ПОСЛЕ ДВА УБИСТВА ИСПРЕД ЦЕНТАРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД
КЛАСИЧНА СИСТЕМСКА ГРЕШКА
Одговоран је онај ко је обавио процену у Центру за рад и у Суду онај који је доносио одлуку, сматра Тања Игњатовић из Аутономног женског центра. Закон о заштити од насиља у породици је у примени од првог јуна и питање је колико може успешно да се спроведе, с обзиром и на капацитете државних органа, каже Драган Живковић, адвокат из Шапца
Србија је у шоку после два монструозна убисства која су се десила испред два Центра за социјални рад у Београду. Најпре је насилник убио своју жену на Новом Београду, а неколико дана касније је забележен још монструознији злочин када је насилник убио своје петогодишње дете и његову мајку.
Питање које сви постављамо је једноставно – ко је овде затајио. Обојица убица су са досијеом о насилничком понашању у породици и децу су виђала у контролисаним условима.
За Тању Игњатовић из Аутономног женског центра нема дилеме. Ради се о „класичним системским пропустима“.
- Људи у Центру за социјални рад и судије у парничним споровима раде јако озбиљан посао, захтеван и стресан, али и који је делегиран институцијама - суду и Центру зато што је тако захтеван, није остављен да се људи који имају проблеме договарају. Ту престаје свако релатизовање. Одговоран је онај ко је обавио процену у Центру за рад и у Суду онај који је доносио одлуку – сматра Игњатовић.
Говорећи о два случаја убиства испред Центра за социјални рад, где су у једном случају деца присуствовала убиству мајке, а у другом је и само дете убијено, Игњатовић је рекла да надлежни не ураде добре процене насиља.
- Људи или не разумеју или неће да разумеју које насиље је опасно насиље. Код нас се насиље разуме као физичко насиље, пребијање, и онда се психичко насиље које није тако видљиво уопште не разуме. Насилници, имају дубоко уверење да имају права да учине то што су замислили, и да њихова партнерка нема право да одлучи да их остави, да су „деца његова и он то неће дозволити“ – додаје она.
Игњатовић је рекла да очекује да Министарство за социјални рад попише и процени шта сваки Центар мора да уради, да судови знају да шта могу да траже од Центра за социјални рад.
- Те две институције морају блиско да раде и оне и морају заједно да процене које ситуације су јако опасне. Надлежни морају пажљиво да испитују контекст и добро да слушају шта жена говори и да јој верују. Постоји озбиљна забуна, јер многи у систему мисле да родитељи имају право, а заправо право је деце да имају контакт са родитељем којем нису поверени само ако је то у набољем интересу детета. Не може у интересу детета да буде да има контакт са родитељем који је био насилан према њиховој мајци у њиховом присуству или према самој деци - каже Игњатовић.
Што се тиче правне регулативе, она је усаглашена са прописима Европске уније, али примена, као и осталих законских решења, није на задовољавајућем нивоу.
- У случају насиља у породици, насилника очекује казна затвора, у зависности од начина извршења дела и последица, од три месеца до 15 година затвора, у складу са Кривичним закоником. Закон о заштити од насиља у породици је у примени од 1. јуна и питање је колико може успешно да се спроведе, с обзиром и на капацитете државних органа - каже Драган Живковић, адвокат из Шапца.
Према његовим речима, Породичним законом су, такође, предвиђене мере заштите од насиља у породици. Насилници се могу иселити из породичног стана и куће без обзира на право својине, може се издати и забрана приближавања члану породице, забрана приступа у простор око места становања или рада, забрана даљег узнемиравања.
- Ове мере могу да трају најдуже годину дана, а могу се продужавати све док постоји разлог због којег је одређена мера изречена. Уколико дође до кршења мера заштите, насилник кривично одговара и може му се изрећи казна затвора у трајању од три месеца до три године, као и новчана казна – истиче Живковић.
Пракса у Србији показује да се често насилници осуђују испод Законом предвиђеног минимума.
- Казнена политика је дефинитивно блага. Један насилник је, према пракси Апелационог суда у Новом Саду, где је наступила тешка телесна повреда оштећене, осуђен на казну затвора у трајању од једне године, а почетна казна је две године. Судије често прешироко тумаче олакшавајуће околности и такво тумачење доводи до блажих казни – додаје Живковић.
БЛАГА КАЗНЕНА ПОЛИТИКА
Министарка правде Нела Кубуровић изјавила је да су у последње три године судови за насиље у породици у 60 одсто случајева изрицали условне казне, а када би насилнике слали у затвор то је било до шест месеци.
- То значи да благу казнену политику креирају судови, а не закон, који је у Србији међу најстрожим у Европи када је реч о тим кривичним делима, рекла је Кубуровић. Према њеним речима, прва седница Савета за спречавање насиља у породици планирана је за наредну недељу. Савет је предвиђен Законом о борби против насиља у породици и његов први задатак је да прати његову примену закона и да благовремено реагујемо и предузимамо одговарајуће кораке, ако се јаве неке недоумице - каже Кубуровић.
ПОДРШКА НАЈБИТНИЈА
Члан здравственог тима Удружења жртава насиља за психолошку подршку жртвама др Ненад Ускоковић истиче да је психолошка подршка жртвама насиља можда и најбитнија у првом тренутку, јер су у питању жене које су преживеле озбиљне трауме.
- У Србији нема много места где жртве насиља могу да се обрате и апелујем да се омогући да те жене дођу у контакт са психолозима и психијатрима и добију психолошку подршку. Морамо да радимо на свести људи да схвате да ово што се десило може да се деси свакоме од нас. Због тога је битно да се утиче на то да се пробуди колективна свест код људи да схвате да ово није злочин који се тиче неког другог – напомиње Ускоковић.
Србија је у шоку после два монструозна убисства која су се десила испред два Центра за социјални рад у Београду. Најпре је насилник убио своју жену на Новом Београду, а неколико дана касније је забележен још монструознији злочин када је насилник убио своје петогодишње дете и његову мајку.
Питање које сви постављамо је једноставно – ко је овде затајио. Обојица убица су са досијеом о насилничком понашању у породици и децу су виђала у контролисаним условима.
За Тању Игњатовић из Аутономног женског центра нема дилеме. Ради се о „класичним системским пропустима“.
- Људи у Центру за социјални рад и судије у парничним споровима раде јако озбиљан посао, захтеван и стресан, али и који је делегиран институцијама - суду и Центру зато што је тако захтеван, није остављен да се људи који имају проблеме договарају. Ту престаје свако релатизовање. Одговоран је онај ко је обавио процену у Центру за рад и у Суду онај који је доносио одлуку – сматра Игњатовић.
Говорећи о два случаја убиства испред Центра за социјални рад, где су у једном случају деца присуствовала убиству мајке, а у другом је и само дете убијено, Игњатовић је рекла да надлежни не ураде добре процене насиља.
- Људи или не разумеју или неће да разумеју које насиље је опасно насиље. Код нас се насиље разуме као физичко насиље, пребијање, и онда се психичко насиље које није тако видљиво уопште не разуме. Насилници, имају дубоко уверење да имају права да учине то што су замислили, и да њихова партнерка нема право да одлучи да их остави, да су „деца његова и он то неће дозволити“ – додаје она.
Игњатовић је рекла да очекује да Министарство за социјални рад попише и процени шта сваки Центар мора да уради, да судови знају да шта могу да траже од Центра за социјални рад.
- Те две институције морају блиско да раде и оне и морају заједно да процене које ситуације су јако опасне. Надлежни морају пажљиво да испитују контекст и добро да слушају шта жена говори и да јој верују. Постоји озбиљна забуна, јер многи у систему мисле да родитељи имају право, а заправо право је деце да имају контакт са родитељем којем нису поверени само ако је то у набољем интересу детета. Не може у интересу детета да буде да има контакт са родитељем који је био насилан према њиховој мајци у њиховом присуству или према самој деци - каже Игњатовић.
Што се тиче правне регулативе, она је усаглашена са прописима Европске уније, али примена, као и осталих законских решења, није на задовољавајућем нивоу.
- У случају насиља у породици, насилника очекује казна затвора, у зависности од начина извршења дела и последица, од три месеца до 15 година затвора, у складу са Кривичним закоником. Закон о заштити од насиља у породици је у примени од 1. јуна и питање је колико може успешно да се спроведе, с обзиром и на капацитете државних органа - каже Драган Живковић, адвокат из Шапца.
Према његовим речима, Породичним законом су, такође, предвиђене мере заштите од насиља у породици. Насилници се могу иселити из породичног стана и куће без обзира на право својине, може се издати и забрана приближавања члану породице, забрана приступа у простор око места становања или рада, забрана даљег узнемиравања.
- Ове мере могу да трају најдуже годину дана, а могу се продужавати све док постоји разлог због којег је одређена мера изречена. Уколико дође до кршења мера заштите, насилник кривично одговара и може му се изрећи казна затвора у трајању од три месеца до три године, као и новчана казна – истиче Живковић.
Пракса у Србији показује да се често насилници осуђују испод Законом предвиђеног минимума.
- Казнена политика је дефинитивно блага. Један насилник је, према пракси Апелационог суда у Новом Саду, где је наступила тешка телесна повреда оштећене, осуђен на казну затвора у трајању од једне године, а почетна казна је две године. Судије често прешироко тумаче олакшавајуће околности и такво тумачење доводи до блажих казни – додаје Живковић.
Министарка правде Нела Кубуровић изјавила је да су у последње три године судови за насиље у породици у 60 одсто случајева изрицали условне казне, а када би насилнике слали у затвор то је било до шест месеци.
- То значи да благу казнену политику креирају судови, а не закон, који је у Србији међу најстрожим у Европи када је реч о тим кривичним делима, рекла је Кубуровић. Према њеним речима, прва седница Савета за спречавање насиља у породици планирана је за наредну недељу. Савет је предвиђен Законом о борби против насиља у породици и његов први задатак је да прати његову примену закона и да благовремено реагујемо и предузимамо одговарајуће кораке, ако се јаве неке недоумице - каже Кубуровић.
Члан здравственог тима Удружења жртава насиља за психолошку подршку жртвама др Ненад Ускоковић истиче да је психолошка подршка жртвама насиља можда и најбитнија у првом тренутку, јер су у питању жене које су преживеле озбиљне трауме.
- У Србији нема много места где жртве насиља могу да се обрате и апелујем да се омогући да те жене дођу у контакт са психолозима и психијатрима и добију психолошку подршку. Морамо да радимо на свести људи да схвате да ово што се десило може да се деси свакоме од нас. Због тога је битно да се утиче на то да се пробуди колективна свест код људи да схвате да ово није злочин који се тиче неког другог – напомиње Ускоковић.
Н. К.
Најновији број
25. април 2024.
