ПРИЧА О ПРОФЕСОРУ ДОКТОРУ ПРЕДРАГУ МИНИЋУ
ВАЖНА МИ ЈЕ СУДБИНА ПАЦИЈЕНТА
Проф. др Предраг Минић, начелник је пулмологије на Институту за здравствену заштиту мајке и детета “Др Вукан Чупић” и професор педијатрије на Медицинском факултету у Београду. Врхунски је стручњак без кога би наша пулмологија потпуно другачије изгледала.
Иако је рођен у Београду, професор Минић је “интегрисани Шапчанин”. Његови родитељи су, по завршетку факултета, дошли у Лозницу, где су кратко остали, а потом у Шабац, који су заволели и у ком су остали до краја живота. Отац Божидар био је брилијантан гинеколог, а мајка Мирјана педијатар. Обоје су били дубоко уважавани и поштовани међу Шапчанима, који их и данас памте. Чини се да је пут њиховог сина јединца био трасиран.
- И јесте, и није. Родитељи ме нису саветовали да постанем доктор, али ме нису ни притискали да не постанем. Пошто сам био вуковац у Гимназији, нисам морао да полажем пријемни испит и уписао сам ЕТФ. У последњем тренутку сам променио одлуку и пренео документа на Медицински факултет. Нисам погрешио, много је боље што сам доктор, то је оно што знам да радим.
Док смо разговарали са доктором Минићем, сетили смо се наше оперске диве Јадранке Јовановић, која нам је у интервјуу за “Глас Подриња” рекла: “Кад је дат, таленат је у грозду”. Тако је Драган, како га Шапчани и данас зову, био мултиталентовано дете. Са лакоћом је био вуковац у основној и средњој школи, освајао награде из математике, физике, српског језика… а као највећи успех памти када га је наставник физичког Ђока Петровић позвао да тренира рукомет у “Натиној” школи.
- Био сам буца и то је био велики комплимент за мене. „Харали“ смо школском лигом. Сећам се да смо једном приликом „Лазину“ школу победили резултатом 17:2. Иначе, из рукометног тима „Натине“ школе изашли су Рашић, Симоновић, Вуковић...
Од свих, можда је музика била његов највећи дар. Са пет година уписао је Основну музичку школу, а по завршетку, као награду за победу на једном од републичких такмичења, добио је могућност да упише Средњу музичку у Београду. Било је напорно, родитељи су га свакога дана возили у престоницу (у време када није било ауто-пута). Да је у то време живео у Београду, можда би његов пут био другачији, а Србија остала ускраћена за једног од најбољих пулмолога. Са невероватним смислом за детаље и изванредним памћењем, каже да је једна од највећих вредности његовог живота то што има чега да се сећа.
- Био сам екстровертно дете. Имао сам четири године када сам, у купеу воза, почео да певам песму “Марина, Марина”. Чули су ме професори музике и рекли мојој мајци да имам невероватан слух, да ме упише у Музичку школу, да свирам виолину. Тако је то кренуло. Био сам толико мали да сам читао ноте у бојама. Први пут сам свирао у Дому ЈНА. Сећам се да сам имао велику трему, али и Шабачког певачког друштва и фантастичног баса Богдана Петровића. И данас памтим “Вечерњи звон”.
“Шабачке године” памти као најлепше. Са великим поштовањем говори о својим родитељима, а посебно у срцу носи свог деда Тољу, мајчиног очуха, потомка руског грофа из Украјине.
- Деда Тоља и ја били смо чувени шабачки тандем. То је био човек изузетне културе и сензибилитета, начитан, права душењка. Он је много утицао на формирање моје личности, научио ме је да пасионирано читам, неговао ненасилну дисциплину. Обележио је моје детињство, као и бака, мамина мајка, која се бринула о “инфраструктури”, да будем чист и уредан…
На питање по чему памти Шабачку гимназију, која ове године слави 180. рођендан, Пеђа, како га зову београдски пријатељи, одговара да је и дан-данас узбуђен што је био ђак престижне школе. Професори су у то време били “господа, интелектуалци чврстог морала”.
- Најрадије се сетим својих изузетних професора. Један је Павле Јосић, историчар, прототип господина, бастеркитоновски тип, духовит, без гримасе, који је уливао страхопоштовање. Други је професор физике, Драгољуб Марјановић, чувени Кулон, који је направио најбољу генерацију физичара у оно време. Освајали смо награде у конкуренцији са математичким гимназијама. Трећи је Радован Димитрић, који је био изузетан ерудита, могао је да предаје све осим нацртне геометрије. Не могу да не поменем професора Добрила Аранитовића, који ми је предавао филозофију. Иако смо били природно-математички смер, водили смо озбиљне филозофске разговоре. Са мном у разред ишао је Гојко Лазарев, који је много читао, Дејан Мирковић, инжењер електротехнике и многи други…
Факултет је завршио у року, са високим просеком, као један од четворице најбољих. Није могао у потпуности да осети чари студентског живота, јер је, признаје, учио. А као “мајстор да себи наметне обавезе”, на трећој години почео је да демонстрира анатомију и макробиологију.
По завршетку студија, запослио се на Институту за мајку и дете у Београду, где и данас ради.
- Тада је тај Институт био европска болница, на сваки начин другачија од осталих клиника, тек саграђена, са посебним профилом људи које је формирао професор Чупић. Оно што је нашу кућу чинило особеном је начин селекције кадрова. Одабир се вршио тајним гласањем. Најмлађи специјалисти и најстарији специјализанти предлагали су будуће колеге. Резон тадашњег директора био је – Ви их најбоље познајете, јер сте им генерацијски најближи, а себи бирате сараднике за наредне деценије - Све бисмо учинили да десет најбољих младих људи изађе пред стручни колегијум. После разговора, дељене су цедуљице и свако је гласао по својој савести. Имали смо двадест и два консултанта које смо, за време милошевићевске несреће, експортовали у америчке и енглеске болнице.
Недуго пошто је примљен у стални радни однос, када је специјализирао педијатрију, Институт га је послао на стручно усавршавање на Харвард. Било је то осамдесет девете, када, као и већина других, није знао шта чека Србију. Да јесте, можда не би одбио понуду да остане у Америци, али није му жао, не мисли да је то обећана земља за њега. Дефинисало га је знање које је тамо стекао. Од оца фибротичне бронхоскопије учио је тај метод. И засигурно променио физиономију дечје пулмологије у Србији.
Његова педагошка каријера природно је текла, напоредо са лекарском. Магистрирао је, потом докторирао, прешао све степенице академске лествице до звања редовног професора на Медицинском факултету. Шеф је катедре педијатрије на Медицинском факултету. Али, титуле не лече, каже, “најважније је какав сте лекар”.
На питање које је највеће задовољство које му посао доноси, одговара:
- Иако сам дуго мислио да за овај посао није потребан таленат, сада мислим да је неоходан. Радим га са задовољством и емпатијом, стало ми је до судбине пацијента. Радозналост ме не напушта, а то је особина која недостаје лекарима. У медицини се квантум знања за пет година удвостручи и ако не читате ништа, ви сте изгубљени. Мени је и даље интересантан мој посао, скоро да ми је хоби, имам “опасну” адикцију према њему. Кад одем у пензију, остаћу и без хобија и без посла.
- Свираћете виолину?
- То и намеравам.
Проф. др Предраг Минић дечји је пулмолог светског реномеа и дугогодишњи начелник Службе за пулмологију Института за здравствену заштиту мајке и детета “Др Вукан Чупић”. Национални је отац флексибилне бронхоскопије код мале деце, унапредио је функцију плућа код предшколске деце, увео спироергометрију, као и медицину спавања, односно, испитивања поремећаја у спавању, направио јединицу за механичку вентилацију у кућним условима, а нарочито је померио границе у цистичној фибрози. Са својим тимом, на Институту за мајку и дете, основао је Национални центар за лечење ове болести. Председник је Европског конгреса за цистичну фиброзу, који ће се одржати наредне године у Београду.
ПОРОДИЦА
По провереној рецептури својих родитеља, др Минић је ожењен колегиницом, педијатром која ради у Институту за заштиту мајке и детета.
- Моја супруга Александра је један од најбољих доктора и едукатора које познајем, а никакву амбицију није имала да уђе у наставу.
Минићи имају двоје успешне деце. Син Лука студира на Факултету организационих наука, а ћерка Марта Биохемију на Техничком универзитету у Минхену.
Иако је рођен у Београду, професор Минић је “интегрисани Шапчанин”. Његови родитељи су, по завршетку факултета, дошли у Лозницу, где су кратко остали, а потом у Шабац, који су заволели и у ком су остали до краја живота. Отац Божидар био је брилијантан гинеколог, а мајка Мирјана педијатар. Обоје су били дубоко уважавани и поштовани међу Шапчанима, који их и данас памте. Чини се да је пут њиховог сина јединца био трасиран.
- И јесте, и није. Родитељи ме нису саветовали да постанем доктор, али ме нису ни притискали да не постанем. Пошто сам био вуковац у Гимназији, нисам морао да полажем пријемни испит и уписао сам ЕТФ. У последњем тренутку сам променио одлуку и пренео документа на Медицински факултет. Нисам погрешио, много је боље што сам доктор, то је оно што знам да радим.
Док смо разговарали са доктором Минићем, сетили смо се наше оперске диве Јадранке Јовановић, која нам је у интервјуу за “Глас Подриња” рекла: “Кад је дат, таленат је у грозду”. Тако је Драган, како га Шапчани и данас зову, био мултиталентовано дете. Са лакоћом је био вуковац у основној и средњој школи, освајао награде из математике, физике, српског језика… а као највећи успех памти када га је наставник физичког Ђока Петровић позвао да тренира рукомет у “Натиној” школи.
- Био сам буца и то је био велики комплимент за мене. „Харали“ смо школском лигом. Сећам се да смо једном приликом „Лазину“ школу победили резултатом 17:2. Иначе, из рукометног тима „Натине“ школе изашли су Рашић, Симоновић, Вуковић...
Од свих, можда је музика била његов највећи дар. Са пет година уписао је Основну музичку школу, а по завршетку, као награду за победу на једном од републичких такмичења, добио је могућност да упише Средњу музичку у Београду. Било је напорно, родитељи су га свакога дана возили у престоницу (у време када није било ауто-пута). Да је у то време живео у Београду, можда би његов пут био другачији, а Србија остала ускраћена за једног од најбољих пулмолога. Са невероватним смислом за детаље и изванредним памћењем, каже да је једна од највећих вредности његовог живота то што има чега да се сећа.
- Био сам екстровертно дете. Имао сам четири године када сам, у купеу воза, почео да певам песму “Марина, Марина”. Чули су ме професори музике и рекли мојој мајци да имам невероватан слух, да ме упише у Музичку школу, да свирам виолину. Тако је то кренуло. Био сам толико мали да сам читао ноте у бојама. Први пут сам свирао у Дому ЈНА. Сећам се да сам имао велику трему, али и Шабачког певачког друштва и фантастичног баса Богдана Петровића. И данас памтим “Вечерњи звон”.
“Шабачке године” памти као најлепше. Са великим поштовањем говори о својим родитељима, а посебно у срцу носи свог деда Тољу, мајчиног очуха, потомка руског грофа из Украјине.
- Деда Тоља и ја били смо чувени шабачки тандем. То је био човек изузетне културе и сензибилитета, начитан, права душењка. Он је много утицао на формирање моје личности, научио ме је да пасионирано читам, неговао ненасилну дисциплину. Обележио је моје детињство, као и бака, мамина мајка, која се бринула о “инфраструктури”, да будем чист и уредан…
На питање по чему памти Шабачку гимназију, која ове године слави 180. рођендан, Пеђа, како га зову београдски пријатељи, одговара да је и дан-данас узбуђен што је био ђак престижне школе. Професори су у то време били “господа, интелектуалци чврстог морала”.
- Најрадије се сетим својих изузетних професора. Један је Павле Јосић, историчар, прототип господина, бастеркитоновски тип, духовит, без гримасе, који је уливао страхопоштовање. Други је професор физике, Драгољуб Марјановић, чувени Кулон, који је направио најбољу генерацију физичара у оно време. Освајали смо награде у конкуренцији са математичким гимназијама. Трећи је Радован Димитрић, који је био изузетан ерудита, могао је да предаје све осим нацртне геометрије. Не могу да не поменем професора Добрила Аранитовића, који ми је предавао филозофију. Иако смо били природно-математички смер, водили смо озбиљне филозофске разговоре. Са мном у разред ишао је Гојко Лазарев, који је много читао, Дејан Мирковић, инжењер електротехнике и многи други…
Факултет је завршио у року, са високим просеком, као један од четворице најбољих. Није могао у потпуности да осети чари студентског живота, јер је, признаје, учио. А као “мајстор да себи наметне обавезе”, на трећој години почео је да демонстрира анатомију и макробиологију.
По завршетку студија, запослио се на Институту за мајку и дете у Београду, где и данас ради.
- Тада је тај Институт био европска болница, на сваки начин другачија од осталих клиника, тек саграђена, са посебним профилом људи које је формирао професор Чупић. Оно што је нашу кућу чинило особеном је начин селекције кадрова. Одабир се вршио тајним гласањем. Најмлађи специјалисти и најстарији специјализанти предлагали су будуће колеге. Резон тадашњег директора био је – Ви их најбоље познајете, јер сте им генерацијски најближи, а себи бирате сараднике за наредне деценије - Све бисмо учинили да десет најбољих младих људи изађе пред стручни колегијум. После разговора, дељене су цедуљице и свако је гласао по својој савести. Имали смо двадест и два консултанта које смо, за време милошевићевске несреће, експортовали у америчке и енглеске болнице.
Недуго пошто је примљен у стални радни однос, када је специјализирао педијатрију, Институт га је послао на стручно усавршавање на Харвард. Било је то осамдесет девете, када, као и већина других, није знао шта чека Србију. Да јесте, можда не би одбио понуду да остане у Америци, али није му жао, не мисли да је то обећана земља за њега. Дефинисало га је знање које је тамо стекао. Од оца фибротичне бронхоскопије учио је тај метод. И засигурно променио физиономију дечје пулмологије у Србији.
Његова педагошка каријера природно је текла, напоредо са лекарском. Магистрирао је, потом докторирао, прешао све степенице академске лествице до звања редовног професора на Медицинском факултету. Шеф је катедре педијатрије на Медицинском факултету. Али, титуле не лече, каже, “најважније је какав сте лекар”.
На питање које је највеће задовољство које му посао доноси, одговара:
- Иако сам дуго мислио да за овај посао није потребан таленат, сада мислим да је неоходан. Радим га са задовољством и емпатијом, стало ми је до судбине пацијента. Радозналост ме не напушта, а то је особина која недостаје лекарима. У медицини се квантум знања за пет година удвостручи и ако не читате ништа, ви сте изгубљени. Мени је и даље интересантан мој посао, скоро да ми је хоби, имам “опасну” адикцију према њему. Кад одем у пензију, остаћу и без хобија и без посла.
- Свираћете виолину?
- То и намеравам.
По провереној рецептури својих родитеља, др Минић је ожењен колегиницом, педијатром која ради у Институту за заштиту мајке и детета.
- Моја супруга Александра је један од најбољих доктора и едукатора које познајем, а никакву амбицију није имала да уђе у наставу.
Минићи имају двоје успешне деце. Син Лука студира на Факултету организационих наука, а ћерка Марта Биохемију на Техничком универзитету у Минхену.
М.Филиповић
Најновији број
11. април 2024.
