Инфо

6. јул 2017.6. јул 2017.
ДАЉЕ НАСТАВЉАЈУ САМО ТРОЈИЦА
НА ПУТУ ЗА МОНГОЛИЈУ 3

ДАЉЕ НАСТАВЉАЈУ САМО ТРОЈИЦА

Тим „Мото Монголиа 2017“ је, нажалост, у земљу Џингис-кана ушао у ослабљеном саставу. Мотор Владе Новотног успут се превише оштетио и није било могуће да настави пут. Новотни је остао у Русији, заједно са Миладином Антонићем Макијем, чланом посаде из џипа. За читаоце “Гласа Подриња” у овом броју пише Никола Кацин
У Барнаулу после обављених сервиса и монтаже гума за вожњу по терену екипа је наставила пут преко Алтаја ка Монголској граници. Код места Онгудај долази до већег оштећења мотоцикла нашег другара Владимира Новотног, услед чега је приморан да одустане од даљег пута. Трочлана екипа сутрадан је наставила пут ка Монголској граници.
Планински крајолик на неких 2.500 мнв нас добро расхлађује. У недељу долазимо на границу и сазнајемо да прелаз викендом не ради те да морамо сачекати јутро. Тај дан смо прешли само 30 км. Момак и девојка Матео и Валентина, Италијани, праве нам друштво тога дана и рано ујутру пре нас одлазе на гранични прелаз. После девет сати чекања на граници и трошења времена са авантуристима из целог света схватамо да без обзира на таблицу возила, боју коже или националност... Ми смо сви исти. Свет је наше игралиште, причамо сви истим авантуристичким језиком и све нас држи једнак адреналин који нас гура даље.
Питате се какви су путеви кроз Монголију. Одговор је једноставан: Пута нема. Од саме границе ка граду Олгију напредујемо по макадаму и таман кад смо угледали асфалт и понадали се да је мукама крај, испостави се да је асфалт у дужини неких 20 км. На уласку у Олги поново мало асфалта и на изласку из града камен, макадам, блато и ништа друго. Прво спавање у Монголији је у нашем кампу насред ливаде, а у близини језера Шар Нуур. Други дан, уторак, возили смо етапу Олги–Кховд, 5 км асфалтног пута и 210 км беспућа. Тешки макадам и такозване тестере су на почетку руте, затим прелазак преко речица и поточића. Поток ширине 40 цм делује као безазлена препрека али замало нисам поломио предњу виљушку на мотоциклу јер је цео предњи точак упао, а задњи крај полетео у вис. Некако сам се задржао на мотору и спречио пад. Неколико пута смо се нашли у ситуацији да не знамо куда даље. Гармин навигациони уређаји нам доста помажу али ипак инстинкт је оно што нас до сада није преварило, као и искуство које смо временом стекли. Стева џипом много лакше пролази тако да је некада он у функцији извиђача и јавља нам радио везом проходност руте, те ми настављамо његовим трагом или чекамо да нам јави другу могућу трасу. У једном моменту гледамо Пајера како креће уз стрмину и блато ка нама и видимо да се заглавио! Пајеро нама може помоћи, али не и ми њему! Нисмо стигли ни да помислимо шта ћемо сад... Пајера Стева извуче помоћу блокада и настави даље. Надамо се да наш пријатељ Милета не прати ово путовање и не гледа куда његова приколица за подршку пролази. Када смо прелазили мало парче камене пустиње код Толба отпао је резервни точак са ње. Од вибрација и удара пукао је носач точка и имамо сцену као у “Жикиној династији”. Сустижемо на траси неки мотоцикл и у облаку прашине назиремо мотор и двоје на њему, Матео и Валентина наши пријатељи! Јављамо им се и даље настављамо заједно. Њих двоје су на путу већ ГОДИНУ дана. Кренули су на пут око света, и ево ово мало парче Земљине кугле превешћемо заједно уз обострано задовољство. Заглављивања у блату и песку престали смо бројати, мотоцикли нас за сада одлично служе, нека остане тако до краја и биће супер.
Монголи су врло радознали, где год станемо усред беспућа они се однекуд појаве и дођу да се поздраве. На путу ако помогнеш некоме, имаш се коме и надати ако тебе слична судбина снађе. Прелазећи изузетно тежак део трасе кроз мочварни део, кроз баре и шљунковите канале срећемо два дечака који су одушевљени мотоциклима. Поделисмо са њима наше залихе слаткиша и хране, поклонисмо им по мајицу МК “Чивија” и уз осмехе и срдачне поздраве пуног срца и свом снагом настављамо даље. У Кховд смо стигли увече и пронашли хотел који има и интернет и воду, што је овде реткост. На вези смо са другим путницима који су сад на истом терену или који су то прешли и договарамо руту ка Улан Батору, нашем циљу. Наставиљамо ка Алтају, али где ћемо одатле још нисмо одлучили. Подизање на север неко каже да је изузетно опасно опет због камене пустиње, а југ је Гоби где је песак и прилично су сурови услови за вожњу и живот. Укратко имамо три избора: тешка, тешка и опасна рута. Нека пут и време донесу исправну одлуку, јер ми смо ионако на путу којим се ређе иде.
Тим „Мото Монголиа 2017“ свим читаоцима “Гласа Подриња” шаље велики поздрав са 6 часова временске разлике и позива вас да пратите наше путовање на Фејсбук групи „Мото Монголиа 2017“.
Никола Кацин

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa