РАЗГОВОР СА ПРОФЕСОРОМ ДОКТОРОМ МИЛОШЕМ КОВИЋЕМ
СУДБИНА ЧОВЕКА У ВРЕМЕНУ
Шабац у доба мира
Детињство и рану младост провели сте у родном граду. Како памтите Шабац?
- Живот у Шапцу памтим као доба мира, ушушканости и среће. То је друга половина седамдесетих и осамдесете године. Припадао сам образованој средњој класи, а у Југославији се тада удобно живело и неговало образовање. Мој отац, социолог по струци, био је новинар у “Гласу Подриња”, а мајка, психолог по образовању, радила је у Заводу за запошљавање. Одлично се сећам вртића “Снежана”, другова и другарица са којима сам после заједно ишао у “Милевину” школу. Морам да кажем да сам историчар скоро од првог разреда основне школе. И данас чувам илустровану Историју света, коју су ми поклонили родитељи за седми рођендан. Од свих предмета, највише сам волео историју, коју ми је предавао сјајан наставник - Миливоје Давидовић. Сви наши наставници били су образовани људи који су честито радили свој посао и њихова имена изговарам са пијететом. Посебно памтим Олгу Рувидић, Анђелку Пионтек и Маргариту Васић.
Школовање сте наставили у Шабачкој гимназији која ове године прославља сто осамдесети рођендан?
- Тек у Шабачкој гимназији развила су се права научна интересовања и систематски рад. На мене су највећи утицај имала два човека: Радован Димитрић и Живко Комановић. Професор Радован је био човек који је подједнако квалификовано говорио о историји, медицини и математици, а историја је већ сама по себи довољно широка, није само политичка, него и историја културе, уметности, менталитета... Предавао ми је и латински језик, који је сјајно познавао. Његово образовање заиста је било свеобухватно, а мене је врло брзо заволео и препознао и, што је јако важно за средњошколца, улио ми самопоуздање и показао поштовање за оно што радим. Имао сам подршку породице од почетка. Од велике важности су ми били разговори са оцем и његовим пријатељима, јер је историја имала значајно место у нашој кући. Посебну улогу је одиграла очева библиотека, у којој сам проналазио књиге попут “Злочини окупатора у Подрињу” Станоја Филиповића, у којој сам открио да је довољно припадати српском народу да би, у неким граничним ситуацијама, био гоњен. Када сам одлучивао шта да упишем, мајка ми је рекла да студирам оно што волим, јер човек увек квалитетно и са страшћу ради посао који воли. Пример моје старије сестре, која је била много бољи ђак од мене, указао ми је да марљив рад доноси резултате. Учен сам поштеном раду и имао привилегију да будем окружен добротом и потпуним разумевањем.
Живео сам у две историјске
епохе
Нисте имали дилему у вези са избором факултета, с обзиром да је страст према историји зачета још у детињству?
- Када данас размишљам о студијама на Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду, јасно ми је да сам имао привилегију да слушам предавања плејаде великих професора. Наравно, на мене је кључан утицај имала подршка коју ми је пружио професор Опште историје новог века Михајло Војводић, који је препознао у мени страст за разумевањем историје новог века. За мене је историја одувек била покушај да разумем појединачну егзистенцију човека у времену, нека врста егзистенцијалистичке историје. Живот и смрт, судбина човека, без обзира да ли је мали човек из Дринске дивизије у рату, или Војвода Путник, обичан војник из Наполеонове армије, или сам Наполеон.
Студирали сте историју у исто време када сте били сведок распада земље у којој сте живели?
- У ратовима деведесетих година распао се наш свет, срушен је политички систем у коме је слој коме сам припадао живео релативно добар и сређен живот. Средња класа, која је била главно упориште социјалистичке Југославије, социјално и морално је деградирана, мобилисана је у рат и бежала из земље. Распала се Југославија, цео социјалистички свет је нестао, дошло је до огромних промена. Мени се данас чини да сам један живот живео до војске и факултета, а сасвим други од деведесетих година. Заправо, живео сам у две историјске епохе. Једна епоха је доба Хладног рата, која се завршила падом Берлинског зида 1989. године, а друга је тада започела. Требало ми је доста времена да спојим крхотине сломљеног огледала и успоставим контакт са животом који сам живео пре распада Југославије. Као историчар који је живео у таквом времену, данас могу лакше да разумем граничне, трагичне епохе. Када сам се сретао са људима из других земаља, са Запада, који немају то искуство и не могу да замисле да би свет у коме живе могао да се сруши и да све око њих нестане, изгледали су ми јако наивно. Они заиста искрено верују у непобитну солидност времена и поретка у коме живе. То ми је помогло да добијем прецизан увид у сложеност и страхоте историје и указало на слабост и рањивост појединачних судбина.
Плаћам цену слободе
са радошћу
Имам утисак да је Ваша страст према историји потрага за истином, пре свега?
- Тако је. Поставља се то питање данас у добу постмодерне, оспорава се постојање историјске истине. Може се оспорити способност човека, његовог “менталног инструментаријума” да дође до истине, али се не може оспорити постојање истине. Задатак историчара је да у историју верује и да за њом трага. То не мора да значи да мора да верује да је кадар да дође до апсолутне истине, његов задатак је да јој се приближи, да се, како је писао Ђорђе Оцић, привије уз истину. Не прецењујемо своје способности, не верујемо као историчари 19. века, из доба позитивизма, да можемо да дођемо до апсолутне истине, користећи методе природних наука, али верујемо да смо у стању да дођемо до реконструкције чињеница, а разумевање истине остаје отворено питање. Тако сам учио од својих професора. Уз Михајла Војводића, истакао бих Драгољуба Живојиновића. Када ме је професор Војводић позвао да будем асистент на Одељењу за историју новог века, прихватио сам.
Пре него што сте почели да предајете на факултету, четири године сте радили на Историјском институту Српске академије наука и уметности?
- Тамо сам “пекао” занат историчара. То је научни рад, где сам имао прилику да сретнем много сјајних стручњака историчара, запослених у институтима. Разумео сам шта су научне институције. Једно време сам волонтирао код професора Војводића, пре него што сам позван да му се придружим у раду са студентима као стално запослени асистент.
Сада сте доцент који чека да буде примљен у звање ванредног професора. Међутим, велика се хајка дигла на Вас?
- Људи идеализују Универзитет. То није случај само код нас, него у читавој Европи. Међутим, Универзитет, исто као што је храм науке, има и своје тамне стране. Ту има много борбе за позиције и привилегије, невероватних сукоба око небитних ствари. И даље верујем да је за запослене на Универзитету, од пливања у сплеткама, важнија академска продукција, писање добрих књига и, можда на првом месту, добар рад са студентима. Сукобима, који су сада у току на Одељењу за историју, не придајем велики значај. Они постављају начелно питање, а то је питање аутономије Универзитета, која се погрешно схвата. Када стање на једном факултету измакне контроли, као што се десило на Одељењу за историју, нешто мора да се учини. Неки људи аутономију схватају као средство помоћу кога могу да чине дословно све што пожеле. Аутономија је била срце Универзитета, од његовог настанка у Средњем веку, али, очигледно и средство за недозвољене ствари које се неретко догађају. Мислим пре свега на злоупотребу положаја, насиље над студентима.
Студенти су уз Вас?
- Да, хиљаде њих. Моја академска продукција је неупитна. Студенти су ту да кажу какав је мој педагошки учинак. Наравно, чак и они који покушавају да оспоре моје даље напредовање, не могу то да оповргну.
Претпостављам да је главни узрок Ваших потешкоћа чињеница да говорите оно што мислите?
- Тако је. Васпитан сам да говорим оно што мислим и чиним оно што говорим, да чувам своју слободу. Плаћам цену слободе са радошћу, што моји студенти најбоље разумеју.
Милош Ковић рођен је 1969. године у Шапцу. Докторирао је на Катедри за општу историју новог века на Филозофском факултету у Београду. Боравио је на стручном усавршавању на Универзитету у Оксфорду. Аутор је и приређивач значајних књига међу којима су: Дизраели и источно питање, Срби 1903-1914: историја идеја, Упоришта, Једини пут, Гаврило принцип – документи и сећања. У звању доцента предаје на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.
Милош Ковић рођен је 1969. године у Шапцу. Докторирао је на Катедри за општу историју новог века на Филозофском факултету у Београду. Боравио је на стручном усавршавању на Универзитету у Оксфорду. Аутор је и приређивач значајних књига међу којима су: Дизраели и источно питање, Срби 1903-1914: историја идеја, Упоришта, Једини пут, Гаврило принцип – документи и сећања. У звању доцента предаје на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду.
Детињство и рану младост провели сте у родном граду. Како памтите Шабац?
- Живот у Шапцу памтим као доба мира, ушушканости и среће. То је друга половина седамдесетих и осамдесете године. Припадао сам образованој средњој класи, а у Југославији се тада удобно живело и неговало образовање. Мој отац, социолог по струци, био је новинар у “Гласу Подриња”, а мајка, психолог по образовању, радила је у Заводу за запошљавање. Одлично се сећам вртића “Снежана”, другова и другарица са којима сам после заједно ишао у “Милевину” школу. Морам да кажем да сам историчар скоро од првог разреда основне школе. И данас чувам илустровану Историју света, коју су ми поклонили родитељи за седми рођендан. Од свих предмета, највише сам волео историју, коју ми је предавао сјајан наставник - Миливоје Давидовић. Сви наши наставници били су образовани људи који су честито радили свој посао и њихова имена изговарам са пијететом. Посебно памтим Олгу Рувидић, Анђелку Пионтек и Маргариту Васић.
Школовање сте наставили у Шабачкој гимназији која ове године прославља сто осамдесети рођендан?
- Тек у Шабачкој гимназији развила су се права научна интересовања и систематски рад. На мене су највећи утицај имала два човека: Радован Димитрић и Живко Комановић. Професор Радован је био човек који је подједнако квалификовано говорио о историји, медицини и математици, а историја је већ сама по себи довољно широка, није само политичка, него и историја културе, уметности, менталитета... Предавао ми је и латински језик, који је сјајно познавао. Његово образовање заиста је било свеобухватно, а мене је врло брзо заволео и препознао и, што је јако важно за средњошколца, улио ми самопоуздање и показао поштовање за оно што радим. Имао сам подршку породице од почетка. Од велике важности су ми били разговори са оцем и његовим пријатељима, јер је историја имала значајно место у нашој кући. Посебну улогу је одиграла очева библиотека, у којој сам проналазио књиге попут “Злочини окупатора у Подрињу” Станоја Филиповића, у којој сам открио да је довољно припадати српском народу да би, у неким граничним ситуацијама, био гоњен. Када сам одлучивао шта да упишем, мајка ми је рекла да студирам оно што волим, јер човек увек квалитетно и са страшћу ради посао који воли. Пример моје старије сестре, која је била много бољи ђак од мене, указао ми је да марљив рад доноси резултате. Учен сам поштеном раду и имао привилегију да будем окружен добротом и потпуним разумевањем.
Живео сам у две историјске
епохе
Нисте имали дилему у вези са избором факултета, с обзиром да је страст према историји зачета још у детињству?
- Када данас размишљам о студијама на Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду, јасно ми је да сам имао привилегију да слушам предавања плејаде великих професора. Наравно, на мене је кључан утицај имала подршка коју ми је пружио професор Опште историје новог века Михајло Војводић, који је препознао у мени страст за разумевањем историје новог века. За мене је историја одувек била покушај да разумем појединачну егзистенцију човека у времену, нека врста егзистенцијалистичке историје. Живот и смрт, судбина човека, без обзира да ли је мали човек из Дринске дивизије у рату, или Војвода Путник, обичан војник из Наполеонове армије, или сам Наполеон.
Студирали сте историју у исто време када сте били сведок распада земље у којој сте живели?
- У ратовима деведесетих година распао се наш свет, срушен је политички систем у коме је слој коме сам припадао живео релативно добар и сређен живот. Средња класа, која је била главно упориште социјалистичке Југославије, социјално и морално је деградирана, мобилисана је у рат и бежала из земље. Распала се Југославија, цео социјалистички свет је нестао, дошло је до огромних промена. Мени се данас чини да сам један живот живео до војске и факултета, а сасвим други од деведесетих година. Заправо, живео сам у две историјске епохе. Једна епоха је доба Хладног рата, која се завршила падом Берлинског зида 1989. године, а друга је тада започела. Требало ми је доста времена да спојим крхотине сломљеног огледала и успоставим контакт са животом који сам живео пре распада Југославије. Као историчар који је живео у таквом времену, данас могу лакше да разумем граничне, трагичне епохе. Када сам се сретао са људима из других земаља, са Запада, који немају то искуство и не могу да замисле да би свет у коме живе могао да се сруши и да све око њих нестане, изгледали су ми јако наивно. Они заиста искрено верују у непобитну солидност времена и поретка у коме живе. То ми је помогло да добијем прецизан увид у сложеност и страхоте историје и указало на слабост и рањивост појединачних судбина.
Плаћам цену слободе
са радошћу
Имам утисак да је Ваша страст према историји потрага за истином, пре свега?
- Тако је. Поставља се то питање данас у добу постмодерне, оспорава се постојање историјске истине. Може се оспорити способност човека, његовог “менталног инструментаријума” да дође до истине, али се не може оспорити постојање истине. Задатак историчара је да у историју верује и да за њом трага. То не мора да значи да мора да верује да је кадар да дође до апсолутне истине, његов задатак је да јој се приближи, да се, како је писао Ђорђе Оцић, привије уз истину. Не прецењујемо своје способности, не верујемо као историчари 19. века, из доба позитивизма, да можемо да дођемо до апсолутне истине, користећи методе природних наука, али верујемо да смо у стању да дођемо до реконструкције чињеница, а разумевање истине остаје отворено питање. Тако сам учио од својих професора. Уз Михајла Војводића, истакао бих Драгољуба Живојиновића. Када ме је професор Војводић позвао да будем асистент на Одељењу за историју новог века, прихватио сам.
Пре него што сте почели да предајете на факултету, четири године сте радили на Историјском институту Српске академије наука и уметности?
- Тамо сам “пекао” занат историчара. То је научни рад, где сам имао прилику да сретнем много сјајних стручњака историчара, запослених у институтима. Разумео сам шта су научне институције. Једно време сам волонтирао код професора Војводића, пре него што сам позван да му се придружим у раду са студентима као стално запослени асистент.
Сада сте доцент који чека да буде примљен у звање ванредног професора. Међутим, велика се хајка дигла на Вас?
- Људи идеализују Универзитет. То није случај само код нас, него у читавој Европи. Међутим, Универзитет, исто као што је храм науке, има и своје тамне стране. Ту има много борбе за позиције и привилегије, невероватних сукоба око небитних ствари. И даље верујем да је за запослене на Универзитету, од пливања у сплеткама, важнија академска продукција, писање добрих књига и, можда на првом месту, добар рад са студентима. Сукобима, који су сада у току на Одељењу за историју, не придајем велики значај. Они постављају начелно питање, а то је питање аутономије Универзитета, која се погрешно схвата. Када стање на једном факултету измакне контроли, као што се десило на Одељењу за историју, нешто мора да се учини. Неки људи аутономију схватају као средство помоћу кога могу да чине дословно све што пожеле. Аутономија је била срце Универзитета, од његовог настанка у Средњем веку, али, очигледно и средство за недозвољене ствари које се неретко догађају. Мислим пре свега на злоупотребу положаја, насиље над студентима.
Студенти су уз Вас?
- Да, хиљаде њих. Моја академска продукција је неупитна. Студенти су ту да кажу какав је мој педагошки учинак. Наравно, чак и они који покушавају да оспоре моје даље напредовање, не могу то да оповргну.
Претпостављам да је главни узрок Ваших потешкоћа чињеница да говорите оно што мислите?
- Тако је. Васпитан сам да говорим оно што мислим и чиним оно што говорим, да чувам своју слободу. Плаћам цену слободе са радошћу, што моји студенти најбоље разумеју.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
