принципи нису битни већ да мора да води рачуна о себи, а не о другима.
И дошао је тај последњи дан на радном месту. Гуд бај Чарли. Тешка срца се Станимир одвојио од њега, жена још теже. Нико није сузу пустио док је попуњавао образац за пензију. Без обзира на нову функцију, некако му је село ближе. Ту је оставио траг вредан милион евра. Уденуо је себе у цркву попут оног баштована и керамичара. Нека његов лик краси фреску када већ не може зидове институција чији је врх био управо Станимир.
Отићи ће у заборав тише него што је могао да претпостави. Ненавикнут на небитност, тешко ће успети да се носи са болном стварношћу која му је наметнута. Схватиће да су му сви ти пријатељи у ствари тзв. пријатељи и да је све ово било фарса. Свега ће постати свестан, сем чињенице да је фарса било и то што се, стицајем чудних околности, нашао у могућности да буде то што је био. А, нама остаје да се надамо да га нећемо правити од блата.
Сви су знали шта ће да се деси, сем њега. Веровао је, надао се, није могао да помисли да ће га пустити низ воду. Он је тај који је покренуо ствар са мртве тачке. Он га је довео ту где јесте и омогућио моћ и утицај. Како то код Срба обично бива, тај коме је учињено забио му је „нож у леђа“, обрисао праг са њим, доделио му неку ситну привилегију, али одузео положај, могућност да и даље буде битан и важан.
То што му је оставио да живи ту где је живео и током функције, што му неће срушити викендице на Сави, то што га неће чачкати око жениних послова, није сатисфакција и намирење за све оно што је Станимир учинио за све оне који га сада аплаузом испраћају у заборав.
Направио је Станимир грешку које је постао свестан пре тачно пет година. Хтео је да буде господин, џек како ми то волимо да кажемо. Повукао се са места без којег других не би било, поставио ЊЕГА на ту позицију, и полако кренуо пут незаборава. Да неће можда и тај његов „крвник“ сада да уради исто тако нешто? Наравно да неће, на памет му не пада. Он добро зна да принципи нису битни већ да мора да води рачуна о себи, а не о другима.
И дошао је тај последњи дан на радном месту. Гуд бај Чарли. Тешка срца се Станимир одвојио од њега, жена још теже. Нико није сузу пустио док је попуњавао образац за пензију. Без обзира на нову функцију, некако му је село ближе. Ту је оставио траг вредан милион евра. Уденуо је себе у цркву попут оног баштована и керамичара. Нека његов лик краси фреску када већ не може зидове институција чији је врх био управо Станимир.
Отићи ће у заборав тише него што је могао да претпостави. Ненавикнут на небитност, тешко ће успети да се носи са болном стварношћу која му је наметнута. Схватиће да су му сви ти пријатељи у ствари тзв. пријатељи и да је све ово било фарса. Свега ће постати свестан, сем чињенице да је фарса било и то што се, стицајем чудних околности, нашао у могућности да буде то што је био. А, нама остаје да се надамо да га нећемо правити од блата.
Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
