Економски барометар
Живи били, па видели
Помало заборављени ССП(Споразум о стабилизацији и придруживању) опет постао актуелан. Јер по њему, од првог септембра ове године, странци(физичка лица) могу равноправно куповати некретнине, укључујући и државно пољопривредно земљиште, којег има око 830 хиљада хектара од укупно 5,1, односно 4,2 милиона хектара обрадивог пољопривредног земљишта. Иако по нашем закону о пољопривредном земљишту који је, након велике буре(због одредаба о дугорочном закупу, које су наводно “писане” за Тениса), усвојен 30. децембра 2015.године, странци не могу куповати државно пољопривредно земљиште, ове одредбе су беспредметне. Јер је ССП међународни закон “вишег реда” кога су ратификовали парламенти 25 земаља чланица Европске уније(тадашњих), са једне, и Србије са друге стране. Па се исти не може дерогирати(како би рекли правници) националним законима “нижег реда”, него се национални закони морају ускладити са ССП. Уместо усклађивања или тражења неког компромисног решења(попут Мађарске или Пољске), садашњи грде бивше како су то дозволили. И ништа конкретно не раде. Осим што ресорни министар обећава да ће се наћи задовољавајуће решење. Кад и како, за сада се не изјашњава, иако је први септембар, пред “самим вратима”.
Да се на тренутак вратимо у Лето Осмо, када је у Парламенту, деветог септембра, са 140 гласова “за” и 28 “против”(оба крила “радикала нису гласала, иако је Тома “обећао”) ратификован ССП. Није испуњена сугестија Чеде Јовановића да за овај “историјски” документ гласа преко 200 посланика. Попут “руског” споразума о Јужном току и НИС, за кога је исте вечери гласало 214 посланика, док су против била 22(Чедини, Чанкови и Мађари). Тако су, после дугих преговора и припрема које су почеле од 2005. године, најзад и за Србију “отшкринута” европска врата(после свих “комшија”, осим БиХ и Косова). Беше велика еуфорија. Славило се по трговима. Сви смо, тог Лета Осмог, били убеђени да ћемо за најдаље девет година(дакле ове године), бити пуноправни чланови ЕУ. Ко би тада размишљао о продаји државне земље странцима, кад ћемо сви бити у ЕУ. Па кад могу Срби да купују код њих, зашто и они не би код нас.
После је “кренула” ратификација у парламентима чланицама и трајала неколико година, да би ССП Савет Европе усвојио 22 јула, а ступио на снагу првог септембра 2013. године. Документ који је са прилозима и анексима имао око 500 страна, морао се “уградити” у наше законе и припремити за примену, у прелазном периоду од четири године, најдаље до првог септембра 2017. године. Пред сам истек рока, јавила се “накнадна памет”. Како су то бивши потписали да се државна земља продаје странцима. Уместо да су, ако им се ова клаузула није свиђала, почели да делују још до Лета Дванаестог, од доласка на власт. Попут неких Европских земаља, које су, макар привремено одложиле продају земље странцима. У Пољској је ова клаузула била одложена 12 година(рок истекао у мају ове године), али су законом постављени рестриктивни услови за странце(да су живели у Пољској, или имају брачног друга и слично), а повлашћени за домаће купце. Чак је и Данска “озаконила” посебне услове(да имате потребно образовање, да сте 25 година непрекидно живели у селу, да можете имати максимално 300 хектара). Мађарска је отишла “најдаље”. Организован је референдум 2012. године, где се 87 посто изашлих изјаснило за прихватање амандмана на Устав, о забрани продаје земље странцима.
Истина је да је, осим код нас и у другим сиромашним државама, земља на цени. Тако је од 2008. године купљено 35 милиона хектара обрадиве земље, очега су 40 посто купци из ЕУ. У неким државама, земља је “на изволите”. На пример, у Украјини, где и Срби имају хиљаде хектара. У Румунији је странцима продато 800 хиљада хектара(колико ми имамо укупно државне земље), углавном у “бесцење”. Чега се онда плаше неке државе. Нико не може изнети и однети земљу. Као паре. Највише због вероватног сценарија. Прелази се на интензиван развој неколико култура – кукуруз, соја, пшеница, уљана репица. Остале културе “нестају”. Са њима и ситна газдинства.
Има ли Србија разлога за страх. Мало. Неће бити “паничне” тражње, како неки тврде.(Успут буди речено, било би добро кад би било). Поменутим изменама Закона о пољопривредном земљишту, странци(попут Тениса и других) могу узимати државно пољопривредно земљиште у дугорочни закуп до 30 година, уз могућност продужења са пречим правом првенства. Није шија него врат. То је исто као да су купили. Само је мањи ризик и мање пара(за државу). Коначно, правна лица која су основали странци, немају никаквих ограничења. То су “домаће” фирме. Већ су купили много земље. Све у свему, ко се плаши ССП, или не разуме, или хоће да некога “прогура”. Живи били, па видели.
Да се на тренутак вратимо у Лето Осмо, када је у Парламенту, деветог септембра, са 140 гласова “за” и 28 “против”(оба крила “радикала нису гласала, иако је Тома “обећао”) ратификован ССП. Није испуњена сугестија Чеде Јовановића да за овај “историјски” документ гласа преко 200 посланика. Попут “руског” споразума о Јужном току и НИС, за кога је исте вечери гласало 214 посланика, док су против била 22(Чедини, Чанкови и Мађари). Тако су, после дугих преговора и припрема које су почеле од 2005. године, најзад и за Србију “отшкринута” европска врата(после свих “комшија”, осим БиХ и Косова). Беше велика еуфорија. Славило се по трговима. Сви смо, тог Лета Осмог, били убеђени да ћемо за најдаље девет година(дакле ове године), бити пуноправни чланови ЕУ. Ко би тада размишљао о продаји државне земље странцима, кад ћемо сви бити у ЕУ. Па кад могу Срби да купују код њих, зашто и они не би код нас.
После је “кренула” ратификација у парламентима чланицама и трајала неколико година, да би ССП Савет Европе усвојио 22 јула, а ступио на снагу првог септембра 2013. године. Документ који је са прилозима и анексима имао око 500 страна, морао се “уградити” у наше законе и припремити за примену, у прелазном периоду од четири године, најдаље до првог септембра 2017. године. Пред сам истек рока, јавила се “накнадна памет”. Како су то бивши потписали да се државна земља продаје странцима. Уместо да су, ако им се ова клаузула није свиђала, почели да делују још до Лета Дванаестог, од доласка на власт. Попут неких Европских земаља, које су, макар привремено одложиле продају земље странцима. У Пољској је ова клаузула била одложена 12 година(рок истекао у мају ове године), али су законом постављени рестриктивни услови за странце(да су живели у Пољској, или имају брачног друга и слично), а повлашћени за домаће купце. Чак је и Данска “озаконила” посебне услове(да имате потребно образовање, да сте 25 година непрекидно живели у селу, да можете имати максимално 300 хектара). Мађарска је отишла “најдаље”. Организован је референдум 2012. године, где се 87 посто изашлих изјаснило за прихватање амандмана на Устав, о забрани продаје земље странцима.
Истина је да је, осим код нас и у другим сиромашним државама, земља на цени. Тако је од 2008. године купљено 35 милиона хектара обрадиве земље, очега су 40 посто купци из ЕУ. У неким државама, земља је “на изволите”. На пример, у Украјини, где и Срби имају хиљаде хектара. У Румунији је странцима продато 800 хиљада хектара(колико ми имамо укупно државне земље), углавном у “бесцење”. Чега се онда плаше неке државе. Нико не може изнети и однети земљу. Као паре. Највише због вероватног сценарија. Прелази се на интензиван развој неколико култура – кукуруз, соја, пшеница, уљана репица. Остале културе “нестају”. Са њима и ситна газдинства.
Има ли Србија разлога за страх. Мало. Неће бити “паничне” тражње, како неки тврде.(Успут буди речено, било би добро кад би било). Поменутим изменама Закона о пољопривредном земљишту, странци(попут Тениса и других) могу узимати државно пољопривредно земљиште у дугорочни закуп до 30 година, уз могућност продужења са пречим правом првенства. Није шија него врат. То је исто као да су купили. Само је мањи ризик и мање пара(за државу). Коначно, правна лица која су основали странци, немају никаквих ограничења. То су “домаће” фирме. Већ су купили много земље. Све у свему, ко се плаши ССП, или не разуме, или хоће да некога “прогура”. Живи били, па видели.
Драган Вујадиновић
Најновији број
18. април 2024.
