ТО ШТО СУ НА УЛИЦИ ЈЕ ЉУДСКА ГРЕШКА

Живимо у времену у ком је тешко наићи на искреност, толеранцију и разумевање. Пружити подршку људима који су нам битни и руку онима које треба да поштујемо је реткост. Видети дугогодишња, искрена пријатељства и доживети праву љубав је нешто што се не виђа често. Ако пођемо од тога да ми као људи не можемо да се једни према другима опходимо онако како треба, можемо да претпоставимо какав однос према животињама имамо.
Често на улицама чујемо да је неки пас ујео дете или одраслу особу. Често чујемо како те „агресивне“ животиње треба склонити са улице, не размишљајући ниједног тренутка да ли су заиста агресивне, шта су нам оне криве и да ли смо ми проузроковали њихов начин понашања према нама. Као што сви проблеми и већина лоших поступака потичу из незнања, тако и однос према животињама.
Родитељи када уче децу одмалена да од пса треба да се склоне, да ће их ујести, да ће им пренети неки вирус, па наравно да ће то дете када израсте у зрелу особу у најмању руку имати фобију од паса, па онда и исказивати агресију у виду злостављања, убијања, повређивања и слично. Пођимо од тога да деца у школама немају довољну едукацију о томе како се понашати према псима, они знају само оно што чују код куће. А то није некад ни тачно ни довољно.
Ако говоримо о псима луталицама, морамо да схватимо да је то што су они на улици првенствено грешка човека који своје кучиће није стерилисао, дозволио да се оштене и штенце избацио на пут. Онда се они сналазе као и људи бескућници. Неретко су измалтретирани од стране људи, изгладњивани, коришћени за разне врсте борби. Онда такав пас заврши на улици, приђе му дете које не зна како да се опходи према њему јер га ни у школи ни у кући нису научили и, шта се деси? Куче уједе дете и заврши код шинтера или у неком од азила где углавном буде успавано. У тој ситуацији није криво ни дете, а ни пас. Крив је онај који је дозволио да пас буде на улици и родитељ тог детета који га није упутио како да се постави.
Замислите како бисте се ви понашали да вас неко изгладњује, туче, малтретира, остави на улици? Да ли бисте имали поверење у неког ко вам после тога приђе? Пошто је питање луталица, оно што се никада неће решити, требало би да научимо како према њима да се опходимо.
Када говоримо о кућним љубимцима, имамо доста примера где људи купују кучиће као да су играчке, потпуно несвесни каква је одговорност и посвећеност потребна за гајење једног кучета. Славиша Машић, ветеринарски техничар, тренутно дресер паса и члан Кинолошког савеза рећи ће нам нешто о свом искуству са псима које је дресирао.
- Дешава се да дресирам исфрустриране псе који су у комуникацији са децом која су неупућена, препуштено им је доста тога у раду са псима и они на те псе делују негативно и раздражују их. Посебно мале кућне расе попут пекинезера и малтезера. На основу свог искуства могу да закључим да је кућним љубимцима доста дозвољено. Људи купе пса и дају деци да се понашају према њему као према играчкама или га пусте да буде главни. Пас не треба никада да заузме прво место. Ако у породици има 5 чланова, пас мора да буде на шестом месту. Такође, као и код човека, и код пса може да се искаже љубомора паса према деци или другим члановима породице, нарочито ако су „распуштени“.
Што се луталица тиче, Славиша истиче да постоји чопор у којем се они групишу. Чопор има територију на којој не дозвољавају приступ ни другим псима ни људима.
-Да би неко пришао чопору мора да покаже знаке добре воље, а људи углавном не воле чопоре и не понашају се добронамерно. Уколико покажу добру вољу, некада се жеља човека када су луталице у питању претвори у нешто што је нежељено јер једноставно ни пас не мора увек и неће увек да се мази. Има као и човек добре и лоше дане. То се препозна по говору тела. Али оно што је најбитније је да ниједан пас неће никог напасти уколико га игноришете. Чак и ако дођете у ситуацију да крене за вама да осети ваш страх, само треба да станете и да га пустите да оде. Ако из неког разлога почне да лаје и крене ка вама а ви почнете да бежите, он ће то схватити или као позив за игру или као опасност и кренути за вама. Тада ће осетити ваш страх и исход може бити неизвестан. То можда лакше звучи у теорији него што је применљиво у пракси али ефективно је 100 одсто – истиче Славиша.
Славиша је своју децу одгајио и васпитавао тако да воле псе и никада нису имали проблеме. Заједно су експериментисали и учили како са псима треба да се опходи те су његова деца сада може се рећи и успешни дресери и љубитељи својих љубимаца али и осталих животиња. Не постоји раса која би их уплашила. Када у таквом окружењу одрастете и када вас родитељи у том правцу усмере, сигурно у будућности нећете имати конфликтне ситуације са животињама.
-Родитељи усаде страх детету од животиња а животиње тај страх препознају. То се дешава из незнања наравно. Људи треба да се образују и информишу. Најлакше је критиковати и склонити псе са улице. Зашто не бисмо размислили шта смо ми урадили да нам се деси лоше искуство са животињом, уместо што одмах сваљујемо кривицу на њих – истиче Славиша.
НАУЧИТЕ ЊИХОВ “ЈЕЗИК”
Када видите пса на улици, он ће вам својим говором тела јер, наравно, не може то да каже, показати да ли је расположен за мажење и игру или не. Уколико затегне реп, подигне уши, значи да му не треба прилазити. Можда га је човек малтретирао па има аверзију и на тај начин исказује страх, а можда осећа страх човека који му прилази што ће за њега бити знак да се одбрани.
Псу ни случајно не треба прилазити руком одгоре, већ се спустити на његов ниво и полако му пружити руку прво да је оњуши а онда га помазити испод њушке. Уколико када вас види маше репом а уши су му спуштене, то је дефинитивно знак да је тај пас безопасан. Јако битна ствар такође је да пси који лају не значи да хоће да уједу. Они на тај начин некада „разговарају“ са људима. Пас може да лаје и кад је љут, али и кад је срећан и расположен за игру.
Када имате мало дете које се плаши лавежа јер му је то непознато и наравно некад је пас већи од бебе која тек прохода, немојте га склањати од пса већ му објасните да он тако са дететом комуницира. Деца својим ходом иритирају псе. Тим несигурним или брзим ходом, трљањем ногица од асфалт што псе подстиче на игру те из тог разлога лају кроз капију. Оно у чему људи такође греше у жељи да буду хумани је што псима луталицама остављају храну на улици. Када кучету оставите храну испред бутика, зграде и слично, свако ко прође поред тог места може да буде у опасности јер је то место пас схватио и доживео као своју територију. Дакле, остављањем хране можете учинити краткорочно добро дело али може се десити да тај пас неког уједе и због тога буде успаван.
Тако да, ако сте хумани, удомите га.