ПРЕДНОСТИ И МАНЕ ИНКЛУЗИЈЕ
ИГРЕ НА НЕПРИПРЕМЉЕНОМ ТЕРЕНУ
Када дете са сметњама у развоју упишу у редовну школу, оно не добија довољно пажње. Чињеница је да на настави неко мора да испашта, што није добро ни за кога, а то је довољан аргумент за уписивање деце са сметањама у развоју у школу у којој могу добити пажњу и адекватне програме дефектолога прилагођене њима
Са новим законом постоји могућност да сва деца могу да се упишу у редовне школе без обзира на степен проблема, па тако и са неким вишеструким менталним и физичким тешкоћама. Стога се већ дужи низ година примењује такозвани ИОП (инклузивни образовни програм) у редовним школама. Наравно, то је подразумевало и обуку просветних радника која се одвијала у виду семинара и идаље се примењује. Инклузија која је школске 2009/10. заживела, као што је замишљена на западу би била корисна и добра за децу са сметњама у развоју, међутим, инклузија која се спроводи код нас и те како има “рупа” и непожељне ефекте на ту децу. Сврха уписивања особа са сметњама у развоју у редовну школу је социјализација. То јесте за неку децу довољан аргумент, али не за сву. ИОП 1 подразумева рад са децом са мањим физичким или психичким проблемима, а по ИОП 2 школу похађају деца са већим сметњама.
-Први и основни недостатак инклузије је то што се није добро припремио терен. Садржаји наставних планова и програма од 1. до 8. разреда нису прилагођени деци са сметњама у развоју. Учитељи и наставници се сами сналазе. Дефектолози су замењени просветним радницима који су прошли кроз двомесечну обуку, па се дешава да дођемо у ситуацију да нам неко од њих држи предавање о детету са аутизмом, а ви се онда нађете у чуду и питате: „Шта ли сте радили и учили 9 семестара?” - истиче директорка ОШ школе “Свети Сава”, Снежана Радовановић.
Када дете са сметњама у развоју упишу у редовну школу, оно не добија довољно пажње. Чињеница је да на настави неко мора да испашта, што није добро ни за кога, а то је довољан аргумент за уписивање деце са сметањама у развоју у школу у којој могу добити пажњу и адекватне програме дефектолога прилагођене њима. У Шапцу у школи за децу са сметњама у развоју постоји 10 одељења од којих 2 чине одрасли – деца старија од 15 година која никада нису ишла у школу или која су започела па напустила. Постоји и продужени боравак због родитеља који раде и не могу по завршетку наставе да дођу по своју децу. Деца то време испуне квалитетно, а некима је и боље да бораве ту јер је 60 до 70 одсто њих на граници сиромаштва.
-Постоје деца која апсолутно ништа не могу да добију од редовне школе зато што су физички у јако лошем стању. Неке родитељи доводе у колицима, не могу чак ни да причају, не могу да функционишу, а моторике не постоје. Не могу да пишу, слабо чују и њихово битисање у школи се своди само на то да заврше и да добију диплому. Наставници нису довољно обучени и самим тим деградирамо струку дефектолога који се годинама обучавају и едукују за рад са децом која имају проблеме у понашању. С друге стране, морам признати да рад са децом са посебним потребама по ИОП 1 даје резултате и ту се наставници одлично сналазе. Тамо где су тешки, вишеструки развојни проблеми који спадају под ИОП 2 већ нема неког смисла. Дешава се да родитељи после пар година и сами схвате да им деца у редовној школи губе време, па их пребаце у специјалну школу. Ако ни због чега другог, схватају да тамо имају велики број дефектолога, различитих профила на располагању који просто могу да им помогну у ономе у чему ми овде не можемо - навела је Соња Опанковић координатор тима за ИОП 1 и 2, председник интерресорне комисије и психолог ОШ “Јанко Веселиновић” .
Доказ неорганизованости је и чињеница да постоје деца која иду по ИОП 1 само зато што су странци и не знају језик, а постоје и они који из лењости понављају па похађају школу по ИОП 1. Дете у школу за децу са сметњама у развоју долази само ако има мишљење интерресорне комисије, али је на родитељу да одлучи да ли ће ићи у школу за децу са сметњама у развоју или у редовну школу. Међутим, многи доводе у питање критеријуме интерресорне комисије.
-Не могу сва деца ићи у редовну школу, наиме, можда може да се говори о деци чија је интелигенција очувана, деци која нису ментално ретардирана, слабовида, можда наглува или глува, с тим што би и они морали да имају одређена помагала, али деца са интелектуалним сметњама апсолутно не могу да иду у редовну школу. Социјализација као аргумент није довољна, а то како ће их остали прихватити зависи првенствено од онога шта носе од куће и како ће их наставник припремити. Данас су деца веома сурова, врло често се дешава да та деца буду и неприхваћена - мишљења је Снежана Радовановић и истиче да се она, као и остали дефектолози нада, да ће како се који министар промени, имати мало више слуха за школе које образују децу са сметњама у развоју.
Од инклузије, корист имају само они који су је осмислили
Идеја кабинетских ресавских експерата без искустава у раду са децом са недовољно знања као и недовољно читања европских искустава и прилагођавања неким условима, изгубила је сам концепт инклузије, а то су деца. Од овако осмишљене инклузије, корист имају само они који су је осмислили, наплатили, они који држе једнодневне и дводневне семинаре и невладине организације. Инклузија не може да се спроводи без стручњака који су се за то образовали. Какву поруку шаље систем? Како рече професор Бојанин: “Психолог дијагностификује, учитељ учи децу, али дефектолог је лекар у малом који треба да је у школи”- Мира Хани, дефектолог.
-Први и основни недостатак инклузије је то што се није добро припремио терен. Садржаји наставних планова и програма од 1. до 8. разреда нису прилагођени деци са сметњама у развоју. Учитељи и наставници се сами сналазе. Дефектолози су замењени просветним радницима који су прошли кроз двомесечну обуку, па се дешава да дођемо у ситуацију да нам неко од њих држи предавање о детету са аутизмом, а ви се онда нађете у чуду и питате: „Шта ли сте радили и учили 9 семестара?” - истиче директорка ОШ школе “Свети Сава”, Снежана Радовановић.
Када дете са сметњама у развоју упишу у редовну школу, оно не добија довољно пажње. Чињеница је да на настави неко мора да испашта, што није добро ни за кога, а то је довољан аргумент за уписивање деце са сметањама у развоју у школу у којој могу добити пажњу и адекватне програме дефектолога прилагођене њима. У Шапцу у школи за децу са сметњама у развоју постоји 10 одељења од којих 2 чине одрасли – деца старија од 15 година која никада нису ишла у школу или која су започела па напустила. Постоји и продужени боравак због родитеља који раде и не могу по завршетку наставе да дођу по своју децу. Деца то време испуне квалитетно, а некима је и боље да бораве ту јер је 60 до 70 одсто њих на граници сиромаштва.
-Постоје деца која апсолутно ништа не могу да добију од редовне школе зато што су физички у јако лошем стању. Неке родитељи доводе у колицима, не могу чак ни да причају, не могу да функционишу, а моторике не постоје. Не могу да пишу, слабо чују и њихово битисање у школи се своди само на то да заврше и да добију диплому. Наставници нису довољно обучени и самим тим деградирамо струку дефектолога који се годинама обучавају и едукују за рад са децом која имају проблеме у понашању. С друге стране, морам признати да рад са децом са посебним потребама по ИОП 1 даје резултате и ту се наставници одлично сналазе. Тамо где су тешки, вишеструки развојни проблеми који спадају под ИОП 2 већ нема неког смисла. Дешава се да родитељи после пар година и сами схвате да им деца у редовној школи губе време, па их пребаце у специјалну школу. Ако ни због чега другог, схватају да тамо имају велики број дефектолога, различитих профила на располагању који просто могу да им помогну у ономе у чему ми овде не можемо - навела је Соња Опанковић координатор тима за ИОП 1 и 2, председник интерресорне комисије и психолог ОШ “Јанко Веселиновић” .
Доказ неорганизованости је и чињеница да постоје деца која иду по ИОП 1 само зато што су странци и не знају језик, а постоје и они који из лењости понављају па похађају школу по ИОП 1. Дете у школу за децу са сметњама у развоју долази само ако има мишљење интерресорне комисије, али је на родитељу да одлучи да ли ће ићи у школу за децу са сметњама у развоју или у редовну школу. Међутим, многи доводе у питање критеријуме интерресорне комисије.
-Не могу сва деца ићи у редовну школу, наиме, можда може да се говори о деци чија је интелигенција очувана, деци која нису ментално ретардирана, слабовида, можда наглува или глува, с тим што би и они морали да имају одређена помагала, али деца са интелектуалним сметњама апсолутно не могу да иду у редовну школу. Социјализација као аргумент није довољна, а то како ће их остали прихватити зависи првенствено од онога шта носе од куће и како ће их наставник припремити. Данас су деца веома сурова, врло често се дешава да та деца буду и неприхваћена - мишљења је Снежана Радовановић и истиче да се она, као и остали дефектолози нада, да ће како се који министар промени, имати мало више слуха за школе које образују децу са сметњама у развоју.
Идеја кабинетских ресавских експерата без искустава у раду са децом са недовољно знања као и недовољно читања европских искустава и прилагођавања неким условима, изгубила је сам концепт инклузије, а то су деца. Од овако осмишљене инклузије, корист имају само они који су је осмислили, наплатили, они који држе једнодневне и дводневне семинаре и невладине организације. Инклузија не може да се спроводи без стручњака који су се за то образовали. Какву поруку шаље систем? Како рече професор Бојанин: “Психолог дијагностификује, учитељ учи децу, али дефектолог је лекар у малом који треба да је у школи”- Мира Хани, дефектолог.
К. Јекић
Најновији број
18. април 2024.
