ИЗ ШТАМПЕ ИЗАШЛО ДРУГО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ ЗБИРКЕ ПРИПОВЕДАКА ДРАГАНА ФИЛИПОВИЋА „ВОЈНИКОВА БРЕСКВА“
Епопеја српског страдања
„Сећање на оца и његов рад, који је рана смрт брутално прекинула и време које сам као ратни репортер (1993-1995) провео у хаосу грађанског рата у Босни и Херцеговини, утицало је да очев аманет у мени оживи у светлости његовог бића. На другачији начин, обликујући их литерарно, писао сам о истинитим догађајима и личностима из ратних времена. Многи од догађаја и ликова, годинама и деценијама су живели у мени, пре него што сам их, због неке унутрашње силе и потребе, пренео на папир и изнео у јавност“, записао је аутор
Када је 2003. године изашла збирка приповедака познатог шабачког новинара и књижевника Драгана Филиповића „Војникова бресква“ аутор је записао: „Прву причу из ове збирке написао сам пре више од тридесет година. Остале су настајале временом и сазревале у мени. Последње су диктирали несрећни ратни догађаји у нашој земљи и окружењу. Све приповетке засноване су на истинитим догађајима“.
У знак сећања на оца Станоја Филиповића, професора историје књижевности, који му је у аманет оставио да настави са хроничарским бележењем догађаја „из горке нам завичајне историје“, данас, четрнаест година касније, опет у мају у новом допуњеном издању забележене су речи: „Сећање на оца и његов рад, који је рана смрт брутално прекинула и време које сам као ратни репортер (1993-1995) провео у хаосу грађанског рата у Босни и Херцеговини, утицало је да очев аманет у мени оживи у светлости његовог бића. На другачији начин, обликујући их литерарно, писао сам о истинитим догађајима и личностима из ратних времена. Многи од догађаја и ликова, годинама и деценијама су живели у мени, пре него што сам их, због неке унутрашње силе и потребе, пренео на папир и изнео у јавност. Тако је настала прва књига приповедака Војникова бресква 2003. године. Онај унутрашњи немир и притисак није, међутим, престајао. Све до пре годину дана, када сам приче о људима и догађајима из новије историје овог дела Србије, опет почео да бележим и, ето, вама на увид, износим“.
Казивања о страдалачком Подрињу доносе својеврсне ратне и антиратне приче. Приче о обичним, малим људима који су се нашли у три ратна вихора у двадесетом веку – Првом светском или Великом рату, Другом светском рату и грађанском рату који је протутњао просторима бивше Југославије.
Епопеја српског страдања започиње антологијском причом „Војникова бресква“ по којој је збирка и добила име доносећи не ратну прозу великих победа, војсковођа и јунака, већ мучну тишину, горчину, јаук због смрти невиних и губитка најдражих. Причу о идеалима у одбрани кућног прага и рода свог обојену неизрецивим болом и гневом. Управо ова прва прича дала је снажну интонацију причама и ликовима после ње.
Повезујући време Великог рата и почетак Другог светског рата прича „Живко“ доноси својеврсну породичну сагу о домаћинству Трифуновића. Радост, срећа, бол, губици, рођење само су део преживљеног већине српских породица.
И тако годину за годином, уз кратке послератне предахе, стижемо до страдања у Другом светском рату. Нови губици, нови, а опет исти идеали, уз дозу отрежњења које захтева дистанцу и од митова и од националних вођа и од нас самих. Сви смо ми само људи, као да поручује аутор. Рањиви како споља тако и изнутра. Жељни мира, породичне среће и идиличног живота који је давно нестао.
И на крају крешендо бола у делу насловљеном „Наш рат“. Део пакла, „кроз који је и сам писац прошао, јурећи као репортер за вестима, људима и гранатама“, отвара се у свој својој горчини проживљеног и доживљеног. У вртлогу нељудскости, страдању невиних, остајемо запитани чему све то.
Када је 2003. године изашла збирка приповедака познатог шабачког новинара и књижевника Драгана Филиповића „Војникова бресква“ аутор је записао: „Прву причу из ове збирке написао сам пре више од тридесет година. Остале су настајале временом и сазревале у мени. Последње су диктирали несрећни ратни догађаји у нашој земљи и окружењу. Све приповетке засноване су на истинитим догађајима“.
У знак сећања на оца Станоја Филиповића, професора историје књижевности, који му је у аманет оставио да настави са хроничарским бележењем догађаја „из горке нам завичајне историје“, данас, четрнаест година касније, опет у мају у новом допуњеном издању забележене су речи: „Сећање на оца и његов рад, који је рана смрт брутално прекинула и време које сам као ратни репортер (1993-1995) провео у хаосу грађанског рата у Босни и Херцеговини, утицало је да очев аманет у мени оживи у светлости његовог бића. На другачији начин, обликујући их литерарно, писао сам о истинитим догађајима и личностима из ратних времена. Многи од догађаја и ликова, годинама и деценијама су живели у мени, пре него што сам их, због неке унутрашње силе и потребе, пренео на папир и изнео у јавност. Тако је настала прва књига приповедака Војникова бресква 2003. године. Онај унутрашњи немир и притисак није, међутим, престајао. Све до пре годину дана, када сам приче о људима и догађајима из новије историје овог дела Србије, опет почео да бележим и, ето, вама на увид, износим“.
Казивања о страдалачком Подрињу доносе својеврсне ратне и антиратне приче. Приче о обичним, малим људима који су се нашли у три ратна вихора у двадесетом веку – Првом светском или Великом рату, Другом светском рату и грађанском рату који је протутњао просторима бивше Југославије.
Епопеја српског страдања започиње антологијском причом „Војникова бресква“ по којој је збирка и добила име доносећи не ратну прозу великих победа, војсковођа и јунака, већ мучну тишину, горчину, јаук због смрти невиних и губитка најдражих. Причу о идеалима у одбрани кућног прага и рода свог обојену неизрецивим болом и гневом. Управо ова прва прича дала је снажну интонацију причама и ликовима после ње.
Повезујући време Великог рата и почетак Другог светског рата прича „Живко“ доноси својеврсну породичну сагу о домаћинству Трифуновића. Радост, срећа, бол, губици, рођење само су део преживљеног већине српских породица.
И тако годину за годином, уз кратке послератне предахе, стижемо до страдања у Другом светском рату. Нови губици, нови, а опет исти идеали, уз дозу отрежњења које захтева дистанцу и од митова и од националних вођа и од нас самих. Сви смо ми само људи, као да поручује аутор. Рањиви како споља тако и изнутра. Жељни мира, породичне среће и идиличног живота који је давно нестао.
И на крају крешендо бола у делу насловљеном „Наш рат“. Део пакла, „кроз који је и сам писац прошао, јурећи као репортер за вестима, људима и гранатама“, отвара се у свој својој горчини проживљеног и доживљеног. У вртлогу нељудскости, страдању невиних, остајемо запитани чему све то.
О. Г.
Најновији број
18. април 2024.
