Живко Бељић (1930–2017)

Напустио нас је још један диван човек, заљубљеник у природу и људе, хуманиста и беспрекоран муж, отац и деда.
Рођен у селу Горње Црниљево, општина Осечина, као други од тројице браће.
Нижу пољопривредну школу завршио је у Шапцу, за време Другог светског рата, а Средњу пољопривредну школу у Ваљеву. По завршетку средње школе радио је кратко на подручју општине Љубовија.
Пољопривредни факултет у Земуну уписује 1953. године, а као апсолвент 1957. године упућен је на праксу у Данску на једну фарму у околини Олборга.
По завршетку факултета радио је у Земљорадничкој задрузи у Мокрину где је био један од пионира у имплементацији нових високородних сорти пшенице. Ређају се Земљорадничка задруга Уб, Земљорадничка задруга Шабац, а највећи део радног века као пољопривредни инжењер провео је у Агроиндустријском кобинату „Шабац“. У пензију одлази из „Агрокопа“ – Нови Сад.
Пензионерске дане проводи веома активно, а своју највећу љубав, према воћу, остварује у свом родном Горњем Црниљеву, формирајући воћњак за углед. Увек је радо својим многобројним пријатељима, свакога пролећа орезивао воће, од Радовашнице до Посавотамнавског Белотића.
„Глас Подриња“ и „Политика“ су изгубили сарадника, који се повремено оглашавао и писао о својим виђењима догађаја из ближе и доста далеке прошлости. Његови последњи текстови су били реакција на рахабилитацију једног од вођа четничког покрета Калабића од стране Вишег суда у Ваљеву.